Анатолиј Степанов: ЖИВЕЛА СРБИЈА

Саборник је већ писао о програму „Царских дана у Србији“ и конференцији у Бања Луци, пренели смо један текст на руском језику са РНЛ, ускоро ће уследити и приказ србско-руског дружења у две последње недеље месеца маја текуће године од стране уредника овог портала. У овом тексту преносимо утиске публиковане на том братском нам порталу о посети србској браћи, које је изнео Анатолиј Дмитријевич Степанов, главни уредник „Руске Народне Линије“…

У другој половини маја боравили смо у братској Србији. Кад говорим у множини, поред себе као аутора овог коментара имам у виду и сарадника РНЛ, истраживача историје србског Православља Павела Тихомирова, као и нашег постојаног аутора, доктора историјских наука, протођакона Владимира Василика. Повод за наше путовање у Србији постало је традиционално заседање Међународне комисије за истину о логору смрти Јасеновцу, које се сваке три године одржава у престоници Републике Српске, у граду Бања Луци. Посебно радује што ове конференције протичу под покровитељством Председника Републике Српске Милорада Додика.

Заседање Комисије протиче у форми међународне научне конференције. Међу главним организаторима тих конференција и саме делатности комисије, налази се и ауторитативни србски научник, држављанин Велике Британије, професор Србољуб Живановић. Захваљујући његовом ауторитету и личним контактима организатори су успели да око делатности Међународне комисије за истину о Јасеновцу привуку познате научнике из целог света. Систем хрватских логора смрти Јасеновац данас представља предмет жестоког информативног рата. Неки званични представници хрватске државе покушавају да изврну истинске размере трагедије, умањујући број убијених Срба у логорима смрти од стране хрватских клеро-нациста.

За Србе то представља један од важнијих историјских проблема. Српска Православна Црква већ је прибројала чину светих неке архијереје, свештенике и мирјане убијене од стране хрватских усташа за време геноцида над Србима на србским територијама које су се за време рата нашле под контролом „Независне државе Хрватске“ (марионетске државе под контролом Трећег рајха).

Конференција која је одржана 22 и 23. маја била је седма по реду. Карактеристично је да је постало традиција да се конференције одржавају у главном граду Републике Српске, а не у Београду, главном граду Србије. Наравно, гледајући формално, Бања Лука се јесте налазила у епицентру тих трагичних догађаја, налазила се на територији усташке државе и геноцид над Србима се одигравао тамо. Међутим, није ствар толико у томе, колико у чињеници да се власти Републике Србије плаше да подигну ту оштру тему геноцида над Србима у Другом светском рату, која по садашњим европским стандардима представља вид нетолеранције. И једино шеф Републике Српске смело делује у тим нимало једноставним околностима. Није случајно да је прилично висок ауторитет Милорада Додика међу Србима који су данас разбацани по целом свету и он је достигнут између осталог и оваквим смелим друштвено-политичким корацима.

Ранко Гојковић, наш пријатељ и сарадник, руководилац „Руског сабрања у Србији“, издавач и стални аутор РНЛ, предложио је да се наш долазак у Србију ради учешћа на конференцији искористи и у сврху нашег учешћа у низу догађаја посвећених сећању на Цара-мученика Николаја II.

Конференција у Бања Луци одржана је 22 и 23. маја, а уочи тога, 19. маја, обележено је 150 година од рођења нашег Господара, последњег руског императора Николаја II, који је веома поштован у Србији. Пре неколико година је у центру Београда откривен предиван споменик светом руском Цару. То би требало да буде пример и за нас, за Русију. Зашто у Петрограду, где се Господар родио, где је Господар живео и царствовао дуго година, где се на крају налазио у заточењу у првим месецима после насилног свргавања с престола, његови споменици могу да се нађу само на црквеној територији? Данас у неколико храмова у Петрограду и у Царском Селу постоје мањи споменици, но, јавно, друштвено место за поклоњење императору Николају II, на жалост још није изграђено. Таквог споменика нема ни у нашој престоници Москви. Наравно, постоји монумент Кликова у Тајнинском, но то ипак није Москва. Величанствен споменик постављен је у Јекатеринбургу, но и то стоји испред Храма на крви, покрај места где су убијени свети Царски Страстотерпци.

Од 17 до 20 маја ми смо одржали низ манифестација који су већ добили назив „Царски дани у Србији“, током којих је јавности била представљена књига „Свети Цар“ коју је приредио, написао предговор и превео Ранко Гојковић. О „Царским данима у Србији“ РНЛ је већ писала.

Сад ћу само напоменути да смо 17 маја, на Вазнесење Господње, празнични дан Београда, у вечерњим часовима наступили у парохијском дому величанственог храма Светог Саве Србскога. Сусрет са србском јавношћу био је веома живахан и интересантан, ми смо одговарали на многа питања која интересују србску православну интелигенцију. Као и обично, веома интересантни су били и разговори у кулоарима. А после је у уском кругу одржан веома садржајан разговор са владиком Стефаном, нареченим за викарног епископа на управо завршеном сабору србских архијереја. Он је учио у Русији, упознат је са нашим црквеним и политичким реалијама. Међу питањима која смо разматрали, биле су и одлуке тек завршеног Архијерејског Сабора СПЦ који је донео и веома важно саопштење о Косову и Метохији о чему је РНЛ већ писала.

Следећег дана били смо гости „Братства светог Цара Николаја“ у граду Петровац на Млави, где је такође одржана академија о Цару Николају и интересантна беседа са србским истомишљеницима.

А сам дан рођења Господара – 19. мај – ми смо дочекали учешћем на Божанственој Литургији у манастиру Рукумија. Тај манастир је познат не само у Србији, него и изван њених граница, захваљујући подвижничкој делатности настојатеља обитељи игумана Симеона (Станчетића), који не само да је поштовалац Цара Николаја II и велики русофил, него је и присталица традиционалног Православља. Довољно је рећи да у манастиру Рукумија сва богослужења протичу на црквено-словенском језику, само се проповед држи на србском, што је за Србију данас велика реткост. После Литургије у манастиру Рукумија је одржана манифестација на којој смо ми наступили са рефератима посвећеним личности и царствовању Императора, после чега је одржан још један пријатан сусрет. Неочекивано, зачули смо руски говор. Испоставило се да је манастир посетила група младих навијача кошаркашког клуба ЦСКА који су допутовали у Београд како би подржали нашу екипу у финалну кошаркашког турнира четири најбоље европске екипе. На жалост, ЦСКА није оправдао наде навијача и изгубио је оба меча, заузевши последње место. И тако, међу кошаркашким навијачима нашли су се православни људи који су после турнира посетили неке србске православне манастире, међу њима и манастир Рукумију. И за мене је то било веома пријатно откриће.

Царски дани у Србији - Манастир Рукумија

Следећег дана, била је то недеља, ми смо наступили у манастиру Сланци у околини Београда пред многобројним богомољцима после Божанствене Литургије. На недељним Литургијама које су познате по традиционалном богослужењу, окупља се велики број верујућих – углавном је то омладина, много деце. И овај пут ми смо наступили пред неколико стотина богомољаца.

Потом смо се у понедељак 21. маја упутили у Бања Луку где је одржана конференција о којој су већ писали Павел Тихомиров и протођакон Владимир Василик. Не бих желео да се понављам.

Хтео бих само да нешто кажем о „неочекиваној радости“ која нас је очекивала за време повратка аутобусом из Бања Луке у Београд. Наши србски пријатељи, када смо пролазили кроз град Бијељину, предложили су нам да зађемо и разгледамо храм који је изграђен у руском стилу донацијама руских предузимача, који је изградио бивши епископ Василије (Качавенда). Раније смо само видели куполе тог храма. То је истинско чудо. Храм испуњен у традицијама псковско-московског стила градње XV-XVI века, задивљује својом лепотом и димензијама. Овде је владика Василије изградио и хотел за црквене пензионере у који се први сам уселио, пошто је по завршетку изградње храма пензионисан одлуком Сабора. Увидевши велику групу поклоника, владика Василије је изашао до нас лично и провео са нама ескурзију по храму. Храм је велелепан и изнутра: дивна лепота стубова, предивне фреске и иконе. Узгред, у доњем храму који је посвећен преподобном Сергију Радоњешком налазе се мошти свештеника ХХ века оца Јована, по пореклу Руса, који још чека општецрквену канонизацију, коме су хрватске усташе одсекле главу.

За време разговора сетили смо се да је недуго пре свог пензионисања епископ Василије дао интервју „Руској Народној Линији“ који је од њега узео управо Ранко Гојковић. Неко је у шали повезао пензионисање владике са интервјуом РНЛ…

После тако дивног предаха и даљи пут за Београд више није био тако монотон, чинило нам се да је околни пејзаж обојен бојама наше Отаџбине.

Путовање у братску Србију увек представља радост за руског човека, зато што данас највероватније нема у свету ни једне земље где толико воле Русе. Можда још у Сирији, но Срби су ипак за разлику од Сиријаца, нама ближи и по језику и по култури и по менталитету.

Путовање у Србију је увек радосно и убог сусрета са истомишљеницима. Такво је било и ово путовање.

Разговор са православном браћом Србима увек уноси наду у будућност. Постоји још и нада да нас неће потпуно прекрити таласи светске апостазије. Жив је руски дух, жив је србски дух, док су живи Света Русија и Небеска Србија! И желим да ускликнем речима најпознатије у Русији србске песме: „Живела Србија!“.

Превео са РНЛ Ранко Гојковић: http://ruskline.ru/

Публикујемо низ фотографија са догађања које је у овом тексту описао наш руски брат, главни уредник „Руске Народне Линије“ Анатолиј Степанов…