Желидраг Никчевић
Пажљиво пратим руске реакције на ратна збивања у Украјини, а видим и општу, потпуно супротну перцепцију коју истим поводом има читав „западни свијет“. Збиља: како је могућ такав раскол? Као да психологија руског друштва, његове представе о добру и злу имају коријене у неком посебном историјском искуству, као да читава руска култура има неки посебан цивилизацијски код.
Можда је то оно што су Хомјаков и Берђајев називали саборношћу, а Толстој скривеном топлином патриотизма, кад иста душевност изненада прожима све и свакога, и кад наступа сједињење.
Притом, не мора то бити ништа епохално и спектакуларно. За мене, рецимо, то је она сцена кад Наташа Ростова за вријеме евакуације из Москве избацује са својих кочија све драгоцјене ствари, да би на њих положили рањенике. Она је обузета управо тим осјећањем добровољног сједињења са сопственим народом, мимо свих разлика – генерацијских, образовних и класних.
Чини ми се да код Руса потајно и постојано живи то генетско сјећање о сличним екстатичним тренуцима историје. Као да их та саборност чека иза сваког историјског угла, за којим се скрива нека надлична, не-утилитарна праведничка жеђ.
„По духу руски човјек – то није онај који има одређену боју коже, етничке коријене или боју косе, – писао је Толстој. – Руски човјек – то је онај који неће спавати спокојно ако зна да негдје постоји неправда. Руски човјек – то је онај који ће тражити правду и истину до краја, у свакој конкретној ситуацији.“
А ево шта поводом конкретне спец-операције ових дана пише Олга Андрејева:
– Прије неколико година у Москву су са Атоса донијели једну од највећих православних реликвија, Часни Појас Пресвете Богородице. Ред до светиње, смјештене у Храму Христа Спаситеља, протегао се на пет километара; људи су чекали отприлике осам сати. По новинарској дужности, ја сам касне јесење вечери дошла да направим репортажу о том догађају. Био је новембар, с неба је сипао час снијег, час киша. Људи су прилазили крају реда после радног дана, цијеле породице. Свима сам постављала једно те исто питање: „Зашто сте овдје дошли?“ И добијала отприлике исте одговоре: „Муж је остао без посла; бака се разбољела; син има двојку из математике“. Били су то просјечни Московљани с морем свакодневних проблема које су жељели да ријеше уз помоћ Божју. Тек пристигле људе сам остављала на крају реда и ишла даље. Људи који су стајали сат-два говорили су отприлике исто: „Муж без посла, бака болесна, син има двојку…“ После три-четири сата чекања у реду, људи су почињали да пјевају и плешу. „Ой цветет калина в поле у ручья!“ – пјевале су неке дјевојке са зеленкастом косом, мушкарци са капама и даме са шеширима. Око петог сата престајали би да пјевају. На питање зашто су овдје дошли почињали су да одговарају врло чудно. Умјесто оне двојке из математике, рекли би ми да су се овјде први пут осјетили као народ, да им је ово чекање у реду подарило осјећај заједништва, да су овдје сви заједно, као у рату. После седам часова у реду престајали су да одговарају на питања и прилазили храму у светој тишини. Посматрала сам та просвијетљена лица и мислила: њима Часни Богородичин појас више није неопходан. Све оно главно њима се у том реду већ догодило. Дошли су овдје као становништво, а одавде одлазе као народ Божји.“
Ето, управо та граница између становништва и народа превладана је и сада, у тренутку оштрог освјешћења – Русији је припала улога арбитра праведности. Против њих наступају силе зла, чије је главно оружје – одвратна и подла лаж. Стотине западних медија свакодневно нас засипају лудачким ратним инсценацијама, али ће и то послужити као још једна потврда исправности руског праведног гњева.
Извор: ИСКРА
Фото: РУНЕТ
