Емилио Лабудовић
Јутро мрзне сред сунчева сјаја,
Јара врелим притиснула дланом…
Приколица, и три завежљаја,
Дечак сања, згрчен над воланом.
У сну река мили кроз живице,
Кућа, њива, песма жетелачка…
Сан се круни… гракћу црне птице
Крви жедне. Цеста Петровачка.
Сузи небо у дечијем оку
Трује лето беснила пљувачком,
Дечак надом граби ка истоку
Цестом смрти, цестом Петровачком.
… Цури време кроз рупе сећања
Из рукава кошуље лудачке
Старом стазом, стазом посртања…
Све су наше цесте – Петровачке.
Извор: ИН4С
