Василије Крестић
Пре више од три деценије, у издању Београдског графичког завода, објавио сам два тома докумената о Србима у Хрватској и Славонији од револуције 1848. до Првог светског рата 1914. године. Као наставак тих књига, и као њихову допуну, после дуготрајног накнадног истраживања и изучавања историје Срба у Хрватској и српско-хрватских односа, сада сам објавио трећи том. У овом тому није реч само о прошлости Срба у Хрватској и Славонији, у истом временском периоду као и у претходним двема књигама, већ и о међусобним односима Хрвата са Србима из Кнежевине и Краљевине Србије, Јужне Угарске, Далмације, Босне и Херцеговине, а донекле и Црне Горе. На непуних 2000 страница три објављена тома имају 1456 докумената.
Грађа коју сам објавио по садржини веома је разноврсна. Она садржи податке о политичким, националним, верским, државноправним, територијалним, економским, геополитичким, језичким, књижевним, научним и разним културним питањима и односима између Срба и Хрвата. Поред службених државних списа и саборских говора појединих посланика Хрватског и Далматинског сабора, књига садржи документа која припадају политичким странкама, разноликим установама, друштвима и удружењима, преписку многих знаних али и мање познатих личности, исписе из мемоарских дела и различитих периодичних публикација и литературе, као и бројне текстове из оновремене хрватске и српске штампе.
Посао приређивања великог броја најзначајнијих докумената о Србима у Хрватској, Славонији и Далмацији и српско-хрватским односима, којег сам се прихватио, по својој природи је такав да се не може лако, брзо и свеобухватно привести крају. Грађа коју сам о тим питањима објавио и коју сам сада приредио за штампу веома је обимна и распршена је на све стране, по многим архивима и разноврсним штампаним публикацијама. Због тога и сматрам да посао у вези с приређивањем грађе која се односи на ове проблеме није приведен крају. То је, по мом чврстом уверењу, значајан искорак у правцу који треба наставити, и временски га проширити на период после 1914. године, све до наших дана. Никакве сумње нема да се сабрана грађа може допуњавати, али, чврсто сам уверен, да се закључци о српско-хрватским односима и Србима у Хрватској, донети на основу постојеће документације, битније неће моћи мењати.
При избору докумената који су добили место у овој књизи намерно сам изоставио њихово преузимање из неколико познатих издања, као што су: Korespondencija Rački ‒ Strossmayer, Ферда Шишића, Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva, Виктора Новака и Политичка акција Србије у јужнословенским покрајинама Хабсбуршке монархије, Војиславa Вучковића. Сматрао сам и сматрам да би преузимање документа из тих књига, које су незаобилазне за сваког истраживача, било сувишно, непотребно и оптерећујуће.
Осећам потребу да кажем да сам ову трећу књигу грађе предао јавности после читавог низа својих објављених монографија, студија, чланака и расправа о историји Срба у Хрватској и српско-хрватских односа. Учинио сам то с намером да будућим истраживачима, разним корисницима и заинтерсованим читаоцима мојих историјских текстова пружим могућност да провере тачност, научну коректност и објективност мојих тумачења, и да пружим прилику критичарима мога рада да га, евентуално, документовано критикују и, ако је могуће, оспоре. Грађу сам објавио и зато да њеним корисницима пружим могућност да се сами, без мог, или било чијег другог тумачења прошлости, упознају с чињеницама и сами дођу до закључка о особеностима српско-хрватских односа, о томе ко сноси кривицу за настале неспоразуме и сукобе, какве су природе ти неспоразуми били и из којих разлога се њихов коначни исход претворио у трагедију.
У сваком случају темељи неспоразума између Хрвата и Срба, како сведочи објављена грађа, постављени су током друге половине деветнаестог и почетком двадесетог века. Касније, до наших дана, узроци неспоразума само су проширивани, продубљивани и заоштравани. Сагледавајући те односе из данашње перспективе, судећи о њима по политичким приликама у савременој Хрватској, и на основу путева којим се креће хрватска историографија, која је сва у служби политике, сви су изгледи да они ни у скорој будућности неће бити много бољи.
После мог објављивања више монографија, студија, чланака и прилога о Србима у Хрватској и српско-хрватским односима, после више полемика које сам имао с неколицином хрватских историчара, дошао сам до закључка да се они оглушавају о научно проверене чињенице и закључке до којих сам дошао на темељу проверених прворазредних извора. Хрватски историчари нису у стању да оспоре моје доказе али су се, у знатном броју, забункерисали у ставу да по сваку цену бране национално-политичке и државне интересе Хрватске, да на тај начин исказују свој патриотизам, не водећи рачуна о научном моралу и научном методу струке којој су се посветили. Тако је недавно, један од њих, који не заслужује да му поменем име, у проусташком Hrvatskom tjedniku, od 12. септембра ове године, написао да професор Крестић својим писањем наступа као „политичар, идеолог и обновитељ идеологије о 'угроженом Србину'”. Да све то чиним тако што „пабирчим” податке „по српским новинама 19. стољећа.”
Зато што не желим с хрватским повјесничарима да водим било какве даље расправе, одлучио сам да објавим ова три тома докумената, да њима покажем и докажем да су наводне тврдње о мом „пабирчењу по српским новинама” злонамернe и нечаснe измишљотинe. Обиљем разноврсних докумената, хрватског и српског порекла, који не потичу из српских новина, сви корисници објављене грађе моћи ће да се увере да Крестић није „обновитељ идеологије о 'угроженом Србину'”, да он не измишља да је српски народ „на сваком кораку потиснут, прогоњен, извргнут хрватизацији, обесправљен, чак и до геноцида ... апсолутно угрожен”, већ да су то чињенице које се не могу порицати јер о њима постоје небројени докази.
То што хрватски повјесничари игноришу изворне податке који им не иду у прилог, што су склони улепшавању и фалсификовању прошлости није ништа ново. Њихова историографија, на њихову жалост, није имала једног Илариона Руварца. Стога је она остала на нивоу давно прошлих времена. Сва је подређена дневно-политичким потребама. Она је најмање научно критичка а у преовлађујућој мери је одбранбеног политичког карактера.
Убеђен сам да ће три књиге објављене грађе помоћи и неколицини другосрбијанских публициста и јавних делатника, као и неким припадницима невладиних организација из Србије, који су се, иако апсолутно нестручни, усуђивали да ме критикују и оптужују да сам својим писањем о Хрватима и хрватско-српским односима сипао уље на ватру, да сам распаљивао мржњу и доприносио несрећним догађајима при распаду Југославије, да схвате да су тешко оманули, да су њихове критике неумесне и неосноване. Ако знају да читају документе, ако буду у стању да их разумеју и растумаче, ако нису из неких њима познатих разлога спремни на фалсификате, увидеће да ништа нисам измишљао и кривотворио, да је све што сам и како сам писао засновано на доказима, да су чињенице које сам саопштавао неумољиве.
Кроз хронолошки поређанoj објављенoj грађи, којом дефилују многе личности српске и хрватске историје, читаоци ће моћи до појединости да се упознају с њиховим национално-политичким ставовима, да схвате које од њих су биле позитивне а које негативне, које су се залагале за слогу, сарадњу и јединство, а које су и због чега изазивале сукобе, раздоре и мржњу.
Документа сам опремио кратким регестама и најнужнијим напоменама. Трудио сам се да отклоним све постојеће нејасноће и недоречености, да их, ако је то било потребно, садржајно повежем и у напоменама допуним неопходним подацима и објашњењима. Код непотпуних имена појединих личности сам, ради препознавања, додавао најнужније податке. Разрешени су сви цитати на латинском језику, стране речи и мање познати изрази. Објављени текстови преписани су дословно и презентовани под наводницима, без икаквих измена и допуна. На више места из докумената су изостављани поједини делови који тематски не одговарају наслову књиге. Та места означена су уобичајеном графиком.
Пријатна ми је обавеза да нагласим да су две претходне књиге, као и ова књига грађе о којој је данас реч, настале као резултат рада на индивидуалном пројекту који је финансирао Фонд за научни рад Српске академије наука и уметности. Захвалан сам Академији и Архиву Србије који су објавили књигу. Задовољство ми је да похвалим издавачку службу САНУ, која је око припрема за објављивање моје књиге показала високи професионализам. Велики труд да књига буде без грешака и могућих пропуста уложила је моја ћерка Јелка Јовановић, која је обавила и лектуру и коректуру рукописа. Огрешио бих се кад не бих и овом приликом поменуо да су ми у припремању књиге, сваки на свој начин, помогли моји пријатељи и сарадници: Коста Кнежевић, библиотекар библиотеке Катедре за класичне студије Филозофског факултета у Београду, Миле Станић, Мирослав Јовановић и Драгана Читлучанин, колеге архивисти Архива САНУ у Београду.*
* Прочитано на представљању књиге Грађа о српскохрватским односима и Србима у Хрватској (1848‒1914) одржаном у САНУ 29. октобра 2019.
