(Приказ књиге Галине Игоревне Шевцове Руски хуманитарни поход на Балкан (1912-1913), Жагор/Београд – Друштво српско-руског пријатељства/Нови Сад, 2012, превод са руског Јован Качаки)
Хуманитарна помоћ коју је Русија за време Балканских ратова пружила Србији тема је књиге Руски хуманитарни поход на Балкан (1912-1913) Галине Игоревне Шевцове. Шевцова истиче да руски истраживачи нису показали потребно интересовање за оно што је царска Русија учинила за рањене и болесне српске војнике у Првом и Другом балканском рату. На почетку своје студије ауторка подсећа да је Балкански савез (Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора) склопљен захваљујући подршци руске дипломатије 1912. године. Наде руског министра спољних послова Сергеја Дмитријевича Сазонова да ће то бити одбрамбени блок, усмерен према Аустро-Угарској и Немачкој, и да неће пореметити постојеће стање на Балкану, убрзо су се показале илузорним.
У вези са пружањем помоћи балканским Словенима, Шевцова указује да су се на том плану јавила два мита. Први, по коме је главни носилац те помоћи, противно вољи царске владе, био демократски део руског друштва. И други, заснован на тези да је Руска империја то радила на штету свог народа, решавајући тиме спољнополитичке, а не унутрашње проблеме. Слични тонови, примећује Шевцова, јављају се и код неких савремених руских политичара, у контексту актуелних збивања на Балкану.
Шевцова у уводном делу књиге наглашава да је тема руске хуманитарне активности у Балканским ратовима заокупљала једино пажњу историчара медицине, док у ширем смислу није обрађивана ни међу руским ни међу српским историчарима. Ауторка се добро упознала са чињеничном грађом, како у Русији тако и у Србији, пружајући први пут одређене податке на увид стручној јавности. При обрађивању теме, осим архивске грађе, користила је лекарске извештаје, службену кореспонденцију хуманитарних организација, личне успомене, тадашњу штампу и друге изворе. На крају књиге дала је и неколико табела о слању руске хуманитарне помоћи, спискове медицинских мисија РДЦК, изворе и литературу, као и регистар важнијих имена и организација, без чега би њен рад, у сваком случају, био мање разумљив.
У првој глави „Руска штампа о хуманитарној помоћи словенским народима (1912-1913)“ Шевцова пише да је одлука Главне управе Руског друштва Црвеног крста да мобилише медицинске мисије поводом рата на Балкану нападнута и здесна (због брзоплетости) и слева (због оклевања). Тих дана била је покренута и расправа да ли рањеним и болесним турским ратницима треба пружити помоћ. Политичке странке користиле су ратну ситуацију на Балкану за узајамну критику и стицање поена у руском друштву. Насупрот Првом балканском рату (8. X 1912 – 30. V 1913), почетак Другог балканског рата (29. VI – 10. VIII 1913) изазвао је шок у словенским круговима, јер се на њега гледало као на крвав сукоб у оквиру словенске породице.
У другој глави „Хуманитарна помоћ словенских и осталих друштвених организација војницима и становницима Србије у ратовима 1912-1913“ Шевцова анализира активност и практичне резултате више друштвених организација које су се бавиле пружањем хуманитарне помоћи Србији. Своје разматрање започиње Санктпетербуршким словенским добротворним друштвом, највећом словенском организацијом и једном од првих група које су реаговале на ратне догађаје не Балкану. У оквиру друштва формирано је и Дамско одељење, које је предводила Вера М. Христијанович, ћерка генерала Михаила Григоријевича Черњајева.
На основу прегледа тадашње штампе, Шевцова прати акције прикупљања прилога и наводи конкретне финансијске резултате. Савет Санктпетербуршког друштва слао је сакупљена средства у Србију, сходно молбама које су стизале из разних српских места. Везу са Србијом друштво је остваривало преко супруге руског посланика у Београду Александре Павловне Хартвиг и тадашњег српског митрополита Димитрија (Павловића). Ово друштво послало је и неколико лекара у Србију. При њему је деловао и Черњајевски комитет, чија је почасна председница била А. А. Черњајева, удовица генерала Черњајева.
Руско друштво Црвеног крста(РДЦК) одлучило је 14. септембра 1912. године, на ванредној седници Главне управе, да приступи организовању медицинске помоћи за Бугарску, Србију, Грчку и Црну Гору. У Србију је РДЦК послало Иверску болницу са 200 кревета, као и две етапне пољске болнице у Скопље (Маријинска заједница у Кијеву) и у Ниш (Александринска заједница у Москви). Истурено складиште РДЦК налазило се у Софији.
Московски словенски комитет, који је 5. октобра 1912. године почео са радом, бавио се прикупљањем финансијских средстава и био је смештен у Српском подворју. У Другом балканском рату овај комитет обуставио је своју делатност.
Руско-српски комитет основан је 13. новембра 1912. године у Санкт Петербургу, с циљем да у оквиру својих могућности упути Србији помоћ у новцу, лековима и стварима као што су веш, топла одећа итд. Шевцова није пронашла податке о деловању овог комитета у Другом балканском рату.
Пироговско друштво у Москви деловало је врло кратко. Шевцова указује на чињеницу да су руске власти ограничиле његову иницијативу због јаког левог крила у тој организацији, не искључујући ни притисак левичарских елемената који су мислили да организацију треба усмерити ка интерним задацима, а не ка словенској тематици.
Друштво словенске узајамности у Санкт Петербургу међу првима се одазвало на ратне догађаје на Балкану и његова делатност имала је чисто политички карактер. Организовало је јавна предавања, а на седницима друштва активисти су перманентно нападали аустроугарску балканску политику и позивали на рат словенског и германског света. Његов рад критиковали су како званични политички кругови тако и руска социјалдемократија. Представник полиције више је пута распуштао скупове овог друштва, да би његова јавна активност напокон била и сасвим обустављена.
Друштво „Славија“ формирано је у Москви и деловало је организовањем предавања о словенском питању, а затворено је по избијању Другог балканског рата, који је наишао на његову оштру осуду.
Словенско студентско друштво у Москви Шевцова само помиње, јер ближе податке о њему није успела да пронађе. У том контексту важно је њено запажање да је тадашња студентска средина претежно инклинирала левичарским покретима и да се у њој словенске идеје нису могле у значајнијем обиму примити и развијати.
Друштво словенске помоћи у Москви спадало је међу најстарија словенска друштва царске Русије. Његов председник А. И. Череп-Спиридович важио је за екстремног десничара, а до података о деловању друштва након његовог одласка Шевцова није успела да дође.
У Словенско друштво научног јединства у Санкт Петербургу ушли су истакнути либерални интелектуалци и професори славистике. Друштво је организовало јавна предавања на тему српског питања. Професор М. М. Коваљевски говорио је о незаинтересованости Русије за судбину Јужних Словена, што је, како је истицао, користила Аустро-Угарска, настојећи да Србију увуче у своју орбиту. Коваљевски је наглашавао да је анексија БиХ отворила очи балканским народима и упутила их на заједничку борбу. П. А. Лавров скретао је пажњу на ужасне животне услове српског народа под Турцима, наводећи примере турских зверстава над Србима. Поводом питања аутономне Албаније, Лавров је веровао да се Албанци не противе животу под српском влашћу. Највећи подухват овог друштва било је организовање Дана словенских застава у Санкт Петербургу, 12. децембра 1912. године. Српски краљ Петар I Карађорђевић и црногорски краљ Никола упутили су друштву телеграме захвалности за послату новчану помоћ. О деловању друштва за време Другог балканског рата нема података.
Друштво словенске културе у Москви испољавало је своју активност организујући словенске вечери, на којима су учесници држали предавања о стању на Балкану и критиковали руску дипломатију због неадекватне помоћи словенским народима. Слависта Ф. Е. Корш био је председник друштва од 1908. године.
Шевцова наглашава да су све активности на прикупљању помоћи биле под контролом руске државне власти. Становништво се масовно одазивало апелима, с тим што је такав друштвени ентузијазам изостао у Другом балканском рату, када се угасио највећи број словенских организација. РДЦК и Санктпетербуршко словенско добротворно друштво наставили су да се баве хуманитарном помоћи.
У трећој глави „Медицинско-санитетска помоћ Србији током Првог балканског рата“ Шевцова пише да је од почетка ратних операција српска влада рачунала да ће јој иностране медицинске мисије пружити одређену помоћ. Из Русије су у Србију послата 23 лекара, 66 милосрдних сестара и 155 болничара, не рачунајући лекаре добровољце и сараднике приватних медицинских мисија. Шевцова потом прелази на сагледавање рада медицинских мисија РДЦК.
Болница Иверске заједнице кренула је из Москве 10. октобра 1912. године, чему је присуствовала велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна. Четири дана касније мисија је приспела у Београд и сместила се у зграду Друге београдске гимназије у Македонској улици. Иверска болница окончала је свој рад 23. априла 1913. године. Приликом њеног одласка, царски посланик Николај Хенрихович Хартвиг рекао је да је она осветлала руски образ, а њеном испраћају присуствовао је српски политички врх и велика маса света. У овој болници лечио се 841 пацијент.
Активисткиње из Пољске болнице Александринске заједнице милосрдних сестара у Москви распоредиле су се у Ниш. Током рада збринуле су 167 пацијената. У Нишу је радила и Тавријска мисија, са једним лекаром, две хируршке сестре и једним болничарем.
Етапна пољска болница Маријинске заједнице Црвеног крста у Кијеву радила је у Врању, а потом у Скопљу, под врло тешким околностима.
Етапна пољска болница тверске Сребрне заједнице „Град Петербург“деловала је Београду, јер због поправке железничких мостова није могла да отпутује за Битољ. Шевцова помиње један покушај из Санкт Петербурга да се главни лекар те мисије А. Н. Торочешников дискредитује гласинама о његовој тобожњој неспособности и тешком карактеру. Руски посланик у Београду Н. Х. Хартвиг оповргао је те гласине у поверљивом писму председнику ГУ РДЦК А. А. Иљину, оцењујући да је Тверска болница стекла пуно поверење и захвалност локалног становништва. Ова мисија вратила се у Твер 1. фебруара 1913. године.
Пољска болница Њеног краљевског височанства кнегиње Јелене Петровне формирана је у октобру 1912. године и располагала је са 50 кревета. Кнегиња је била ћерка краља Петра I Карађорђевића а њен муж био је кнез Иван Константинович Романов. Заједно са оцем, кнегиња је, у одећи руске милосрдне сестре, обилазила болнице на ослобођеним територијама. Шевцова објашњава да су обични војници на њу гледали са одушевљењем јер је у њиховим очима симболизовала нераскидиву повезаност Русије и Србије.
Пољска болница Кауфмановске заједнице Црвеног крста „Е. М. Терешченко и породица“ стигла је почетком новембра 1912. године у Скопље. Радила је од 3. новембра 1912. до 24. фебруара 1913. године. Затим је, са српским трупама, пребачена из Солуна у Медову. Средином априла болница се са 860 болесника и рањеника укрцала на руски пароброд „Петербург“ и пребачена је у Солун. Рањеници су потом смештени у санитетске возове за Београд, а пратњу им је чинила Иверска мисија. „Петербург“ је стигао у Одесу 1. маја 1913. године, пребацивши у Русију Кауфмановску, Харковску, Јелисаветинску мисију РДЦК, као и мисију „Град Москва“.
Етапна пољска болница „Град Москва“ деловала је у Скопљу, од 8. новембра 1912. године. Део болнице, као истурена мисија, пребачен је до Једрена. Српске власти су ову болницу, укључујући и њен истурени део, заједно са мисијом Кауфмановске заједнице, 25. фебруара 1913. године упутиле у Скадар.
По избијању Другог балканског рата, током лета 1913. године, у Србији се нашло више десетина хиљада рањеника, што српских, што бугарских. С обзиром на број рањених, снажно се осећао мањак лекара. Бугарски рањеници унели су колеру у Београд. Пашић је у име владе позвао у помоћ руске лекаре. ГУ РДЦК послао је у Србију Јевгењинску болницу (Петербуршка заједница милосрдних сестара Свете Јевгеније). Болница је, са неопходном лабораторијском опремом, 10. јула 1913. године стигла у Београд. Њен персонал располагао је високим нивоом медицинског знања. Јевгењинска болница вратила се у Санкт Петербург 27. септембра 1913. године.
Руска штампа извештавала је о тешкој епидемиолошкој ситуацији у Србији, захваћеној пегавим тифусом и колером. Иако је пуковник Роман Зондермајер, начелник српске војносанитетске управе, молио ГУ РДЦК да у Србију пошаље пет лекара епидемиолога и 40 болничара због епидемије тифуса, та је молба одбијена уз образложење да Црвени крст нема задатак да помаже заразним болесницима. Шевцова, међутим, претпоставља да се највероватније радило о правилима која су важила за друге државе, јер је тај посао РДЦК обављао у Русији.
Шевцова помиње и медицинску мисију кнегиње Софије Алексејевне Долгоруке, која је у Кочанима пожртвовано радила на сузбијању колере. Од лекара добровољаца ауторка издваја епидемиолога М. А. Сопоцко-Сирокомљу, ангажованог у више места која су била жаришта колере и трбушног тифуса. Српско министарство војске одбило је да га прими за војног лекара иако је његов рад високо оцењиван. То се, највероватније, десило због тога што је Сопоцко-Сирокомља по националној основи нападао пуковника Зондермајера.
Са завршетком Балканских ратова није окончана и руска помоћ српским рањеницима и њиховим породицама. Прикупљени новац прослеђивао се Српском друштву Црвеног крста, а из Русије је упућивана и помоћ за обнављање православних храмова у Србији.
У четвртој глави „Добротворна делатност Александре Павловне Хартвиг“ Шевцова се осврће на хуманитарни рад супруге руског посланика у Београду Н. Х. Хартвига. А. П. Хартвиг испољавала је импресивну енергију, озбиљност и савестан однос према добротворном раду којим се бавила. У српском друштву била је врло популарна, а њен организаторски и хуманитарни рад веома цењен.
У закључном делу књиге Шевцова оповргава пропагандистички мит левичарских политичких покрета да је Руска империја на штету свог народа указивала помоћ Словенима и Грцима. Констатује, такође, да није тачно да су помоћ словенским народима упућивале само тзв. прогресивне снаге, а да се императорска влада томе супротстављала. Шевцова додаје да архивски документи потврђују да је РДЦК поднео највећи део терета у слању хуманитарне помоћи 1912-1913. године, а да је његова покровитељка била императорка Марија Фјодоровна. Уосталом, држава је контролисала читав процес прикупљања добровољних прилога, као и слање хуманитарних пошиљки преко складишта РДЦК.
Штета је, сматра Шевцова, што руска влада и РДЦК нису о томе довољно обавештавали јавност, јер се радило о обилној и разноврсној помоћи балканским народима. Шевцова у први план ставља професионализам и кадровску оспособљеност руских медицинских мисија, уз најсавременију опрему која им је омогућавала аутономан рад. Деловање А. П. Хартвиг и других руских жена у Београду, према мишљењу Шевцове, ојачало је ауторитет царске Русије и допринело развоју руског добротворства у балканском региону. Пружену помоћ у Балканским ратовима Србија је касније вишеструко узвратила, јер је пораженим припадницима Белог покрета и десетинама хиљада избеглица из Русије пружила уточиште и могућност да достојанствено живе.
Политичка динамика и ток војних операција обично заокупљају пажњу историчара, док је хуманитарна помоћ једна од пратећих тема које се спорадично помињу приликом излагања одређених ратних догађаја. Својом студијом Шевцова је показала колико једна наизглед мање важна тема може да буде вредна и историографски интересантна. Уверени смо да књига Руски хуманитарни поход на Балкан (1912-1913) представља значајан допринос изучавању руско-српских веза на почетку 20. века. Складно конципирана, она показује аутора са неспорним научним интегритетом, који у скрајнутим процесима уме да пронађе животно значење и акрибично представи њихову реалну димензију..
