Драган Елчић
Србски редитељ Драган Елчић аутор је више од 350 документарних остварења и у својој биографији може се похвалити мноштвом вредних награда као наш најнаграђиванији документариста (до сада је за свој рад добио преко 60 награда, од чега 49 међународних). Текстом о Његошевој трилогији у књизи "Од сумрака до Васкрса Ловћена" у издању Православне Фондације, професор Елчић је ушао у ред врсних његошолога. Недавно смо пренели Елчићев говор о Његошу са презентације књиге у манастиру Сланци 2021. године. У тексту са портала ИН4С професор Елчић мало надограђује те радове и тај текст преносимо у целини.
Суштина или тајна српске историје, живота Заједнице у Цркви, јесте тајна Христа – Светосавског Завјета датог на Жичком сабору о Спасовдану 1221.г. Србе кроз историју није стварала и у историји одржала држава, него Црква – зато са правом можемо казати да су Срби народ Завјетни. На тај пут нас је повео Свети Сава. У Жичи нас „причестио“ као Заједницу коју обједињује Црква. Не, ни сами Немањићи, краљеви, цареви или кнежеви, него Црква и њен апостол (српски), пророк и просветитељ, Свети Сава. Шта је онда српски народ? То је народ Светог Саве а не неке теорије или неког, ма и највећег хероја, државника или филозофа.
У западној теорији, државу стварају хероји историје, а онда и саму нацију (та држава добија Божје прерогативе). Морамо знати и разумјети разлике између народа светосавског (Завјетног) и епског – јуначког (Западног – метафизичког). Ако то знамо и разумијемо, схватићемо значај Светог Саве, који нас је из мутних историјских вода увијек знао спасити и избавити.
Покорити или бити покорен подједнака је народна катастрофа. У дјелу «Национализам светог Саве», св. владика Николај Велимировић најбоље објашњава : „Не иде народна држава докле иде мач, него мач само до границе отаџбиме…у супротном… држава престаје бити отаџбина и постаје империјом, добија територијално, а губи морално.“
Академик Матија Бећковић је у једној бесједи „разоткрио“ наш код: „Сем Светог Саве и Косова нема трећег, осим Његоша, око којих се окупља сав српски род.“ Када је најтеже, безизлазно, онда ми тражимо запретали прађедовски код.
Прометеј Ловћенски
Свјестан сам да ће ово моје тумачење Његошевог дјела наићи на различите реакције, али сам се дрзнуо да стечена искуства у пољу умјетности, путем ових редака подијелим са читаоцима.
Прво, да би смо проникли у Његошеву дубину мисли, треба кренути од самог њеног корјена – Његошеве трилогије.
За нешто мање од двије и по године, од марта 1845. до октобра 1847. године, Његош је написао: Луча Микрокозма, Горски вијенац и Лажни цар Шћепан Мали.
Прва два дјела у штампу је предао одмах, а треће је предао пуне три године касније, 1850. Јавности је представљено тек после Његошеве смрти или некад у то вријеме, 1851.године. Три најмисаонија дјела наше књижевности написао је, дакле, за наша данашња мјерења један „млади књижевник“. По мом скромном суду, да би смо разумјели Његошево дјело, та три дјела не би требало посматрати одвојено него као једну цјелину. Они имају трилогијски карактер, односно, свако од појединачних ових дјела схватљиво је, по мени тек као дио трилогије. Разлог таквог поимања Његошевог дјела видим у његовом драматуршком корјену античке грчке трагедије.
Дефинисање књижевног рода и драматуршке структуре
По драматуршкој структури Горски вијенац се разликује од свих сличних дјела на које се Његош могао огледати. Дјело није ни Хомерска епопеја, ни српска народна пјесма. Његош се удаљио и од Есхиловксе конструкције драме, на коју ово дјело највише и личи. То није ни класична херојска драма која је била заступљена у српској књижевности у доба романтизма. Веома се разликује од драматрушке структуре поема у овом добу, нпр. Бајрона или Пушкина. Тако да се Горски вијенац, у драматуршкој концепцији не може уврстити у један од постојећих књижевних родова. Теоретичари Горски вијенац карактеришу као политичку, етичку и интелектуалну драму. Нигде се међутим, не помиње духовна страна овог ремек дјела. Свјесно изостављена!? Неки теоретичари Горски вијенац стављају у књижевни род као рефлексно-херојску поему у облику народне драме. Опет нема духовне вертикале… Многе анализе заобилазе тумачење лика Игумана Стефана. Постављан је у тим анализама на задње мјесто, мање битно. Пошто је Игуман Стефан представљен духовно, као слијепи осамдесетогодишњак,он је ослобођен спољашњих слика, материјалног свијета и утисака. Он носи „духовни вид“, види оно што је невидљиво.“Шта је човјек, а мора бити човјек“…
У свим анализма Горског вијенца, стоји „забетонирана“ тема: ИСТОРИЈСКИ ДОГАЂАЈ – ИСТРАГА ПОТУРИЦА, ОДНОСНО ИСТРЕБЉЕЊЕ ПОТУРИЦА. Да ли је то једино исправно?
Игуман Стефан јавља се у последњој четвртини дјела, од стиха 2220. ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ има укукпно 2819 стихова. Мјесто гдје је уведен је климакс драме. То је кључ разрешења заплета и тајне дјела–Игуман Стефан. Зато ћу бити слободан да кажем да се не ради о „ИСТРАЗИ ПОТУРИЦА“, него о договору. Дакле, тема је договор, а не истрага потурица. То је драма договора а не драма и слика неке „ослободилачке борбе“. Договарање око могућег, а то су поступци (да се узајамно не убијају и тлаче због вјере), јесу договори који спадају око оног што спада у земаљско царство. Око Небеског Царства, као ни око вјере, нема договарања, јер се у Небеско Царство, као ни у вјеру не доспјева поступцима о којима човјек одлучује. Тако је Игуман Стефан двоструко издвојен. Тиме је јасно означено мјесто Луче микрокозма у Горском вијенцу и мјесто Небеског Царства у земаљском царству, у поступцима људи – gesta hominum.
Ако пажљиво анализирамо Горски вијенац, видјећемо да главна мука Владике нису Турци ни потурице, него то што је над њим „небо затворено“! Што се не указује Небеско Царство које је основа и смисао Косовског Завјета.
Дилеме Владике Данила су упоредиве са Хамлетовским. Али, Хамлету се Небеско Царство указало (дух очев), само зато да би Хамлета упутио на праведну освету злочина: као што се, на свој антички начин указало „небеско царство“ Оресту, да овај освети смрт свог оца, а онда, да (то „небеско царство“, античко) правда Орестово дјело. Али се владици Данилу право Небеско Царство, које он дозива, не указује. У томе је кључна разлика измешу младог Владике Данила и исто тако младих Хамлета и Ореста. Владика Данило је несрећан што му се Небеско Царство не указује, а Орест и Хамлет бивају несрећни тек када им се Небеско Царство укаже.
Ми и не можемо очекивати да ће владику Данила и његов вапај ка небу, разумјети они који нису у вјери. Небеско Царство је онај „покретач“ збивања значајних ликова као што су Орест, Хамлет, Владика Данило, Аљоша Карамазов или Страрац Зосима… Осјећајући сву тежину у томе што је изнад њих „Небо затворено“, Владика Данило ће пронаћи олакшање а Горски вијенац своје разрјешење, тек кад се Небо (небо „Луче микрокозма“…) “отвори“ и кад се Небеско Царство појави. Знамо да Христос није био ништа друго до конкретна појава Небеског Царства, да се Небеско Царство и није могло појавити другачије него баш у лику Христа. Ми смо икона Христа који је икона оца: „БУДИТЕ САВРШЕНИ КАО ШТО ЈЕ САВРШЕН ОТАЦ ВАШ НЕБЕСКИ“ (Мт.5.48.)
Драма Горског вијенца јасно показује рјешење кога Владика Данило не мора бити свјестан. То рјешење је Игуман Стефан! У лику Игумана Стефана говори Небеско Царство, искуство и лик човјека који се узидизао у Небеско Царство. Тим искуством и тим ријечима Игуман Стефан је у Горском вијенцу отелотворење Луче микрокозма.
Према томе, Горски вијенац није драма „о истрази потурица“, него драма о затвореном Небу, о вапају за отварањем Неба, отварању Неба како је то једино могуће са појавом лика који ће бити отеловљење Луче микрокозма. Лик из Горског вијенца, Игуман Стефан није ништа друго до присуство и говор ЛИЧЕ МИКРОКОЗМА у ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ. Игуман Стефан је врхунац мисли Горског вијенца, тако он са разлогом каже умном владици Данилу:
„Ти си млад још и невјешт, владико!“
(ГВ, 2495)
„О, да знадеш шта те јоште чека!“
(ГВ, 2498)
Игуман Стефан има једно искуство које још Владика Данило нема: монашко исихастичко – искуство ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА, уздизања у Небеско Царство! Владици Данилу недостаје довршено искуство Луче микрокозма (о уздизању у Небеско Царство), а Игуман Стефан је управо то и такво искуство: Луче микрокозма у Горском вијенцу.
На тај начин, ми тек у Игуману Стефану имамо кључ разумјевања и цјеловито зрело доживљавање самог Горског вијенца.
Оно што је Игуман Стефан у Горском вијенцу, то је опет један други игуман (игуман цетињског манастира)-игуман Теодосије Мркојевић у делу ЛАЖНИ ЦАР ШЋЕПАН МАЛИ. И он је искуство, присуство, говор и отеловљење Луче микрокозма, он је Луча у драми Шћепан Мали.
У петом чину (дејству) Шћепана Малог, Кади-аскјер каже младом Караман-паши Махмутбеговићу:
„Млад си, пашо Махмудбеговићу,
Свијетом се не познајешт добро!“
Рекло би се да је ситуација иста као кад у Горском вијенцу. каже Игуман Стефан младом Владици Данилу да је млад и неискусан. Али, није иста ситуација, јер Кади-аскјер говори о свијету из искуства овоземаљског, а Игуман Стефан из искукства надсветовног. Игуман Стефан неће да оповргне Владичина исуства о свијету него да Владици укаже на виши, надсвјетовни критеријум, тако да Владика треба да стекне и Игуманово искуство о свијету (Царству) Небеском, искуство уздизања, искуство Луче микрокозма. Тек тим искуством је могуће издићи се изнад сваког оптимизма и песимизма.
Исто тако се уздиже се и Игуман Теодосије Мркојевић, својим искуством. Мистеријским искуством уздизања, искуством Луче микрокозма о Небеском Царству као свијету човјекове Луче! Игуман Теодосије превазилази једнако и Турке и Русе (руску чиновничку делегацију са књазом Долгоруковим), и своје сународнике.Он је једини који Шћепану Малом говори о искуству и осјећањем Луче микрокозма (а то је искуство о Небеском Царству).
Књаз Долгоруков очекује од Игумана Теодосија, старјешине Цетињског манастира, школско знање. Игуман њему одговара:
„Веома сам мало путовао,
Самоук сам, ако штогод знадем:
По буквици учио сам свијет,
По звијездама и богословљу,
Што ми друга требује наука
Како овдје у наше крајеве.“
„Звијезде“ о којима овде говори Игуман Теодосије Мркојевић су оне исте звијезде којим се и Његош диви у ЛУЧИ МИКРОКОЗМА, да се човјекова уздигнудост и састоји управо у томе дивљењу звијездама, небу, бесконачности од које је човјек, кад није уздигнут, само уплашен и очајан. Игуман Теодосије говори Књазу Долгорукову, заправо,о науци каква је потребна „овде у нашим крајевима“.Та наука је о Небеском Царству, дакле, наука о Косовском Завјету, Светосављу. Наука о уздизању човјека „до звијезда“, као у ЛУЧИ МИКРОКОЗМА.
Да закључимо, у драми Лажни цар Шћепан Мали, Игуман Теодосије а у њему Луча микрокозма супроставио се свим ликовима те драме! Која је онда то идеја и које схватање Игумана Теодосија кад га Његош ставља изнад, па ако треба и против свих осталих,чак и против народа и КОЛА? То је идеја Луче микрокозма. Она је у сукобу са читавом историјском стварношћу, са појавом Новог вијека у Црној Гори, појави нове епохе, са оним што је у Косовском Завјету и у монологу Игумана Стефана у Горском вијенцу. Док „Моје племе сном мртвијем спава“ – нема историје: ни пјеснику, ни епископу, ни племену. „Суза моја нема родитеља…У ад ми се свијет претворио…О кукавно Српство угашено…Црни дане, а црна судбино, јер Небо је над човјеком затворено кад је сам (кад му нема Цркве, заједнице).
Страшне су ријечи владике Његоша, „свештеног поете“ – Литурга српског. Али страхота није у поразу (војном, политичком, дипломатском), губитку територије, у надмоћи свјетске силе која нас понижава. Страхота је ако у томе поразу губимо вјеру која је сила саме историје, јер нас само вјера сабира у Небески народ, тј. у Цркву, заједницу са Христом.
Извор: ИН4С
