Никола Танасић
Поштовани читаоци, није никакво чудо него закономерност да је министарка која је била "Кумровачки ђак" прогурала најнаказнији закон у историји србског законодавства. О тој наказности када је реч о силовању језика у том закону, читајте у тексту академика Николе Танасића, који преносимо са сајта "Нови стандард"...
† † †
Новопечени свесрпски национални празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе – није изазвао неку нарочиту еуфорију када је уведен пре три године. Многи су у њему видели празну љуштуру и комитетски, кукавички сурогат за праве свесрпске и националне празнике – попут Видовдана – које српске власти ни у Београду, ни у Бањалуци немају храбрости да обележавају како им доликује. Чак је и номинални повод за празновање – пробој Солунског фронта – потиснут у други план да некоме не би зазвучао превише ратоборно. Али шта је, ту је – „родило се, ваља га љуљати”.
Српски народ је након деценија „суочавања са прошлошћу” и „гледања у будућност” жељан повода да мало замаше заставама, запева патриотске песме и нацрта неки мурал са Принципом, Обилићем, или Оним-Кога-Не-Смемо-Именовати. Еуфорија са којом је београдска омладина дочекала кошаркаше, баскеташе и Новака Ђоковића испред Старог двора убедљиво сведочи о неким сасвим новим националним трендовима.
Али док се неке лепе и позитивне ствари несумњиво ваљају иза хоризонта, српска политичка каљуга наставља да тавори и шири непријатне мирисе од сада већ трулих и полураспалих идеологија којима је одавно место на сметлишту историје, али које опстају захваљујући инерцији, конформизму и јавашлуку. Па ако је већ празник, и то национални, можда није лоше погледати шта се добро може учинити по српско јединство и слободу, а испод српске заставе.
Мртворођени закон
Пре две године, власти у Србији и Републици Српској имале су добру идеју. У жељи да промовишу нови, заједнички празник, уз доста помпе и галаме (за коју су углавном била задужена околонационалистичка и случајносрпска гласила) у скупштинама две српске земље (нажалост, не и треће) усвојен је законодавни акт са једнако компликованим именом као и празник који је требало да обележи – Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма (Службени гласник РС, бр. 89/2021).
Иако рекламиран као (одавно закаснела) институционална реакција на и даље катастрофално стање јавне писмености и скоро потпуно протеривање српског писма из великог броја сфера употребе језика (иако се и ту могу приметити трендови који вуку набоље), закон није донео ништа више од тродневне пи-ар победе за власти у Београду и Бањалуци. Био је млак, недоречен и некатегоричан, отворено је игнорисао најнеуралгичније тачке потискивања ћириличке писмености (медији, рекламирање, штампа) и није прописивао скоро никакве конкретне мере за побољшање ситуације и стварну промоцију српског писма и језика.
Једина иоле конкретна ствар коју је закон донео била је обавеза да се декларације и информације о роби која се ставља у промет исписују службеним писмом (што је у принципу била законска обавеза и пре овог закона, али су је сви игнорисали) и да се институције и организације које су буџетски корисници обавезно рекламирају и своје публикације и називе исписују ћирилицом (притом су те обавезе експлицитно ослобођене научне публикације, што је својеврсни скандал, јер је управо у научној периодици протеривање ћирилице масовно и систематско). Закон је чак прописао и казне за кршење ових нових прописа, али не и институције које ће их спроводити и критеријуме на основу којих ће то чинити.
И опет – чак и такав кљакав, немушт и безначајан – закон није спроведен у дело. Читаоци могу отићи до своје кухиње и узети било који производ који су купили у скорије време и видеће колико се компанија придржава нових законских обавеза о језику и писму. Или могу погледати бројне рекламе за концерте и културне манифестације које се одржавају уз финансијску подршку државе и покушати да пронађу српско национално писмо. Или потражити на интернету информације о томе да је ико кажњен зашто што прописане мере није спроводио у дело. Погледајте, сачекаћемо.
Силовање језика
Добро – могао би неко да каже – то је судбина законских аката који се тичу језика и културе у Србији, која није баш глобални еталон владавине права и ефикасности правосудних органа. Шта да се ради, у таквој земљи живимо, зар не? Зар не?!
Испоставља се – ипак не. Институције система и те како умеју да буду ефикасне у спровођењу новог законодавства – када треба. Стицајем околности, исте године када је усвојен фамозни „Закон о ћирилици”, усвојен је још један закон који се бави јавном употребом српског језика. У питању је закон кудикамо једноставнијег назива и знатно дужи и конкретнији по садржају – Закон о родној равноправности (Службени гласник РС, бр. 52/2021). За разлику од овог првог, који је заправо усвојен касније, Закон о родној равноправности није био популаран нити је имао било какву демократску подршку међу грађанима.
Штавише, био је толико непопуларан да је само за потребе његовог доношења у тадашњу Владу Србије доведена опозициона политичарка Гордана Чомић, чија коалиција није чак успела да пређе цензус на изборима претходне године. У питању је била једна од оних пословичних жаба које се морају ритуално гутати на безалтернативном путу у Европску унију. Шта се мора, није тешко, али се испоставило да се ова конкретна жаба лакше гута када носи лице Гордане Чомић, која је у следећем мешању карата у влади тихо склоњена у страну да би на њу, након што је завршила задатак, практично сви одмах заборавили.
Највећи број чланова Закона о родној равноправности такође не доноси српској правосудној пракси ништа нарочито ново, нити нашим суграђанкама и сународницама гарантује било шта што већ нису њихова уставна права. Чланови који су изазвали највећу смутњу и који су наставили да изазивају сукобе и трвења на српској политичкој сцени до дана данашњег били су управо они који се тичу – српског језика. Наиме,
Гордана Чомић и колегинице нашле су за сходно да пропишу обавезу јавне употребе тзв. „родно осетљивог језика”, између осталог „у медијима, уџбеницима, и образовно-васпитном раду”. Иако сам закон не појашњава прецизно шта „родно осетљиви језик” подразумева, и мада ништа слично не постоји у релевантним правописним и лингвистичким нормама српског језика, закон прописује и казне које ће се наплаћивати прекршиоцима. Као што сте могли претпоставити, казне су оштрије него у случају „Закона о ћирилици”. И тела која ће се бавити надзором његове примене јасније су одређена.
Важно је ко ти је Ментор
О некомпатибилности наметнутог „родно осетљивог језика” са књижевним нормама српског језика било је већ много речи претходних година и релативно јединствено супротстављање овом орвеловском нападу на језик довело је до низа хистеричних и агресивних кампања усмерених против чланова Одбора за стандардизацију српског језика и архијереја Српске православне цркве. Али оно што нас овде занима јесте да се уочи фундаментално различита судбина два слична законска акта који подједнако претендују на то да регулишу јавну употребу српског језика. Док је један закон мртво слово на папиру, заборављен практично за колико је требало да се осуши мастило којим је одштампан, други је и те како жив и – иако предвиђа рок од три године пре него што се спроведе у дело – већ даје плодове.
Све је као у оном вицу о Зеки и Меди – „није битно да ли ти је глупа теза, битно је ко ти је Ментор”. Тако, у пословично хаотичној Србији у којој су правосудни органи спори и неефикасни, а народ „само смишља како да изигра закон”, медији, рекламне агенције и издавачи – они исти који су потпуно игнорисали законске обавезе да користе ћирилицу (као што већ дуже од деценије игноришу Члан 10 Устава Србије) – просто су се утркивали ко ће у остваривању родне равноправности бити осетљивији.
Озлоглашени „феминитиви”, некада резервисани за карикатурални новоговор фондашког НВО сектора и прозападних медија, преко ноћи су почели да искрсавају по „режимским медијима”, укључујући и мучени Јавни сервис (који, руку на срце, једини води рачуна и о ћирилици), родно осетљиве рекламе су свеприсутне (а ћириличке скоро невидљиве), док разноразне „археолошкиње”, „суткиње” и „тренерке” искрсавају на све стране у књигама штампаним за децу. Као да сви ти људи знају да су неки закони само пи-ар тачке које их ни на шта не обавезују, док су неки други закони озбиљна ствар са којом се не треба играти. Јер Ментор може да се наљути. А када се Ментор наљути, одједном и неефикасна држава може да покаже зубе.
Антинародна политика
Ово, наравно, није прича која важи искључиво за питање српског језика. У питању је широко распрострањен и лако уочљив тренд. Постоје закони који се доносе зато што су популарни и њихова сврха је да пацификују и забаве већину грађана Србије док им се пажња не одвуче на неку нову тему дана. А постоје закони који су непопуларни – то су оне чувене „тешке одлуке” и „храбри кораци” које морамо подузети на свом безалтернативном и јасно одређеном путу који нема безалтернативан и јасно одређен крај. Ефекат је да имамо две паралелне политике: једну која се води за народ и која не мора да се спроводи, и другу која се води против народа и која мора да се спроводи. И онда постоје људи који се још увек чуде томе што популарност Европске уније у Србији са сваким месецом пада све ниже.
Али да се вратимо српском језику као предмету несуђених политичких и идеолошких интервенција. Језик, баш као и култура, представља живу ствар која пропада када год неко покуша да је угура у калупе који јој нису примерени и природни. Баш као што се Срби све више и све масовније користе ћирилицом у јавности (захваљујући пре свега технолошким компанијама и преданом раду волонтера који немају никакве везе са званичном културном политиком), тако велика већина одбија да „џендеризује” језик који стотинама година има уходана правила и норме употребе именица у женском роду и који је био осетљив према слабијем полу и пре него што су први долари капнули на рачуне српског НВО сектора.
Другим речима, ћирилицу нису уништили ни кудикамо озбиљнији противници, па је неће уништити ни јавашлук српских власти. И српски језик нису трајно унакарадили ни страни окупатори, ни партијски комитети, па неће ни новоговор штифтунгара и припејд просветитеља. Али опет, ако већ обележавамо некакав празник јединства и слободе, можда није лоша прилика да јединствено и слободно поручимо својим државним управама да не желимо да се народни новац троши на спровођење ненародне политике за коју нико није гласао. Дочек спортиста испред Старог двора већ је показао да сав новац који држава (и Ментор) улажу у српски антинародни НВО сектор може слободно бити ритуално спаљен и ефекат ће вероватно бити бољи. Али ипак – може се он употребити и паметније од тога.
Извор: Нови Стандард
Наслов и опрема текста: Саборник
Фото: РУНЕТ
