Огњен Бошковић
Напомена: Поштовани читаоци, у светосавској Херцеговини љубав према мајчици Русији се усваја са мајчиним млеком. Вашој пажњи препоручујемо награђени рад Огњена Бошковића, на конкурсу "Русија у мом оку" ученика првог разреда СШЦ "Перо Слијепчевић" из Гацка. Конкурс је расписала Катедра за русистику Филолошког факултета универзитета у Бања Луци. Поред главне теме конкурса "Русија у мом оку" биле су расписане и двије подтеме: "Са Пушкином у шетњи" и "Мелодија руског језика" на коју се односи и овај рад...
† † †
Ни већег царства, ни кроткијих људи...
Ни љепше мелодије којoм се могла спјевати ода славном Александру, нити грубљег језика којим су одјекивала небеска пространства од војничке команде на неустрашив јуриш за одбрану отаџбине... Нити већег истока, већег Сунца, нити свјетлијег дана, нити тамније ноћи... Нигдје зоре, изнад промрзлог Сибира, нису тако пуне, рујне, зрачне... Нигдје такве земље, таквог рајског пространства, таквог богатства културе, ношње, пјесме, људског обичаја и састанка, праве вјере и суморне смрти.
Таква је та Русија - Господња, Димитријева, Александрова, Петрова, Николајева...
У том националном ћилиму, испреплетен међу многим везовима, сија један посебан вез. Тај вез није као и остали; он је извезен најљепшим нитима руског националног бића - то је вез појања, вез руског језика. Тај вез, као неизбрисиви отисак битисања једне нације, испреплетен везовима историје, традиције и културе, извезли су плаштаницу која до данас покрива смртни гроб палих јунака, и ореол који краси узвишене престоле Светих мученика.
Тај језик, није ништа друго него пјесма птица над сибирским пространствима, мирис расцвјеталих крошњи окићених позлатом са петербуршкога двора и жубор громке Волге и ,,Тихог Дона". Било да се њиме нарицало или пјевало, било да се мијешао са сузама или осмијехом, било да се њиме величао Христос или изговарала наредба за јуриш, он је увијек имао мелодичност, ритмичност, изричитост која најбоље одговара тактовима јуришне трубе, откуцајима јуначког била, али и сваком таласу усплахирене Неве и свакој леденици која окује замрзнуте московске улице. Тај језик је више од казивања, више од надања, више од постојања - тај језик је био или писак орла или цвркут врапца, био је или звецкање кандила или љутог мача. Та мелодија је одјекивала по вијековима узаврелом небу изнад граница које су брањене и које се цијене не стварљу, нечим пролазним, већ палим животима...
Тај језик, коме сваки талас усплахиреног потока може да позавиди, је огледало народа, огледало просте душе сељака, огледало његове муке, његове крваве свакодневнице, али тај језик је огледало и оних најљепших крајева које је Бог, показујући своју наднебеску величину,подарио Русији и Русима! Тај језик, његова мелодија, био је танана струна која је повезивала Моску и Владивотсток, Бајкал и Карпате и у тај братски загрљај увијек примала своју, по судбини страдалну и јуначку, браћу са Балкана. Тај језик је био и мајчински плач и војничка наредба, тај језик је био и дјечија суза и посљедња кап јуначке крви која кваси бојну њиву. Та мелодија је исти тај језик којим су Невски и Донски причестили своју мртву браћу, исти онај језик којим се Николај овјенчао бесмртношћу, то је исти онај језик којим је Пушкин причао са Евгенијем Оњегиним, Толстој разграничио рат и мир, а Достојевски објаснио шта је злочин а шта казна.
То је мелодија којом одјекују звона са московских и сверуских живих светиња, и као таква преплиће се са својом светосавском браћом. Та мелодија је била сваки откуцај руског срца, свако било које је дрхтало најважнијом националном аортом - историјом, предањем и културом. Та мелодије је сачувала Неву, Куликово, али и грофа Саву - једну од многих тананих, жила куцавица које спајају Волгу и Мораву.
То је та мелодија која је уралске висове, ту светињу словенскога истока, окупала зрацима непролазности, и боровим шумама, оплела му дични вијенац. То је језик, који је својим звуцима, сваким својим војничким тактом и мајчинском сузом, опрао Неву, прочистио хладну воду од крви јуначке и пале, док се Сунце буди изнад успаваног и промрзлог Сибира. То је језик који је урезао у биће једне нације сваки њен талас и сваку кап крви која се помијешала са бистром водом. То је језик, који је про Европе исплео нераскидиве нити, приковао аорте животе са својим братом по вјери, по мачу, по писму, по обичају - по језику и по страдалничкој, али и славној, историји. То је језик који је оштрио мачеве, а тупио зубе дивљих звијери; мелодија која је будила јуначка срца, а гасила мутне, смртне зраке, над далеким, руским хоризонтима - то је мач који је распламсавао утрнуле пламове јунаштва у срцима, а гасио фантазије бујне маште Наполеона, цара Јосифа, Хитлера...
Тим језиком се кројила национална свијест једног народа, остављало културно наслијеђе и богатство, а градила модерна држава која је почивала на тој мелодији. Из тог језика градио са народ, чији је сваки откуцај срца, откуцај његовог била, куцао том мелодијом - мелодијом која му није била непозната, напротив, мелодија коју је знао, коју је разумио и схватао, мелодију на којој је одрастао и стасао, ту мелодију која се крила у његовој генетској сржи. То је била мелодија која је збилажавала цара и сељака, војника и земљорадника, баштована на царском двору и ратара у селу, али она је спајала и нешто много битније - спајала је генерације, спајала је претке са потомцима! Та колијевка, звана језик, у себи је одњихала генерације, у њој су дјеца стасавала у људе, људи у јунаке, а јунаци одлазили у бесмртност ношени тактовима своје химне, задојени свијетлим идеалима своје отаџбине, нахрањени са њених ливада и пашњака, окријепљени на њеним потоцима и ријекама, али вођени својим језиком – том симфонијском мелодијом која је као таква била уткана у њикова вијековна битисања.
Причати о једној нацији, њеном постојању, о њеном егзистенцијалном, историјском, филозофском, културном и вјерском плану, незамисљиво је ако се из те општенародне тематике извуче њен језик. Нација без језика, исто је што и стабло без коријена, костур без кичме - срце без главне аорте. Тај језик је то и био - импулс који је пумпао снагу у све крајеве сибирских пространстава, такт химне која се појала испод високо подигнутих застава - али је био и мелодија која је хранила и отхранила национално биће једне неукротиве природе...
И сада, када се запитамо о мелодичности тог језика, о његовом историјском значају као темељу на којем се градило достојанство и култура, довољно се само сјетити Ивана Тургењева и његовог завјештања:,, Не може се повјеровати да би овакав језик био дат народу који није велики!". Ово мистично откровење је проказало шта је то тако тајно и загонетно у том језику, што у човјеку буди сваки пали идеал, сваку палу наду и очекивање. Управо такво завјештање, какво је код Ивана, својим мистичним епилогом је у свим душевним и исконским сегментима, исто као оно које се чуло са самртне постеље на Цетињу:,,Моли се Богу и држи се Русије!"
Све мистичне тајне древне прапостојбине битисале су у том језику и доживјеле своје право отјелотворење том мелодијом која поиграва на хладном сибирском вјетру... И на крају бих завршио суштинском поруком Ајтматова:,,Бесмртност једног народа је у његовом језику". Ако је ово, само зрно једне истинитости и тачности, ако је ово само једно сјеме из кога ће се развити свијетла будућност повијена у класове сред' руских пространстава, руски народ, и та његова слободарска и словенска душа, ће кроз многе вијекове саламати бреме империјализма чије ланце никада није трпио, и онако, достојанствено, како му и достоји, борити се за свој образ, своју част и, наравно, свој језик...
Фото аутора
