Мирко Перић
У суботу, 15. 3. 2025. године, одржан је највећи скуп у историји Србије. Насиље које је председник најављивао није се догодило. „У суботу ће бити почињена најтежа кривична дела против Републике Србије, а држава то мора једном да прекине“, претио нам је председник. Државни врх је учинио све у својој моћи да подигне напетост на највиши ниво. Постављањем Студената 2.0 у „тврђаву“ опасану оградом и тракторима у Пионирски парк, председник је очигледно желео да створи атмосферу сукоба. Али, никаква „обојена револуција“ се није десила, нити је било назнака да ју је неко планирао (невероватно, зар не?).
Председник је, пројектујући своје емотивно стање, рекао да је скуп одржан уз огромну негативну енергију, с чим се присутни на истом не би сложили. Окупљање грађана Србије је обележила енергија оптимизма, а једина негативност и једино прибојавање били су у вези са зебњом шта је све режим спреман да учини. Не улазећи овом приликом у детаље, иако јесмо сведочили појединим језивим сценама у вези са којима се тек надамо хитној, независној истрази, утисак је да власт ипак није успела да спроведе већи део онога што је планирано, те да, Богу, редарима и њиховим помоћницима хвала, можемо говорити само о малобројним, изолованим инцидентима.
Пажљиви посматрачи, они који желе да виде право расположење народа, осим рекордног броја људи, могли су да виде и разнолике симболе које су носили окупљени грађани. Ми се надамо да је врх Српске православне цркве заједно са својих педесет епископа добро обратио пажњу на сцене из Београда. Тамо су могли да виде своје вернике који су, због гласног ћутања врха СПЦ, покушавали да на своју руку освештају овај свенародни догађај. Нерукотворен лик Христов се могао видети на сваком кораку, људи су носили иконе, барјаке, транспаренте с ликовима блаженопочивших владике Атанасија и Амфилохија, као и патријарха Павла. Видели смо како се испред Математичког факултета заједно са ветеранима 63. падобранске бригаде студент ПБФ-а моли, изговарајући једним срцем Оче наш. Истим оним ветеранима који су дан раније изјавили да су ту само да би чували децу уколико устреба.
Верни народ је, на неформалан и често неспретан начин, покушао да надомести подршку која им је недостајала. На улицама Београда је био народ жедан молитве, народ који жели да зна да је његова Црква уз њега. Патријаршија је, пошто до сада можда није, (јер далеко је Нови Сад, далеко је Kрагујевац, још је даљи Ниш) могла да чује позив на буђење.
Гласноговорници СПЦ-e, који нам месецима проповедају о неопходности јединства и помирења, нису се појавили на највећој манифестацији јединства народа Србије у новијој историји. Људи свих могућих поткултура (алтернативци и народњаци), политичких уверења (левичари и десничари), верских и националних идентитета (бошњачка и српска застава једна до друге), показали су да желе да живе заједно, да воле своју земљу, њену химну и њену заставу, за разлику од оних који њоме бришу посланичку клупу. Нико није био искључен. Осим оних који су сами себе искључили.
Можемо да будемо поносни на мудрост окупљених грађана који нису упали у замку коју им је поставио режим. Такође нам је данас јасно да су позиви на мир и ненасиље упућени обема странама били, у најмању руку, депласирани. Само је једна страна желела крв. Ко је видео црне капуљаче у Пионирском парку, ко је хтео да их види, а мислим да су их видели сви, није му потребно објашњавати.
Тужно је што патријарх српски Порфирије и наши епископи нису били заједно са својим народом. Тужно је што су сачували своју „неутралност“ изједначивши оне који су изашли да траже правду мирним путем и оне који су плаћени да насиљем бране неправду. Верни народ је месецима слао поруке и молио за подршку. Њихов позив је чуо тек понеки честит свештеник. Пропуштена је велика прилика да се можда деси искупљење. Увелико закаснело искупљење, али ипак у људској нади могуће. Можда би нас неколико познатих црних мантија у окупљеној маси и осоколило да помислимо како се нешто променило, али је патријарх у свом прекјучерашњем обраћању, успео још једном да потврди наше стрепње.
У беседи препуној општих места рекао је како „нема човека који није за то да буду испуњени захтеви“, додајући да он није тај „који може да каже да ли јесу или нису“. Позивајући „да се наша деца врате у учионице, у основне и средње школе и на факултете“, он је још једном одбио да подржи студенте. Наиме, упућујући позив студентима, тежиште одговорности ставља на саме студенте, а не на оне који су заиста одговорни и на оне који им не испуњавају захтеве, одбивши и просветаре који нису примили своје плате, чиме је успешно сачувао своју „неутралност“. А заправо нам и показао на чијој је страни.
Извор: Теологија.нет
