Миливој М. Јовановић
"Тypска је била осиромашила српски народ по сваком питању, изузев у вери и моралу. Зато је, да би се стање поправило, у време пре првог рата, жена у Србији рађала све док је утроба за то била способна; за насилно прекидање трудноће, кад би се вештачки уништио плод, кажњавало се затвором. Прво мушко чедо није подлегало војној обавези. Син првенац је помагао родитељима у подизању млађе браће и сестара.
Домаћин куће био је и старешина, и економ, и на један посебан начин свештеник породице. Живело се у кућама чатмарама покривеним шиндром, у земуницама, вајатима, колибама. Мало је било кућа са креветима, спавало се на земљаном поду, на асурама, рогозинама, или на кожама и слами, уз огњишта, ногу окренутих ка ватришту. Оџаклије су биле усред куће, на ватри и ту су преко целе ноћи горели пањеви, главње, иверје. Хлеб се месио углавном од кукурузног брашна, а јели су се пасуљ, кромпир, купус, сир, сурутка, сушено месо, сланина, пастрма. Од времена кнеза Милана Обреновића, скоро свака српска кућа имала је пастрму.
Школе су биле при манастирима и црквама; монаси су учили децу писмености. Ко би се определио да буде свештеник, морао је две године да проведе у манастиру, да се научи честитом и побожном животу, да се описмени и оспособи да самостално врши службу и води црквене књиге. Народ је био сложан; људи су се испомагали у својој сиротињи. Родбина, старији, кумови, девојке, жене, поштовани су као светиња. Кад би коме био потребан кум, бирао га је међу часним и поштеним људима. Узимао је онога који је радан, уважаван и поштован од већине. Одлазио би том човеку, пао на колена пред њим и рекао: „Кумим те Богом и светим Јованом, крштавај ми и венчавај децу, донеси ми срећу у кућу." Кад би овај пристао, он би устао са земље и љубио би кума у руку, па у груди.
Кум је поштован као светац. Зато је најчешће и биран у другом селу, да не би у честим сусретима долазило до нежељених речи. Кумом је почињало свако весеље у кући, њему је припадала највећа част. Кад би он долазио, сви укућани, од деце до најстаријих, љубили би га у руку и у груди, у срце био он и врло млад човек.
Приликом женидбе и удадбе, старији су се преко људи распитивали о девојци, о младожењи и пријатељима, о девојачком руху и даровима. Мушкарци су се уздржавали од општења са женама у време трајања поста и женине трудноће, а понеки све док дете доји, а дојило је до две пуне године живота. Свирало се у гајде и свирале. Крвне освете у Србији, међу Србима, није било; тај подмукли и нељудски обичај српска хришћанска душа није могла да прими.
Чували су се људи сваког греха и плашили га се, као самог ђавола. Били су уверени да су у ропству азијатском провели пет стотина година због својих грехова и непоштовања Божјих заповести. Зато су се, поред редовна четири поста, уздржавали од хране, пића, полног општења и ружних речи или мисли, још по недељу дана пред празник неког свеца, да би добили од Бога неопходну помоћ.
Мучен вековима од Турака, српски народ је постао свестан да се може спасти само Божјом милошћу, слогом и међусобном љубављу, па је зато био религиозан и моралан, вичан молитви и трпљењу, као мало који народ у свету.
Волели смо своју земљу, свога краља и владу. Држава није пљачкала свој народ. Осамдесет одсто становништва у Србији били су сељаци. У том времену није било великих разлика између богаташа и сиротиње. Ненормалне разлике међу људима појавиле су се тек између два светска рата, са настанком Југославије.
Људи су поштовали просјаке и сиромашне. Сматрали су их Христовом браћом, анђелима, па је свако радо давао потребитом. Не памти се да је у српском народу неки човек умро од глади. Кад би се огласила црквена звона, људи би код кућа и у пољима престајали са сваким радом. Стајали су и, окренути ка цркви, крстили се и погнутих глава молили Богу, све док су се звона чула."
Одломак из романа "Монах Калист"
Фото: РУНЕТ
