Сања Јанчић
Ћерка Југ Богдана, супруга честитога кнеза Лазара, мајка Високог Стефана, ктиторка Љубостиње у којој је сваки уграђени камен натопљен њеним сузама, целиван и намењен неком од српских јунака палих за крст часни и слободу златну. На крају смерна монахиња, како и доликује нашој царици Милици. Смогла је снаге да са својом саветницом Јефимијом преда своју ћерку Оливеру султану Бајазиту у харем, ономе који јој је убио мужа. Смогла је снаге, ради спаса Србије и српске круне.
Милица је управо оличење православне жене. Православна жена треба да буде утемењена у духу достојанства супруге, мајке и стожера куће. Куда ће светије од тога? Свесна виших циљева, друштвених норми и православног кодекса, она гради себе у очима изабраника као принцезу достојну поштовања. Мајку, која с поносом прати сина у војску и жељно чека да се врати као витез и заштитник своје будуће изабранице. Православна жена треба да бира мушкарца витеза, а не спонзора. Мушкарца заштитника у добру и злу, а не лењивца и кукавицу.Човека који има понос и достојанство, који зна и уме да поштује врлине своје изабранице. Само такав спој мушкарца и жене рађа здраво потомство и гради здраво друштво.
За кога се данас удају наше жене? Какав имају избор? Трчећи за равноправношћу са мушкарцем, упоређујући своје снаге са њим у том бесмисленом такмичењу полова, стигле су на циљ. Постале су робиње система у коме је новац идол, а дечко или муж спонзор или супарник. Све ређе се чује реч љубав. Све чешће се ње стиде они који је и случајно спомену, јер их тада окружење сматра старомодним.
Романтика, витезови, љубавни стихови, све су то сада архаизми, дубоко закопани лопатом глобализма. Често чујемо израз „партнер“, „партнерка“, као да тај најдивнији спој још од постања света, спој мушкарца и жене у љубави, заправо треба унизити, макар и речју, до пословног, „партнерског“ односа? Колико деце никада није угледало светлост дана, никада није испружило своје ручице и упутило осмех својој мајци, јер их је она, још нерођене, одбацила због каријере? Та чудна реч преузета из туђег језика која заправо и нема значај, посебно за жену, жену-мајку! Има ли за њу већег успеха и боље каријере од одгајања и васпитавања деце, те бескрајне радости у сталном давању и примању љубави, која се ни са једном другом не може упоредити?
Зашто се савремена жена повлачи и скрива иза компјутера, фирме, зашто своју лепоту купује у тржним центрима, плаћајући огромне своте нечему што се од недавно зове бренд, уместо да је препозна у очима мушкарца који је воли, баш онакву каква заиста јесте? Савремен мушкарац је збуњен, и није сигуран у то коју улогу треба да игра на савременој позорници глобализма. Да ли да седи незапослен код куће на родитељским јаслама, покуша да уђе у ринг са амбициозном женом, или се без борбе, просто „уда“ за њу? Шта нам се то догодило? Где смо сада, ми, жене? Зашто нам се чини да је нашим мајкама, а поготово бакама, било лепше и лакше у животу? Куда идемо, јесмо ли постале неуротичне купохоличарке? Шта да радимо да нам свима буде боље?
Одговор је прост. Вратимо се нашој дивној православној традицији, нашем добром старом патријархалном устројству и изађимо из оне пословице: „Видела жаба да се коњ поткива, па и она пружила ногу“, како не бисмо уместо принцеза остале жабе у бајци, која се зове живот у двадесет првом веку.
Извор: ИН4С
Сања Јанчић, фото - ИН4С
