Академик Василије Крестић
Напомена: Поштовани читаоци, академик Василије Крестић лауреат је награде "Медаља САНУ" за 2021. годину из области друштвених и хуманистичких наука. Поводом додељене награде, у петак 29. априла 2022. године у Свечаној сали САНУ одржано је свечано предавање под насловом "Мој научни рад", у коме се академик Крестић дотакао свих најважнијих момената у својој плодној научној делатности. "Саборник" од срца честита академику Крестићу на додељеној награди. У временима када и наша влада, а на жалост и поједини клирици СПЦ, протежирају на руководећа места институција које чувају културу сећања на страдања нашег народа људе сумњивих и научних и моралних квалитета, борба за истину академика Кретића служи као светли пример за све мислеће Србе да подигну глас против нечасних поступака наших моћника, како световних тако и духовних, да се боре против "туђманизације" наших страдања.
Љубазношћу академика Крестића добили смо и текст његовог обраћања са поменутог скупа у САНУ, на чему му искрено благодаримо...
† † †
Кад сам завршио студије и постао асистент на Катедри за историју народа Југославије у новом веку на Филозофском факултету у Београду, као рођени Банаћанин желео сам да се бавим историјом Срба у Угарској. Мом професору Васи Чубриловићу предложио сам неколико тема за докторат из историје Срба у Угарској. Он је то глатко одбио и ставио ми на знање да ћу тему за докторат имати из историје Хрватске и Хрвата како би стекао хабилитацију да о томе на нашем факултету могу да држим предавања.
Реч је о томе да на Филозофском факултету послератним генерацијама студената ниједан професор није држао предавања о историји Хрватске и Хрвата, али смо на испитима полагали и тај део историје. У сваком случају професор Чубриловић ми је понудио да бирам једну од две темe из историје Хрватске. Једна тема била је Хрватски бан Куен Хедервари(1883‒1903), а друга Хрватско-угарска нагодба 1868. године. После краћег размишљања професор је одлучио и просто ми је наредио да ми тема доктората буде Хрватско-угарска нагодба. Том одлуком нисам био задовољан јер о Нагодби сам имао само површна и недовољна знања, али одлуци професора нисам се могао супротставити. Прионуо сам на посао, на мукотрпна архивска истраживања у домаћим и иностраним архивама у Београду, Загребу, Вараждину, Сремским Карловцима, Бечу и Будимпешти. Сакупио сам огромну количину грађе, веома разноврсне по својој природи, пореклу и садржају, и то не само оне која се тицала моје докторске дисертације већ и за разне друге теме из историје Срба и Хрвата. У тај истраживачки посао уложио сам много времена, снаге и труда јер сам прегледао и проучио, исписао и преписао, а делимично и микрофилмовао, пошто у оно време није било ксерокса, огромну количину докумената. За неколико година истраживачког посла прегледао сам више хиљада архивских кутија докумената. Успут је требало да добро научим немачки и мађарски и савладам нимало лаку деветнаестовековну немачку курзивну готицу.
Кад сам проучио све што је написано о Хрватско-угарској нагодби схватио сам да је тај веома важан документ за историју Хрватске у историографији приказан једнострано, највише са становишта његовог државнoправног значаја и карактера. Због тога сам одлучио да га проучим и прикажем много шире и свестраније. Сакупљена грађа омогућила ми је да покажем у каквом друштвеном, економском и финансијском стању се налазила Хрватска током шездесетих година 19. века, да укажем на то како је хрватско друштво било раслојено и политички нејединствено, који слојеви друштва су били заинтересовани и због чега за обнављање државноправне везе с Угарском, а који су и зашто били против тога. Све то илустровао сам конкретним доказима и изворима прворазредног значаја. До појединости сам приказао политичке односе Аустрије, Угарске и Кнежевине Србије према Хрватској. Чим се књига појавила, наишла је на врло ласкаве оцене. О њој су писали: амерички историчар Дејвид Меккензи, совјетски историчар В. И. Фреидзон, српски историчари Милорад Екмечић, Андрија Раденић, Раде Петровић и Коста Милутиновић. Академик Виктор Новак предложио је књигу за Октобарску награду града Београда за 1970. годину. У том предлогу је написао: у целини узевши, Крестићу се „може одати пуно признање на постигнутом значајном успеху” јер његово je „дело један племенит допринос српској, хрватској и југословенској историогарфији”. Фреидзон је написао да моје дело „представља енциклопедију хрватске историје за шездесете године 19. столећа,” да „оно значи крупан корак у изучавању једног од најтежих и најсложенијих раздобља новије хрватске историје, баца ново светло на читав низ постављених проблема, који до данас нису свестрано осветљени, и крчи путеве за даља истраживања”. Петровић је завршио своју оцену моје књиге речима: „У целини узевши можемо рећи да је Крестићева књига /.../ испунила не само његову скромну жељу да 'бар донекле, попуни празнину у нашој историографији'. /.../ Он нам је својим комплексним делом о важном поглављу хрватске, па и југословенске повијести сасвим попунио заиста осетну празнину која је постојала о овом питању, а уједно дао значајан прилог хрватској и југословенској историографији.”
Читав посао на изради дисертације трајао је пуних шест година. Међутим, сакупљајући грађу за дисертацију, током тих шест година пажљиво сам бележио и податке о многим темама које су ми се чиниле значајним и занимљивим. Тако сам сачинио пописе докумената из свих архива у којима сам радио и чије фондове сам прегледао, a који се односе на српско-хрватске односе, историју српске штампе у Угарској, Уједињену омладину српску, револуцију Срба у Угарској 1848. и 1849. године и на многе теме из историје Срба у Угарској у другој половини 19. века. Захваљујући том добро осмишљеном послу, одмах по завршетку дисертације одлучио сам да, заједно са др Николом Петровићем, објавим Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824‒1825, који сам пронашао у Архиву Војноисторијског института у Будимпешти. Протокол се налазио у једном свежњу који је на мађарском означен као „Српским језиком писани материјал”. Заправо, реч је о протоколу копија писама кнеза Милоша. У Кнежевој канцеларији настало је више таквих протокола. Међутим, сви су незнано када и како, изгубљени. Протокол који се налазио у Будимпешти, по свему судећи, доспео је у Архив Војноисторијског института као ратни плен, из времена Првог светског рата. Захваљујући томе што је постао ратни плен он је једини сачувани примерак тих значајних српских докумената. За штампу смо га приредили и објавили 1973. године. Стога што сачувани протокол садржи драгоцену грађу која се односи на време буне Милоја Поповића Ђака, и то од њеног почетка до угушења, написао сам и 1974. г. објавио студију под насловом Кнез Милош и Ђакова буна. Та студија и чињеницама и закључцима умногоме допуњава све што је дотад написано о Ђаковој буни. После објављеног протокола, др Петровић и ја поклонили смо га Архиву Србије, одакле је он, вероватно, и однет у Мађарску.
Током истраживачког рада на докторској дисертацији наилазио сам у многим архивским фондовима на документа с драгоценим подацима о разним српским новинама које су излазиле током 19. века све до Првог светског рата. Све сам то пажљиво бележио и сакупљао с уверењем да ћу неком приликом моћи да искористим и о томе нешто и напишем и допуним књигу Јована Скерлића Историјски преглед српске штампе, која је објављена 1911. године. Међутим, одмах по одбрани доктората одлучио сам да напишем читаву историју српске шампе у Угарској, и то од њених почетака, с краја 18. века, до Првог светског рата. Био је то смео, а по оценама неких мојих колега, не само храбар већ и сулуди подухват, који не би требало да ради један човек, већ читав тим истраживача неког од наших историјских института или новинарских удружења. Добронамерне примедбе мојих колега нису ме обесхрабриле. Кренуо сам у посао свестан сложености задатака који су ме очекивали. Обавио сам обимна архивска истраживања у Рукописном одељењу Матице српске, Архиву Војводине, Архиву САНУ у Београду и Сремским Карловцима, Народној библиотеци у Београду, Архиву Србије у Београду и Архиву СИП-а у Београду. Од грађе из иностранства, користио сам фондове Земаљског архива и Сечењијеве библиотеке у Будимпешти, Државног, Ратног, Управног и Градског архива у Бечу и списе новинара Ј. Скрејшовског из Литерарног архива у Прагу. Темељно, такорећи од корица до корица, проучио сам све листове, а њих је нешто мање од 200, који су у књизи добили своје место. У монографији сам изнео све што је за историју сваког листа најзначајније, а то је: ко га покреће, с којим циљем баш у том тренутку, ко финансира лист и какав му је програм, ко у њему сарађује а ко га чита, тј. коме је намењен. Указивао сам на то да ли су и како су лист прихватили читаоци. Ако су га прихватили, истицао сам у чему се састоји његов успех, ако га је било, а ако нису, износио сам разлоге неуспеха. Посебну пажњу обраћао сам на број читалаца, њихов социјални састав и културну физиономију, затим на став државних органа према појединим листовима, њихових власника, уредника и сарадника. Промене власника и уредника нисам бележио у свим случајевима, као у библиографијама, него само када су имале неког утицаја на даљи развој и правац новина. Садржаје новина нисам препричавао, што је иначе уобичајено у многим историјама штампе, већ сам, да би уштедео простор, редовно указивао на све битније теме и проблеме који су заокупљале новине. Нарочито сам се бавио социјалним, политичким, националним, културним, просветним, верским и другим манифестацијама о којима су новине доносиле мноштво података. При томе сам развој српске штампе у Угарској посматрао и оцењивао не само у склопу општих европских збивања и оних у оквирима Хабзбуршке монархије него и оних посебних догађаја и токова који су се тицали читавог Српства и Јужног Словенства. Држећи се оваквог начина писања сви листови, нарочито они већи, значајнији и дуготрајнији, али и они мањи и краћег века, приказани су у виду мањих монографија. Материју сам изложио хронолошким редоследом у оквирима одређених временских и тематских целина. Рад на истраживању и писању Историје српске штампе у Угарској трајао је пуних десет година. Када се књига појавила, стручна и научна јавност прихватиле су је као изузетан допринос српској историографији. Имајући у виду све што сам написао до појаве ове књиге, а до тада сам имао у својој библиографији око 140 јединица, Историја српске штампе највише је допринела томе да 1981. године будем изабран за дописног члана САНУ. Само истраживање и писање ове историје мени су веома добро дошли да читав период историје који она обухвата, од 1791. до 1914, упознам до појединости, и то не само историју Срба у Угарској и Срба у Кнежевини и Краљевини Србије већ и историју Хрвата и хрватско-српских, српско-мађарских, српско-немачих и српско-румунских односа, о чему је српска штампа много писала и често на себи својствен начин расправљала. У сваком случају, изучавањем историје српске штампе обогатио сам своја знања о многим токовима српске политике, која дотле, из постојеће литературе, нисам могао стећи. То ми је добро дошло за бројна каснија истраживања јер сам суверено владао свим важнијим раздобљима српске историје.[1]
Иако сам био незадовољан темом коју ми је професор Чубриловић одредио за докторску дисертацију, касније, када сам је написао и успешно одбранио, схватио сам да треба да му будем захвалан што ме је усмерио на хрватску историју. Вишегодишњим истраживачким пословима на дисертацији добро сам овладао хрватском историографијом. Уочио сам да она има многе слабости, научно неприхватљивих тумачења, тенденциозности, а кад је реч о Србима, посебно o Србима у Хрватској и српско-хрватским односима, да је она слабо изучена, да обилује и злонамерним политикантским оценама. Тим и таквим увидом отворило ми се широко поље научноистраживачког рада. Зато сам, не оклевајући, снабдевен већ сабраним докуменима, кренуо у систематско проучавање и писање мањих и опширнијих текстова из историје Хрватске и српско-хрватских односа.
У хрватској историографији Срби из Хрватске и Далмације представљани су као издајници Хрватске и Хрвата. У Хрватској су означавани као слуге бана Куена Хедерварија и Мађара, а у Далмацији као слуге Италијана. Такве злонамерне оцене, које нису засниване на научно провереним чињеницама, изискивале су пажљиву научну анализу. У ту анализу упустио сам се у својој Историји Срба у Хрватској 1848‒1914.[2] и дошао сам до закључака који су поразни по хрватске оцене о Србима у Хрватској и Далмацији. Доказао сам да су се Хрвати у својој државној политици угледали на Мађаре. Наиме, Мађари су све становнике Угарске, без обзира на њихову етничку припадност, прогласили за Мађаре. Другим речима, они су нацију поистоветили са државом. То су урадили с циљем да од вишенационалне Угарске створе велику, етнички чисту мађарску државу која би се простирала од Карпата до Јадрана. Против те и такве великомађарске политике Хрвати су, заједно са Србима, водили рат с Мађарима у време револуције 1848/49. Међутим, од почетка шездесетих година 19. века они су прихватили ту мађарску политику, па су тврдили да на хрватској државној територији постоји само један, хрватски конститутиван народ. Тиме су и они, као и Мађари, поистоветили нацију са државом. То је, заправо, принцип који је у читавој Западној Европи владао у феудалном друштву, када је вaжило правило које је гласило: cuius regio illius religio (чија земља, онога и вера). После револуције 1848/49. тај принцип је у Мађарској и Хрватској преобличен, па је важило правило cuius regio illius nacio (чија земља, онога и нација). Држећи се тог политичког принципа, а позивајући се на државно и историјско право, хрватски политичари желели су да створе велику и етнички чисту хрватску државу. Да би у томе успели у Хрватској, Славонији и Далмацији, порицали су Србима политичку индивидуалност. Срби су за њих, хтели или не хтели, били православни Хрвати. Њима су систематски, упорно и насилно порицали право на национално име, веру, језик, писмо, грб и заставу. Таква политика Хрвата, којој је био циљ хрватизовање, вређала је Србе и због тога су односи међу њима били веома поремећени. Непризнати од водећих хрватских политичких странака, да би стекли национална и политичка права, да би очували своју националну посебност, политичку индивидуалност и српску православну веру, коју су Хрвати крстили као гркоисточну, Срби у Хрватској и Славонији подржавали су промађарску Народну странку а у Далмацији проиталијанску, које су биле мање искључиве према Србима од хрватских опозиционих странака. То и такво тумачење односа између Срба и Хрвата, које сам до појединости образложио у свој Историји Срба у Хрватској и другим делима, ослобoдило је Србе одговорности, јер они нису тражили ништа друго него пуну равноправност с Хрватима. Сву кривицу за нездраве односе и сукобе сносили су Хрвати, који су својим великохрватским тежњама изазвали сукобе и породили мржњу с далекосежним последицама.
Историја Срба у Хрватској добила је многе ласкаве оцене наших најпознатијих стручњака. Тако је, примера ради, академик Славко Гавриловић написао да моја „волуминозна књига /…/ представља круну мог досадашњег историографског рада”, да она доказује да сам „данас, најбољи познавалац нимало једноставне, а увек научно и политички актуелне историје Срба у Троједној Краљевини и Угарској”. У закључку своје оцене Гавриловић је написао „да је нашој науци и култури академик Крестић дао дело свестране и непролазне вредности, једно од најзначајнијих у српској и југословенској послератној историографији”. Др Милутин Перовић је следећим речима завршио приказивање моје Историје Срба у Хрватској: „Ако треба дати општи суд о Крестићевој књизи, рећи ћемо укратко: добили смо једно од најбољих дела у српској историографији. Зхваљујући аутору најзанимљивије подручје у нашој историографији сада је солидно обрађено. Књига језиком и стилом, избором чињеница, темељним судовима и јасним закључцима даје верну слику живота и борбе српског народа на овој најистуренијој и најопаснијој предстражи Српства.”
Својим радовима показао сам да су Хрвати само у изузетним приликама, када им је претила опасност из Пеште или Беча, одустајали од своје противсрпске политике, да би се, враћали тој политици чим опасност прође. Од тако превртљиве политике Срби су трпели велике штете. Хрвати су их безобзирно остављали на цедилу и од пријатеља постајали су непријатељи. Посебно тешке последице од тако вероломног понашања Хрвата по српску политику у Аустроугарској уследиле су после ревизије Хрватско-угарске нагодбе из 1873. године. После те године, када су Срби доживели хрватско издајство, односи међу њима били су тешко поремећени и у потоњим деценијама уродили су мржњом која се у Другом светском рату испољила геноцидом. Ову хрватску издају до појединости сам приказао у студији Срби и ревизија Хравтско-угарске нагодбе 1873. године.
Када је Српска књижевна задруга одлучила да припреми и објави Историју српског народа биo ми је поверен задатак да за пету књигу напишем историју Срба у Угарској од револуције 1849. до Аустроугарске нагодбе 1867, и историју Срба у Хрватској од 1850. до Хрватско-угарске нагодбе 1868, а за шесту књигу период владе бана Мажуранића и Куена Хедерварија од 1873. до 1903. године. Ту је највећи научни проблем био у томе што период Баховог апсолутизма (1850‒1860) и владавина Мажуранића и Куена нису били проучавани кад је реч о Србима ни у српској нити у хрватској историографији. На основу сопственог истраживања тих периода историје и на темељу оскудне литературе, успео сам да прикажем то постреволуционарно време са пуно друштвено-политичких и законодавних промена и време тешких неспоразума и сукоба између Срба и Хрвата.
Више година посебну пажњу посветио сам изучавању политичке личности ђаковачког бискупа Јосипа Јурја Штросмајера. Како је бискуп био икона југословенства о којој су у суперлативу написани томови књига он је и у политици и науци, и у верском погледу постао недодирљив. Међутим, огромна и разноврсна грађа коју сам о њему сакупио охрабрила ме је да се упустим у изучавање те истински значајне, веома учене, угледне и утицајне личности, и то не само код Хрвата већ и код великог броја Срба. Био сам свестан да сам се упустио у изузетно деликатан посао, да ћу својим писањем изазвати бројне присталице југословенске идеје, да ће многи посумњати у моју здраву памет, да ће помислити да све то чиним из неке мржње, као острашћени Србин којем, као Хрват и римокатолички свештеник, смета чак и један Штросмајер, на чијим идеолошким основама је почивала и прва и друга Југославија. У књизи Бискуп Штросмајер, Хрват, великохрват или Југословен,[3] али и у неким другим радовима дошао сам до закључака којима су оспорене многе дотад важеће оцене о бискупу, пре свега оне о његовом југословенству, верској ширини и толеранцији. Утврдио сам да су се бискуп и његова Народна странка непоколебиво држали хрватског државног и историјског права. Како хрватски политичари који су политику заснивали на хрватском државном и историјском праву нису признавали Србе у Хрватској, већ су их третирали као православне Хрвате, и свим силама, чак и брутално, присиљавали су их да на то пристану, само по себи се разуме да Штросмајер није могао бити искрени Југословен пошто није признавао конститутивност Срба у Хрватској. Баш због тога што бискуп и његова странка нису признавали Србе у Хрватској, у тој странци није било Срба, а било их је у Унионистичкој и Самосталној народној странци. Као Хрват и великохрват, бискуп се залагао за федеративно уређење Аустрије. Сматрао је да у таквом уређењу Хрватска најбоље може остварити своје националне циљеве. При томе уопште није водио рачуна о националним интересима Срба. Штавише, често је био против њихових интереса. Непрестано, током читавог живота улагао је велике напоре да православне Србе, Црногорце и Бугаре преведе на унију, да православну Русију потисне с Балкана а римокатоличкој Аустрији омогући да њиме овлада. У жељи да оствари унију у Србији и Црној Гори залагао се за склапање конкордата тих двеју држава с Ватиканом. Зато што је хтео да придобије православне Србије и Црне Горе за унију, тражио је од Свете столице да се тим државама дозволи да се литургија обавља на старословенском језику. Као апостолски администратор Римокатоличке цркве у Србији Штросмајер се својом верском политиком толико замерио Србији да га је она прогласила personom non grata. Ригидни и искључиви римокатолик, бискуп је сматрао да су Јевреји најгори „људски сој на свету”. Он је био острашћени антијудаиста и као такав творац каснијег хрватског антисемитизма. Академик Чедомир Попов, рецензент моје књиге, Бискуп Штросмајер, Хрват, великохрват или Југословен, у закључку је написао: „На темељу мноштва чињеница и прворазредних извора, њиховом подробном анализом и образложеним тумачењима, Крестић је дао убедљиве одговоре на питања” да ли је Штросмајер био Хрват, великохрват или Југословен. „Крајње сажето изложени, ти би одговори могли да садрже неколко капиталних закључака. По њима /.../ Штросмајер је пре свега био, с једне стране, жестоки хрватски националист с изразитим великохрватским тежњама, а с друге неуморни, непоколебљиви и упорни католички мисионар и пропагатор једине 'праве вере хришћанске' и Римокатоличке цркве. Своју визију Велике Хрватске замишљао је да може остварити уједињењем Јужних Словена, окупљених у крилу католичанства, предвођених Хрватима, као њиховим најмилитантнијим носиоцем. Велика већина историчара пре Крестића није, према томе, потпуно грешила кад је тврдила да је Штросмајер био идеолог југословенства. Они једино нису знали, а неки ни хтели да објасне, смисао и суштину тог југословенства. Крестић и зна и хоће. И у овој књизи је то у пуној мери учинио.”
У сваком случају, својим писањем срушио сам мит о Штросмајеру као великом и искреном, добронамерном Југословену. Када сам о томе писао, пре распада Југославије, многи Хрвати, али и неки Срби покушали су, али без доказа, да оспоре моје закључке. Настојали су да сачувају мит о Штросмајеру као Југословену. После распада Југославије потпуно су изменили своје оцене о бискупу. За њих он више није био Југословен, већ добар хрватски националиста. Пошто је пропала Југославија, а с њом и југсловенска идеја, отворено су признали да нема више потребе да се тврди да је Штросмајер био Југословен. Према томе, Штросмајерово југословенство за Хрвате је имало употребну политичку вредност. Баш због тога, што је његово југословенство било привидно, више по имену него по суштини, Хрватска као колевка југословенства, али лажног, апокрифног југословенства Штросмајеровог типа, лако и брзо се ослободила те идеологије, много брже и лакше него што су то учинили Србија и Срби.
Као резултат вишегодишњег изучавања историје Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији и историје српско-хрватских односа настала је моја књига Геноцидом до велике Хрватске.[4] Њен циљ био је да на темељу прворазредних извора, у целини, са свих становишта (историјских, идеолошко-политичких, државних, геополитичких, верских, социолошких и психолошких) објасним једноиповековну хрватску политику према Србима. Потрудио сам се да објасним на који начин и на којим основама се у хрватској средини рађала мржња према Србима, с којим циљевима је непрестано подгревана док није прерасла у крвави обрачун с недужним српским ‒ православним становницима. Непобитно сам доказао да је у основи свих неспоразума између Хрвата и Срба хрватско државно и историјско право. На темељу тог права хрватски политичари су непрестано, од Револуције 1848/49. године до наших дана, намеравали да створе велику, етнички чисту и католичку хрватску државу. Зато што Срби нису били спремни да се похрвате, да буду православни Хрвати, да се одрекну своје националне посебности и своје српске православне вере, стално су се налазили на удару хрватских политичких странака и многих веома истакнутих појединаца.
За разлику од многих историчара који су се бавили изучавањем геноцида, који су писали о НДХ, усташама, начину сатирања, логорима, јамама, бројем убијених и другим питањима, мене је као историчара и као обичног човека, занимало питање како је било могуће да се у двадесетом веку деси тако велики злочин као што се десио у Хрватској у Другом светском рату. На то питање дао сам уверљиве одговоре који су одударали од званичног државног тумачења, по ком је кривица за геноцид почињен над Србима била подељена на равне делове између починилаца и страдалника. Починиоци су били ослобођени одговорности онолико колико су оптужени недужни страдалници. Том поделом кривице почињен је нови злочин. Хтели ‒ не хтели, Срби су под комунистичком влашћу били принуђени да прихвате лажну симетрију о кривици, чиме су злочинци прикривени, а размере злочина умањене. Својим изучавањем историје Хрвата и Срба у Хрватској и српскохрватских односа, на основу великог броја научно проверених извора, претежно хрватског порекла, доказао сам да је идеологија о геноцидном решењу српског питања, којој је био циљ стварање велике и етнички чисте ‒ колико је могуће више римокатоличке Хрватске, у потпуности била оформљена пре стварања заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и потоње Југославије, тј. да се она не може доводити у било какву везу и оправдавати тзв. великосрпском хегемонистичком и шовинистичком политиком, диктатуром краља Александра и тобожњим угњетавањем Хрвата, на чему су инсистирали и још увек инсистира хрватска публицистика и историографија.
Зато што сам својим писањем о геноциду оспорио тезе о подједанкој кривици и што сам указао на то ко су злочинци а ко жртве, доживео сам жестоке нападе, безобзирне критике и сваковрсна жигосања „да реметим братство и јединство”, „да забадам трн у здраву ногу”, „да заговарам теорију крви и тла”, „да сам творац теорије о геноцидности читавог хрватског народа”, да сам националиста и шовиниста, хрватомрзац и хрватождер, фашиста, расиста и злочинац. Из иностранства, из Америке, добијао сам писма с претњама да ће у Југославију доћи нови Хркачи[5] и да сам на листи оних који ће бити ликвидирани. Учестали су били телефонски позиви с псовањем, вређањем и претњама. Што је хрватска наука била немоћнија и неспособнија да научно оспори моје писање то је бес био већи и злокобнији. Овако тешке оптужбе, увреде и претње, јавно изрицане у многим хрватским писаним и електронским медијима,[6] сведоче о томе како је и колико је у комунистичком систему било тешко бавити се науком, и научно провереним доказима супротставити се партијско-политичким и идеологизованим закључцима. Међутим, од часа када сам се почео да се бавим науком сматрао сам, као што и данас сматрам, да историчар, ако хоће да буде истински научник, мора да буде частан и високоморалан. Он је дужан да износи само научно проверене податке, да своја тумачења не подређује и не прилагођава било каквим и било чијим националним, политичким, економским и идеолошким интересима. При томе, мора да буде свестан да због таквог става у ауторитарним системима може да доживи и одређене непријатности.
У одбрану сопствених научних резултата никада се нисам предавао. У границама постојећих могућности бранио сам се од неоснованих и политикантских напада. Супротстављао сам им се, борио се против њих и из одбране прелазио сам у напад. У тој борби сам истрајавао зато што сам чврсто веровао, што сам знао да сам својим научним тумачењима прошлости био у праву. Моја тумачења историје имала су и имају широку и чврсту истраживачку подлогу коју није могуће оспорити. Био сам дубоко свестан политичког тренутка у којем сам деловао, али и његове пролазности. Сматрао сам да сам дужан да браним лично достојанство, али и достојанство науке и њен дигнитет. Из свега тога црпео сам сангу. У борби коју сам водио имао сам горких, али и пријатних тренутака. Сада, са вишедеценијске дистанце, спокојан сам зато што сам у тој борби, која ми је наметнута, истрајао, опстао, па и победио.
Осим поменутим темама и проблемима, научну пажњу посветио сам и питању великохрватских претензија на Војводину и Босну и Херцеговину, о чему сам написао посебну студију.[7] Током више од једног столећа из Хрватске су, све до наших дана, ширени гласови о тежњи Срба да створе Велику Србију и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је био стални припев свих противсрпских иступа, и то не само пред југословенском већ и светском јавношћу.[8] Њима су Срби и Србија приказани као агресори великих територијалних апетита, а Хрвати су их изрицали с намера да прикрију сопствену агресију и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије.
Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у српској и иностраној историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више деценијама демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско, проглашавано је за великосрпско, с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће.
Следећи традицију и тактику аустроугарске политике, у којој су Хрвати учествовали, а неретко су у њој и предњачили, у свим историјским раздобљима, од револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику редовно јој додајући епитет великосрпске политике. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали о Великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба.
Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству које заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. Поменутом студијом показао сам и доказао кад, како, на којим основама и с којим циљевима су Хрвати од револуције 1848/49. до наших дана покушавали да се домогну појединих делова или читаве територије Војводине и Босне и Херцеговине. Драгоцени подаци о тој теми били су расути на разне стране, па је било тешко стећи увид у целину овог значајног националног, државноправног и геополитичког питања. Имајући то у виду, овим радом сам хронолошки образложио све значајније хрватске територијалне захтеве према Војводини, Босни и Херцеговини, чиме сам разобличио вишедеценијску великохрватску политику и дао сам конкретне одговоре на хрватске нападе на Србију и Србе због такозване великосрпске политике.
Да бих својим хрватским опонентима доказао да сам све што сам написао засновао на богатој и незаобилазној изворној подлози, и тиме их онемогућио у омаловажавању и критиковању мојих радова, објавио сам три тома одабране грађе о Србима у Хрватској и Славонији и српско-хрватским односима, с више од 1.500 докумената. Објављена грађа може добро да послужи свима који се буду бавили Србима у Хрватској и српско-хрватским односима. Када су се појавиле ове књиге академик Чедомир Попов је написао: „/.../ ми овде можемо да поздравимо још један триумф Крестићеве несавладиве и непоколебљиве упорности, доследности и марљивости у напору да, методама своје (историјске) науке ‒ још увек у томе најпоузданије ‒ развејава магле лажи и незнања и открива историјске истине о судбини српског народа на једном опасном тлу и једном трајно ненаклоњеном окружењу. Ако том народу Крестићеве ваљане књиге и не могу помоћи да одбрани своје тле и своју политичку егзистенцију на властитом прагу, оне ће бар бити истински споменик његове жилаве борбе за национални опстанак и достојанство.”
Приводећи крају свој радни век, у два тома, под насловом Историографски чланци и распарве, објавио сам своје текстове расуте по многим часописима, зборницима, новинама и разним другим периодичним публкацијама. Највећи број тих радова је истраживачког карактера, написан на основу домаћих и страних архивских докумената с подацима који су нови и непознати а обогаћују наша сазнања о неком проблему, догађају или некој личности. То су расправе историјског и научно-стручног садржаја којима сам као историчар јавно иступао поводом неких значајнијих актуелних дешавања, као што су, на пример, хрватско својатање Николе Тесле, питање одговорности за избијање рата и разарање Југославије, аутономије Војводине, геноцида почињеног над Србима у НДХ, положаја и асимилације Срба у Хрватској, Меморандума САНУ, неких тенденциозних противсрпских изјава хрватских политичара и других личности.
Кад је реч о историји Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, она је постала предмет осмишљенијег научног изучавања тек од недавно, и то, морам рећи без лажне скромности, добрим делом мојим залагањем. То је било подручје којим су се мало занимали како хрватски тако и српски историчари. Тако је било између два светска рата и више деценија после Другог рата. Разлози таквог односа историчара према прошлости српског народа у Хрватској, Славонији и Далмацији најмање су научни, а превасходно су политички. Под притиском владајућих режима и политике, из опортунистичких разлога, да би удовољила Хрватима, српска историографија је српску историју у Хрватској, Славонији и Далмацији препуштала хрватским историописцима. Изучавајући историју сопственог народа, они нису имали интереса и нису били спремни да проучавају и историју Срба. Чинили су то само колико су морали, и где су морали, да би боље објаснили сопствену прошлост. Тако се историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији нашла у вакууму, по страни, занемарена, као да не припада никоме и да за њу нико и нема интереса.
Оно што се десило са српским народом у Хрватској, Славонији и Далмацији десило се и са његовом историјом. Народ је био поверен Загребу. Београд је прећутно, ради мира у кући, од њега дигао руке. У таквој ситуацији историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији претворена је у хрватски забран. Хрватски историчари су у њега улазили кад су хтели, колико су и како хтели, а српски су то могли чинити само онолико колико им је дозвољавано из Загреба. Резултат свега тога била је слабо изучена српска прошлост. Циљ те добро осмишљене политике састојао се у намери да Срби из Хрватске, Славоније и Далмације забораве своју прошлост и да се ње, због злонамерног и тенденциозног приказивања, више стиде него да се њоме поносе. Лишавајући српски народ сопствене прошлости, кројачи његове судбине из Загреба и Београда хтели су да га лише и будућности. У складу са вековним тежњама хрватске политике намеравали су да Србе из Хрватске, Славоније и Далмације, поступно, али сигурно, отргну од свог стабла и као православне Хрвате претворе у праве Хрвате.
Одлучан да станем на пут тим и таквим намерама Хрвата и да подстакнем научна истраживања историје Срба у Хрватској, 5. септембра 1984. поднео сам предлог Одељењу историјских наука САНУ да се оснује међуодељенски одбор за историју Срба у Хрватској. Председништво Академије прихватило је тај предлог 27. фебруара 1986. године. Један од важнијих задатака Одбора био је да издаје Зборник о Србима у Хрватској. До сада је објављено тринаест књига Зборника.
Упоредо с изучавањем историје Срба у Хрватској, Српско-хрватских односа, југословенства, великохрватских амбиција и геноцида, изучаваo сам и историју Срба у Угарској од Темишварског сабора 1790. до краја Првог светског рата. Проучавао сам историју српског друштва, српске политике, културе и просвете, српских идеја, покрета и личности. Неке од тих радова објавио сам у књизи Из прошлости Срема, Бачке и Баната. Предговор за ту књигу, под насловом Василије Крестић, историчар који налази решења, написао је академик Чедомир Попов. Он је Предговор завршио речима: „Књигом изабраних радова Василија Крестића /.../ Српска књижевна задруга на репрезентативан начин представља овог, иначе веома признатог и у јавности присутног историчара из угла његових можда мање познатих, али исто тако вредних и актуелних радова ‒ оних о историји Срба у Угарској ‒ у једном динамичном времену које и данашњим генерацијама нуди поучна и подстицајна искуства и поводе за размишљање.”
Књигом Аустроугарска грађа о Уједињеној омладини српској знатно сам допунио научна сазнања о тој организацији. Она је настала као резултат вишедеценијског педантног истраживачког рада у архивима некадашње Хабзбуршке монархије: у Мађарском земаљском архиву у Будимпешти, Државном архиву у Бечу, Архиву Хрватске у Загребу и Архиву Војводине у Новом Саду. Грађа је настала из пера мађарских великих жупана, краљевских комесара, аустријских и аустроугарских конзула у Београду, крајишких генерала и личности из самог врха Монархије. У приказу ове књиге др Софија Божић је закључила: „Из грађе која је настала у органима власти Беча и Будимпеште, и то аустријског Министарства полиције, Министарства спољних послова, Министарства унутрашњих послова, Министарства рата, Угарског намесничког већа, Угарске дворске канцеларије, Угарског министарства унутрашњих послова и других, намеће се снажан утисак да су Срби у Хабзбуршкој монархији имали однеговану свест о сопственом националном идентитету, да им није недостајало национално самопоштовање и да су били спремни да се свим расположивим средствима боре за сопствена национална права и слободе.”
Књигом Леци на српском језику (1848‒1849) осветлио сам многа збивања која се тичу српског покрета из времена револуције. Расути на разне стране, по многим архивима и библиотекама, до појаве ове књиге, већи део летака науци је био непознат. Леци садрже занимљиве и значајне податке о томе како је српски покрет организован, како је рушио стару и образовао нову власт, како, на који начин и којим средствима је нова власт мобилисала народ за борбу против Мађара, како се борила против смутљиваца, ширитеља неистина и издајица. Драгоцена су сведочанства која садрже леци, а односе се на упозорења патријарха Рајачића, упућена српском народу, да се понесе часно, поштено, човечно и достојанствено према недужним и нејаким, женама, деци и старима, као и према заробљеницима. У једном летку патријарх је упутио апел Србима да ничим не наносе увреде становницима католичке вере, да светиње народа друге вере чувају и поштују као своје, и да не дозволе да се на било који начин распаљују страсти на основу верских разлика.
Читав опус из ове области, која се тиче Срба у Војводини, заокружио сам синтезом под насловом Срби у Угарској. Тим радом попунио сам знатну празнину у историографији Срба у Угарској која се одликовала обиљем студија, чланака и расправа, али је била без синтезе за читав период од Благовештенског сабора 1861. до краја Првог светског рата 1918. године. Књига је тематски свеобухватна а својеврсна је и због тога што је њом проширен угао посматрања. Догађаји нису оцењивани, као што је то до сада био случај, само из угла Нови Сад ‒ Београд ‒ Беч ‒ Будимпешта него су проширени и на Загреб. Зато што се историја Срба и Хрвата од револуције 1848/49. и потоњих деценија веома прожимала, сазнања о Србима у Угарској су у многим случајевима проширена и продубљена. У сваком случају, ово је прва потпуна историја Срба у Угарској, која обухвата време од Темишварског сабора 1790. до свршетка Првог светског рата 1918. године.
Од 1985. године до данашњих дана стицајем околности јавно сам реаговао на многа збивања у нашој земљи. Како је она пролазила кроз разне недаће, сматрао сам да, као историчар, по природи свога посла, немам право на ћутање, већ да сам дужан да се огласим, да изнесем своје виђење о догађајима, да их објасним и оценим. С обзиром на бројност мојих јавних оглашавања, путем интервјуа и изјава, којих је у размаку од непуних 40 година било више од 150, никакве сумње нема да су наши, па и понеки страни писани медији били заинтересовани да чују моје мишљење о разним актуелним питањима. Интервјуе сам објавио у два тома под насловом Историчар у времену преломних и судбинских одлука.
Бројним и релативно честим новинским интервјуима и изјавама, многим фељтонима, новинским чланцима о разним актуелним темама, наступима на телевизији и радију јавно сам износио своје научне резултате и са становишта своје струке изрицао сам оцене и критике на рачун нашег савременог друштва и наше политике. Тиме сам у јавности постао добро препознат, од многих прихватан и хваљен, али од мањег броја и критикован.
Осим наведених и приказаних радова објавио сам више мемоарских текстова, као што су Успомене Владимира Јовановића, Теодора Стефановића Виловског, Војводе Симе Поповића и Петра Иванишевића. Заједно са колегама из Архива САНУ, Милетом Станићем, Драгославом Опсеницом и Иваном Спасовић, објавио сам више књига грађе. Под насловом Запамћења објавио сам и своју аутобиографију.
Као дугогодишњи секретар Одељења историјских наука уредио сам више десетина књига и периодичних публикација. Као управник Архива САНУ, којим руководим пуних 40 година, основао сам Кабинет за медаље у којем је настала Збирка одликовања Архива САНУ, која данас има више од хиљаду предмета: ордена, медаља, споменица, плакета, значки, повеља, диплома и других одличја домаћег и страног порекла. Заједно са историчарем архивистом Архива САНУ Борком Масалушићем објавио сам књигу Збирка одликовања Архива САНУ.
И на самом крају овог излагања, које сам желео да лишим нарцисоидности, ради млађих, који то не знају, хоћу да забележим да сам припадао оној невеликој групи колега из Академије (Милутин Гарашанин, Павле Ивић, Дејан Медаковић, Војислав Ђурић млађи, Чедомир Попов и Мирослав Пантић) која се својски залагала да се приступи послу припремања и издавања Српске енциклопедије. Пошто је у самом врху Академије било оних који нису желели да се она упушта у послове око израде Српске енциклопедије, били смо принуђени да и унутар Академије и у јавности ломимо те нерационалне отпоре. Тек када смо у томе успели кренуо је посао на изради азбучника Српске енциклопедије.
Не могу пропустити а да не поменем да је моје добро познавање историје Срба у Хрватској, српско-хрватских односа и историје Срба у Угарској, тј. у Војводини, добро дошло приликом писања Меморандума САНУ. Током рада на том документу био сам задужен да напишем одељке Меморандума који су се тицали Хрватске и Војводине.
Ово излагање закључићу речима: у науци сам ишао својим путем, следио сам сопствена сазнања и чврсто сам се држао научно проверених чињеница. Волео сам и волим посао којим се бавим. Верујем да он није узалудан, да има дубоког смисла, да је друштвено користан и са становишта националних и државних интереса неопходан. Ја сам учинио шта сам и колико сам могао да учиним у времену у којем сам живео и средствима која су ми била на располагању. Време ће најбоље оценити да ли је, колико је и по чему је моје научно дело значајно а са националног и друштвено-политичког становишта корисно.
[1] Историја српске штампе у Угарској има два издања.
[2] Ова историја објављена је у два издања на српском и једно на енглеском језику. Oна је награђена Октобарском наградом града Београда за 1992. годину. Исте године добила је награду листа „Политике” за публицистику и науку и награду града Београда и Удружења издавача и књижара за издавачки подухват године.
[3] Књига је објављена у два издања на српском и једном на енглеском језику.
[4] Књига је објављена у пет издања на српском, два на енглеском, и по једном на француском и руском језику.
[5] Реч је о хрватском терористи, усташи, Миљенку Хркачу, који је 13. јула 1968. подметнуо бомбу у београдском биоскопу „20. октобар”.
[6] Знатан део текстова из хрватских писаних медија, које сам успео да сакупим, објавио сам у књизи под насловом Досије о генези геноцида над Србиме у НДХ, Нови Сад 2009.
[7] Књига је имала два издања на српском и једно на енглеском језику.
[8] О томе види књигу „Izvori velikosrpske agresije”, коју су написали: Мирослав Брант, Боже Човић, Славен Летица, Радован Павић, Златко Томац, Мирко Валентић и Станко Жуљић, а објављена ј у Загребу 1991. У исту категорију спадају и књиге: „Le nettoyage ethnique, Documents historiques sur une idéologie serbe”, Libraire Arthèma Fayard, 1993, чији су аутори Мрко Грмек, Маре Ђидара и Невен Шимац и „Kontrapunkt slobode”, Zagreb 1997, чији су писци Стјепан Мургић, Томислав Богданић и Стипан Будимир.
