Са Миланом Бабић разговарао Владимир Басенков
Напомена: Поштовани читаоци, са братског портала "Слободна Херцеговина" преносимо интервју који је Милана Бабић дала Владимиру Басенкову за портал ruserbia.com
† † †
Требиње је прекрасан кутак Републике Српске. Дивна клима и природа, планине и смирај малог града – да ли то блатворно утиче на активност теолога?
– Требиње је древни српски град, живописан прекрасним пејзажима – бистрина неба (јединствен по броју сунчаних дана), планина Леотар, која наликује старозавјетним мјестима Божјег јављања, и у чијем подножју пребива дио града, богата је љековитим биљем. Попети се на Леотар значи наћи се у близини Господа; ријека Требишњица, некада највећа понорница Европe још може да се горди љепотом. Због свог особеном географског положаја, на међи некадашњих царстава, са бурном историјом, Требиње је добило обиљежје сусрета, али и судара цивилизација. Налази се на тромеђи Херцеговине, Црне Горе и Хрватске и најјужнији је град Републике Српске.
По оцјени многих који су писали о Требињу, задивљени његовом љепотом, када су времена мирна то је град за спокојне старачке дане, али и за све оне који бирају радије мир и молитву неголи вреву и метеж данашњег времена. Ипак, због сложености околности у којој се свијет налази и наш град није лишен искушења у многим сферама, поготово у културној стратегији, која се често креће ка тежњи да се представе атрактивне приче, прилагођене човјеку данашњице, који хистеричном потребом за путовањима покушава испунити „празнину у својој души.“ (Иван Иљин). Но, види се и кретање ка позиционирању Требиња као својеврсног културног центра Републике Српске свјесног историје која стоји иза њега.
За теолога бити у Требињу значи бити на исходишту хришћанске цивилизације, напајати се са ранохришћанских извора – ископине у манастиру Тврдош свједоче о словенској и српској историји још од касне антике. Сваки камен Требиња приповиједа приче староставне о кнезу Деси, о слави средњовјековној повијести Травуније са градом подно Леутара као средишњим, а у којем столују епископи…
Знам да сте написали мноштво радова на тему српско-руских односа. Како се развио так интерес?
– Руска цивилизација је за Србина дио идентитета. Рађамо се са погледом на Русију као на своје друго ја, на свој источнији одраз, имајући јасну свијест о заједничком исходишту нашег словенског и православног бића и нашем заједничком увиру – кретању ка есхатону. Тај заједнички пут испуњен је тежњом да се боримо за Правду и Истину покушавајући да од пале творевине, која је поља борбе, начинимо бољи свијет.
Моје занимање за руске колико и српске приче и проблеме рођен је у породици, која је типична српска породица. Руски класици, балалајка која стоји уз гусле, руски чајник, класици руске књижевности, руски балет, прича о Русији, руски језик који моја тетка говори као да је рођена Рускиња, моје сестре које носе имена по јунакињама руске литературе, очево познавање свјетске и руске историје, мајчина страна која се вијековима градила на свијести о нашем братству и просто је дошао један тренутак када сам осјетила да је наставак тог пута мојих предака моја дужност. Живот то је најприје служење – Богу и отаџбини. Снага се дарује, увијек је Божји дар и човјек успијева на овом путу само са молитвом, јер остварити руско-српско братство на овим просторима увијек је значило ићи тежим путем.
Моје интересовање за руске теме повећало се са радом у новинарству и могућношћу да непосредно, кроз интервјуе и сусрете са српским и руским мислиоцима дођем до неких одговора. Почело је као кретање ка одговору на Српско питање да би се ево почело реализовати као и одговор на Руско питање. Књига на којој радим зове се управо тако – Руско питање.
Реците нам о најзнајначајнијим открићима до којих сте дошли бавећи се темом руско-српских односа, посебно у области црквених односа?
– Српско и руско биће незамисливо је без православља, који је изабрана стаза наших предака. Наша снага и залог опстанка у овом свијету је у испуњавању завјета наших предака – Москве да остане и опстане као Трећи Рим (земља катехон), а српских земаља да се врате на стазу Светосавља.
Стуб српске и руске државности налази се у Цркви, нажалост тога су некада више свјесни наши непријатељи неголи ми сами. Наше историјске судбине некада теку паралелно, а некада су дате као одраз и опомена (судбина Светог Цара Николаја и његове породице – судбина српских земаља под НАТО нападима допринијела је растрежњењу Русије…). Односи међу нашим Црквама су кључни, у њима је дубина и ширина нашег бића највише дошла до изражаја и утолико ми је бављење тим темама, које једине дају свеобухватан поглед, у великој мјери отворило мој поглед и видике.
Пред нама још увијек стоји задатак васпостављања друштва које ће бити кадро да изнесе огромна искушења у којима данашњи свијет пребива. Одговоре до којих сам дошла, највише у разговору са руским и српским прегаоцима, читаоци ће наћи у мојим књигама, које су само дјелимично моје, јер припадају мојим саговорницима колико и мени.
Представник сте покрета Бесмртни пук у Републици Српској. Како се родила идеја да се организује нешто што нама изгледа као чисто руска историја? Како Бесмртни пук доживљавају људи у Републици Српској и колико су бројне шетње 9. маја?
– Идеја Бесмртног пука, по мом суду, уз руске земље једино је истински остварива у српски земљама, али се мора уважити и посебност српске побједе у оба свјетска рата и, посебно, трагични прелазак са отаџбинског рата на грађански рат у Другом свјетском рату. Нажалост, свједоци смо да још увијек нема јасне стратегије и то отвара поље за дјеловање непријатеља који су свјесни шта значи борба у духовној сфери очувања сјећања на историјске чињенице. На дјелу је мноштво различитих интерпретација које прије иду на то „да замуте воду“ неголи да дођу до истинског рјешења и, стиче се утисак, да многима одговара то мутно стање, односно поновно отварање идеолошких сукоба и свјесно извртање чињеница како би се створио својеврсан контролисани хаос. У том метежу појединци профитирају политички, скупљајући јефтине изборне поене, наравно краткотрајно, али, као што рекох, то је знак одсуства стратегије и губљење свијести да су праве побједе увијек дугорочне и иду ка стабилизацији прилика у свим сферама, а нарочито историјским.
Шта је разлог таквог понашања оних који су на власти?
– Узроци су разни, детаљније бављење њима одузело би нам превише времена. Да се држава озбиљније позабавила Бесмртним пуком до сада би већ сваки град имао шетњу. Међутим, ситуација је сада крајње сложена и препуна противрјечности. Што се тиче бројности, одзив је различит од града до града између осталог и због тога што је српски отвор нацизму и фашизму био различит од краја до краја, чак од града до града, и ту је потребно сваки Бесмртни пук извести у складу са локалном традицијом, уважавајући све борце против зла нацизма, Срби су једини народ који је имао два антифашистичка покрета у Другом свјетском рату. Српски народ је један од најстрадалнијих народа на свијету (процентуално у односу на број становника), над којим је три пута извршен геноцид у 20 вијеку. Исувише бола и патње, а премало мирних година, стога све што се ради на плану културе памћења мора да се ради крајње озбиљно и брижљиво. Ово су преломни тренуци, јер истиче вријеме за очување сјећања.
Што се тиче црквенословенског. Провокативно питање – како је Ваше мишљење о томе што се црквенословенски језик у богослужењу потискује српским?
– То је сложена проблематика и тешко ју је извести у мало ријечи. За Србе црквенословенски је и српска редакција старословенског и руска редакција старословенског. Стицајем историјских околности у цркви појемо на црквенословенском у руској редакцији. Српски језик, који је Вуковом реформом у многоме одвојен од свог изворишта и духовног упоришта, временом је успио да дјелимично надокнади богатство израза. У цркви се поје на српском који покушава да остане на трагу српскословенске традиције, у преводима наших богослова.
Мој став је да треба да појемо и на једном и на другом језику, како бисмо остварили богатство и пуноћу израза молитве.
У ком моменту се појавио кретање ка србизацији богослужења? Колика је улога В. С. Караџића у томе? Каква је улога Вукове реформе српског језика и правописа?
– Свакако да је Вукова реформа прогањањем руских и уопште црквенословенских израза била усмјерена на удаљавање Срба од Русије и произвела је цијели низ проблема даровавши Хрватима српски језик. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Штокавским се говорило по Далмацији и Славонији, јер су их насељавали Срби. Сва Дубровачка књижевност настала је на српском језику. Људевит Гај, који је био поријеклом Нијемац, нашао се у Бечу са српским омладинцима и В. С. Караџићем. Он је схватао тежак положај хрватског језика, који је био разједињен. Јован Дучић каже да је хрватско усвајањем српском књижевног језика значило анкетирање Дубровника за Хрватску – не оставити га Србима. Дучић то сматра и главним дометом илиризма: „Онако узети српску штокавштину, како су урадили илирци, било је дакле анектирати и Дубровник (као што ће то коначно и политички урадити, чак споразумно са српском опозицијом, 1939. године).“
Да се вратимо на богослужбени језик. Пазите, са једне тачке гледишта српскословенски је у ствари српски језик, српска редакција старословенског. Дакле, није проблем у србизацији већ у удару на духовно насљеђе (које је заједничко и Србима и Русима), које се десило са Вуковом реформом. По мени, кључна је ствар што се Вук (свакако не самостално и не само својом жељом) подухватио превода Новога Завјета, који СПЦ никада није признала. Утицај његовог превода је несумњив, а получињеница (а получињенице су горе од лажи) да је тиме доказао да се на народном језику може и стварати и преводити па и „Вјечна књига“, још увијек се у школи ради/изучава као необорива чињеница (да је Вук својим преводом доказао да се Библија може преводити простим народним језиком). Но то је просто био покушај, безуспјешан, са далекосежним негативним посљедицама.
У свом раду „Црквенословенске сложенице као интегративни чинилац јеванђелске мисли“ проф. др Зорица Никитовић говори о сложеницама као древном лексичком слоју који је Вуковим преводом Новог завјета и новим развојем српског језика маргинализован, али је као језички темељ јеванђелске мисли наставио своје литерарно постојање. Она се посебно бавила том чињеницом на примјеру дјела Петра Другог Петровића Његоша и Светог Николаја Српског. Вук је, по њеној оцјени, али и оцјени многих савјесних истраживача, направио веома штетан отклон од црквенословенске и руске лексике: „Вукова стална тежња да апстрактни појам замијени конкретним довела је до неких слабих рјешења или крупнијих семантичких грешака.“ А у Вуковом обрачуну са црквенословенским и руским насљеђем чак су „настрадале“ и старословенске ријечи које су настале као калкови са грчког. Да је наш садашњи српски језик настављен на наше заједничко језичко исходиште Срби и Руси би се лакше споразумијевали. А лакше споразумијевање отвара многа врата…
Као што каже проф. др Драгољуб Петровић:
„Вукову реформу“ спровео је високи царски аустријски чиновник Јернеј Копитар, а Вук је у то само уградио добро „фолклорно памћење“ и неспоран трговачки таленат: њега је Копитар употребио да ослаби везе православних Срба са моћним руским православним залеђем и да их „окрене“ према ближем католичком суседству. Копитар је покушао да у ту игру уведе и Лукијана Мушицког, али школованог теолога није могао преварити (као што је то, такође неуспешно, покушао и с неким украјинским теолозима и „украјинским“ језиком.)“
Дакле, на исходишту нашег заједничког извора стоји филолошки геније Светог Ћирила, чији превод Књиге постиже „максимум садржинске и стилске адекватности превода с грчким изворником“ (др Владимир Мошин) а на уласку у модерно доба стоји Вук са својим помагачима и сарадницима који ће прекинуто вијековни континуитет српског језика и наметнути посвјетовњачени поглед на стварност.
Зорица Никитовић истиче да је након Вука маргинализован дио црквенословенске лексике везан за духовност и црквени живот, јер је у лексикографској пракси ова лексика дефинисана као застарјела. А код појединих описа неких сложеница опис њиховог значења је у потпуној супротности са православним контекстом у којем је ријеч настала. Никитовић наводи упечатљив примјер: за лексему свечовек лексикографски опис гласи: човек најбољих људских особина; у нацистичкој теорији припадник „више расе“ предодређен за господара света, надчовек. И владика Николај и ава Јустин често употребљавају лексему свечовек (у живој употреби је и лексема свечовечанство) али и један и други у достојевсковљевом значењу ријечи човјека који је превазишао ограничености властите личности и Духом обухватио и схватио сваког човјека.
Колико језик на којем говори човјек утиче на његово схватање/перцепцију Бога?
-Много утиче. Наш живот је живот ријечи и дјела, и у мјери у којој наше ријечи прате наша дјела и обратно ми слиједимо Христов пут. У Гетеовом Фаусту Мефистофел се јавља у моменту када Фауст мијења ријеч јеванђеоску, што је свакако више од симболике. Мијењајући дух и значење ријечи он дакле отвара пут нечастивом. Живописан примјер су и данашњи нараштаји који су изложени најезди погрдних, простих, вулгарних, а често и ријечи лишених било каквог смисла. Њих привући ка узвишености ријечи све је теже. Пред нашом православним свијетом тежак је и мукотрпан задатак васпостављања достојанства на свим плановима, а посебно у духовној сфери. Без стварања услова да ријеч одрази дух и узвишеност, свуда, а поготово у пољу виртуелном, куда наша дјеца плове без могућности сталног назора – наш посао неће бити успјешан.
Рјешење Руског и Српског питање налазе се дакле у истоме – у креативном и достојанственом одговору на изазове данашњице, најприје у духовној сфери истинског знања. А, као што рече један мој саговорник, само је знање истинска моћ.
Извор: Слободна Херцеговина
Фото: РУНЕТ
Опрема текста: САБОРНИК
