Биљана Ковачевић
Поштовани читаоци, народ коме је "србосек" једини изум у његовој тисућљетној ропској историји, у свом клептоманском нагону пошто-пото жели да себи присвоји велику србску дубровачку књижевност. Преносимо размишљања Биљане Ковачевић о томе, пренета са њеног ауторског блога...
† † †
На једном састанку скоро повела се озбиљна расправа: ако напишемо да смо рођени у Книну, која ће бити држава рођења, јер је тада она била Социјалистичка Федеративна Република Југославија, а данас је Република Хрватска. Уколико бисмо захтевали да то буде држава у тренутку рођења, јасно је шта се пише, али ако мислимо на државу којој град данас припада ‒ одговор је овај други. Кад сам саговорнику који је покренуо расправу сугерисала да ‒ упркос нашим сентиментима ‒ треба писати како данас јесте, он је одговорио да онда не разуме зашто се у свим званичним изводима из књиге рођених за нашег Николу Теслу пише ‒ Аустроугарска.
Није важно како се ова расправа завршила ‒ благим спуштањем рамена ‒ већ које је теме изнедрила. Показала је како је понекад тешко утврдити истину, чак иако су докази пред нама, јер није важно у ком правцу се гледа, већ из које се перспективе полази.
Ових дана поново је пажња јавности усмерена ка српско-хрватском конфликту и питању дубровачке књижевности илити књижевности између ренесансе и рационализма. Сукоб на овом месту постоји одавно и није новост да су несугласице оштре, али јесте новост да су угледни српски професори одржали скуп у Тршићу, посвећен утврђивању припадности књижевности, с кључним питањем ‒ да ли је она српска или хрватска?
Студенти и професори филологије знају одговор на ово питање, али како је таквих све мање, расправа се прећутно сели у поље јавног дискурса, одакле се диригује политичким и идеолошким, а не научно утврђеним чињеницама. Наука каже ‒ укратко ‒ како је у питању један издвојени рукавац српске књижевности који се неговао на рубу српског говорног подручја и који је сачувао своје сопство упркос историјском дисконтинуитету ‒ вишевековној османској доминацији. Многи дубровачки писци декларисали су се као Срби, говорећи да је језик којим пишу ‒ српски.
Међутим, како је сплетом околности, не и превагом духовне и физичке снаге, Дубровник ‒ као и Книн ‒ остао у Републици Хрватској, ова се књижевност ‒ према својој географији ‒ сматра хрватском, па је садашњим министрима у влади недопустив научни скуп који је одржан у Тршићу, а чије је мислено језгро било управо на тој тачки: да се покаже, не и докаже, како је дубровачка књижевност ‒ српска.
Чим постоји тако оштар и не-од-јуче спор, извесно је како он крије више од оног што на први поглед открива, а открива једну новотарију ‒ да се књижевност може и мора свести на своје физичке границе које су утврђене онда кад се о њима говори. Дакле, ако је данас Дубровник у Хрватској, данас је и некадашња дубровачка књижевност ‒ хрватска. Оно што се оваквом рачуницом очигледно брише јесте ‒ дијахронијска перспектива садашњности. Другим речима, није важно како је некад било, важно је како је сада, и у том погледу садашњост одговара хрватским филолозима. Међутим, како то није једина перспектива, случај се компликује и због тога се ‒ премда веома тихо ‒ оглашавају српски филолози.
И празно звоно јечи, кажу паметни људи, па хрватска галама не чуди, нити би требало да нас забрине, али она омогућава да се у јавности ‒ међу онима који о Дубровнику знају једино из туристичких брошура ‒ формира утисак да неко неком књижевност отима. Таквима би се морало напоменути да је књижевност ‒ иако махом материјализована у писаним текстовима ‒ духовна делатност која се не може отети и која пулсира оним ритмом који су њени аутори успоставили, а он се може свести и на географију, само не на ону насилну, већ природну.
Не може ‒ да закључимо ‒ аутентичност дубровачке књижевности да утврди неко ко ретко кад чита, нити пак онај који унапред зна како она мора бити хрватска. Дубровачка књижевност би морала бити српска јер тако су говорили они који су је створили, о чему постоје релевантни материјални докази. Такви докази могу се обезвредити у само једном случају ‒ уколико се из свеколиког поимања света искључи прошлост као релевантна категорија: биће једино онако како јесте, а не онако како је било.
Али шта ако је то што јесте могуће једино захваљујући оном што је било, јер другачије не би постојало? Книн или Дубровник ‒ нажалост ‒ хрватски су због историјских марифетлука, као што је дубровачка књижевност српска ‒ због српских писаца који су омогућили да она настане и живи.
Извор: Блог Биљане Ковачевић
Опрема текста: Саборник
