Ранко Гојковић
У суботу, 2 маја 2020. године, на дан свете Матроне Московске, упокојила се Олга Николајевна Куликовска-Романов – супруга и удовица Тихона Николајевича Куликовског-Романова, сина Олге Александровне Романов, рођене сестре светог Цара Николаја II. Може се са сигурношћу рећи да је Србија била једна од Отаџбина Олге Николајевне, не само због тога што се у њој родила (Ваљево 1926. године), него што је до краја живота носила у срцу. Школовала се у Ваљеву, а потом је у Белој Цркви завршила Мариински Донски Институт, пресељен из Новочеркаска у овај србски градић. Васпитање у класичној руској дореволуционарној традицији која се свето чувала у тим руским школама у Србији, до краја живота је красило ову жену. Живела је потом у Европи, Латинској Америци, Канади, задњу деценију живота највише у Русији, самом својом појавом сведочећи превасходство руске монархистичке школе стечено у руској монархистичкој емиграцији у Србији.
Говорила је седам језика – руски, србски, енглески, француски, немачки, шпански и италијански. Заједно са супругом Тихоном Николајевичем Куликовским-Романовим водила је велику културно-просветну и хуманитарну делатност, предводећи Добротворни фонд назван у част Тихонове мајке „Фонд Њеног Императорског Височанства Велике Кнегиње Олге Александровне“. Захваљујући раду овог фонда, много болница, старачких домова и манастира у Русији добијало је помоћ изражену у стотинама тона и милионима долара. Може се са сигурношћу рећи да је овај фонд био један од ретких, искључиво некористољубивих фондова, који је баштинио најбоље традиције руског хуманитарног рада, принципе хришћанског милосрђа и састрадавања, фонд који је реално, а не декларативно, помагао Русији без икаквог саморекламерства.
Памтим њен долазак 2012. године у Србију, тада је срце једног искреног монархисте и русофила трептало слушајући је у Руском
дому и пратећи у медијима њену посету Белој Цркви. У периоду од 22 до 29. августа 2012. године Олга Николајевна је имала мноштво значајних сусрета, све у циљу прославе јубилеја 400 година Дома Романових на србској земљи. Не једном руском пријатељу сам приликом обиласка храма Светог Саве показивао Августовску икону Мајке Божије, коју је Патријарху Иринеју из Русије на дар донео отац Генадиј Беловалов, коју је у друштву са Олгом Николајевном предао Патриајрху 23. августа 2012. године. На икони Пресвета Богородица показује руком удесно, а код њених нога су се коленопреклоно склонили руски војници и официри. Јављање Пречисте руским војницима одиграло се на самом почетку Првог светског рата, код месташцета Августово, отуд и назив иконе. Десило се својеврсно чудо, Олга је имала виђење те иконе у сну уочи Другог светског рата и о томе су остале забелешке у писмима, а ту икону је видела први пут и сетила се свога сна много година касније, када је први пут посетила Јеатеринбург, место страдања Светих Царских мученика. Од тада Олга Николајевна постаје „промотер“ Августовске иконе Мајке Божије која је ушла у диптих РПЦ као чудотворна икона. Касније сам имао част да оца Генадија упознам у Петрограду, могу рећи да је овај дивни руски баћушка свим својим великим руским срцем заволео братски србски народ…
Многи Срби вероватно памте предивну изложбу у крипти храма Светог Саве посвећену Дому Романових која је уприличена током 2013. године у част великог јубилеја велике Династије, која је на неки начин и припремљена приликом доласка Олге Николајевне, годину дана раније. Олга Николајевна је приликом те посете Србији 2012. године, поред посете Патријаршији, посетила и цркву светог Марка, руски храм где се поклонила сенима великог Врангела, имала је сусрете са Министром културе Србије… Препуна емоција била је њена посета Белој Цркви, градићу који је у међуратном периоду био центар руске емиграције са кадетским корпусима и другим школским установама које је похађала у младости и Олга Николајевна. Лично сам са руским пријатељима посећивао домаћи музеј „Кадетске меморијалне собе“ у кући Владимира Николајевича и Валентине Николаевне Кашћеланов, тако да могу замислити импресије Олге Николајевне после посете овом несвакидашњем приватном музеју потомака руске емиграције у Србији.
У Белој Цркви и руска црква и руско гробље и мноштво здања, чувају сећање на та времена када су десетине хиљада руских емиграната једино међу Србима могли осетити истинску братску љубав, саосећање и разумевање, како то једном приликом рече и велики Иван Иљин...
У Сремским Карловцима угледна гошћа је обишла сва места везана за Руску Православну Цркву Заграничја која је настала у том србском граду, као и многа места везана за руску емиграцију, попут куће у којој је живео Врангел. Фрушкогорски манастири такође су били дбри домаћини угледној руској гошћи.
Наравно да ни родно Ваљево није могло бити заобиђено, ни споменик од делова руског МИГ-29 у коме је херојски погинуо србски херој Миленко Павловић током агресије неонацистичког НАТО пакта 1999. године. Олга је тада после дуго времена посетила и сеоску школу у којој је предавао њен отац. После посете цркви у Петници где се чува прст светог апостола Луке, уследиле су и посете великим србским светињама, Лелићу и Ћелијама, а потом и гимназији коју је похађала. На жалост, на месту куће у којој се родила већ је било неко друго непознато здање.
Пре 5-6 година, у јеку борбе православних верника против потапања Ваљевске Грачанице, изненадио ме разлог позива мог руског пријатеља и брата, главног уредника Руске Народне Линије, Анатолија Дмитријевича Степанова. Рекао ми је да га је позвала Олга Николајевна Куликовска и знајући за његове везе са православним Србима, замолила га је да јој да контакт некога ко може да јој подробније исприча о чему се ради и зашто се светиња потапа. Анатолиј јој је дао моје координате и препоручио ме као компетентног саговорника, међутим, на моју жалост, до директног контакта и «заочног» познанства са овом благочестивом женом није дошло. Иако сам се радовао евентуалном разговору са Олгом Николајевном, позива није било. Могуће да је Олга у «вишим» инстанцама у Србији сазнала да не постоји могућност да се то потапање спречи, па је због тога одустала и од разговора са Вашим покорним слугом...
Упокој, Господе, душу усопше слушкиње Твоје Олге.
Вјечнаја памјат!
