Милана Бабић
Не волим подземље. Ко воли. Но, упознaти Москву, знaчи шетaти, улaзити у хрaмове, зидане и унутар душе, па и оне под земљом. Упознaти Москву, значи ући у дух града, a он језди под земљом и плови улицaмa.
Да ли су се Московљани промијенили, питам се као и некада Булгаковљев јунак. Године ме дијеле од посљедње посјете Трећем Риму, а, у метроу, осјећам се као да су деценије. Од тридесетак вожњи метроом, уз пар изузетака, једина сам особа која не гледа у телефон већ у људска лица. Уморна, замишљена, понекад забринута, већином уроњена у свијет телефона, та лица приповиједају о једном времену више и јаче од свих медија заједно. Осјећам препуштеност руског човјека рутини и његову заробљеност уређајима. Тежину коју у срцу носи већина, поготово људи средње генерације. Свијест да је Русија по ко зна који пут предмет уништења, и да ће тако бити до краја времена. Да спокојне године ријетко постоје, и, ако су постојале, то је била илузија, кратак предах пред олују и неутралисање чула одбране…
Дa, Московљaни су се промијенили. Дешава се својеврсна франкештајнизација – виртуелно мијења реалност, улази у стварност и осваја је. На то нас је припремала и холивудска продукција и књижевне антиутопије. Ипак, затечени смо. Техника је муњевито и, изгледа, дугорочно промијенила просјечног човјека. Ставила у гето свог ума. Од урањања у чудесни и отрежњујући свијет књиге, чији сам свједок била прошли пут, до робовања уређају. Клик и бјежим. Клик и нисам ту. Клик и много сам битан. Клик и умрежњен сам. Сигуран у свијету таштине. Клик и све је ту. Осјећање присутности и битности. Мотиви су разни, доступност свега и свачега, превелика опијајућа прилика за бијег, и, немогуће је не заробити се различитим садржајима. Или, ипак…
Зaпaњеност и тугa. Помјешaнa узбуркaнa осјећaњa. Жaл. Запитаност. Рат на крајњој руској земљи и рат за човјека. Како неутралисати виртуелни свијет, избјећи одлазак из свакидашњице и добити рат у свим областима? Ако је и атомска бомба зачета у Парменидовој мисли, како изнесе тврдњу философ, и ако смо у историјском процесу који нам је наметнут колико и иманентан, како се одбранити, вратити смисао? Ко је носилац овог процеса? Видљиви и невидљиви противник…
Не волим достигнућа која нас не оплемењују. Не волим новину која не пружа континуитет. Размишљам о почетку филма Соларис од Тарковског. Све је већ речено у почетку. Отац главног јунака не воли иновације. Кућа уз ријеку, рађена према древном моделу. Спокој, све живи и дише: и дрвеће, и вода, и трава, и небо. Дијалози набијени смислом. Видик буди мисли, вријеме мирише на вјечност, на први и посљедњи дан. И киша стварнија од стварности. Оплемењен простор. Потом један од ликова из филма иде назад ка граду. Замишљен, препуштен матрици, усамљен у ауту, у брзини, у маси која обезличава. Унутрашњи план се шири док све не постане бука и кошница – ауто нестаје у гомили. Невјероватно је са колико мало ефеката Тарковски дочарава футуристички град и безнађе које човјека може да снађе у њему.
Но, Русија мора да добије све битке па и оне у сфери технологије. Треба то заиста бити свака врста суверенитета, па и технолошка, али своја, руска. Пред Русију се, у сваком времену, поставља свјетскоисторијски задатак, који захтијева брзе велике кораке. Као пред Други свјетски рат, и сад згуснуто вријеме. Вријеме одлучујућих битака.
Размишљам како спријечити московизацију Русије, згуравање Русије у мегалополисе. Како мотивисати човјека да изабере мање мјесто, како учинити да схвати да јурњава за новцем и престижом значи изгубљено вријеме…
Пространство руског простора пројектује се под земљом, физички и метафизички. У мени се боре пјесник и философ док посматрам лица у метроу, брижљиво бројим станице лавиринта и размишљам у којој мјери је Отачаство простор смисла и слободе. Јуримо као тројка на крају Мртвих душа, брзина просијеца ваздух као мач, моје мисли лете из подземља ка вјечним питањима. Размишљам о творачком непобједивом руском духу, о којем приповиједа и свједочи Солоњевич. Мој долазак обиљежен је Пригожиновом „смутом“, потресом од којег су задрхтали зидови, али и који је значио сабирање и прочишћавање руског друштва. Одједном, пред неизвјесношћу сутрашњег дана, руска мисао, и лијевих и десних, увиђа шта је то у ствари братски сукоб, које зле силе он доноси и буди. Трактати о бијелим и црвеним одлазе у други план. Од спекулативне мисли до стварности. Русија не смије дозволити себи више ниједан братоубилачки рат, ни губитак својих крајина, ни велике чистке. Опричници су неопходни, али у другом руху и у другој области дјеловања. У свим сферама духа треба васкрснути древног руског човјека, не искључити га из свјетских токова, направити га способним да се заштити а остане свој…
Извор: Искра
