Ања Филимонова
Већ традиционално, на политичком дневном реду у Србији изненада се на столу нашао некакав француско-немачки план регулисања косовског проблема. О овом плану први пут се сазнало још у јесен 2022. године, међутим, председник Србије Александар Вучић га је представио србској јавности и парламенту у ултимативној форми почетком 2023. године. Према расположивим информацијама, 27. Фебруара 2023. године, приликом састанка у Бриселу са «премијером Косова» Аљбином Куртијем, Вучић је прихватио план без разматрања самог садржаја – говорило се само о његовој примени. У марту 2023. године налаже се израда анекса – односно плана „имплементације“, након чега би требало да уследи потпис обе стране под правно обавезујућим споразумом о нормализацији односа. Ова формула крије српско признање независности Косова.
Суштина француско-немачког плана огледа се у омогућавању «Републици Косово» чланства у међународним организацијама. Из овога следи да Косово у ближој перспективи ступа у НАТО (политичка и војна припрема већ више година тече пуном паром). Међутим, за Србију то значи завршни удар по србској националној самосвести у чијем језгру лежи Светолазаревски или Косовски завет и од тог удара Срби се никада неће опоравити. Даље, овде не треба уопштавати, следи децентрализација Србије, одвајање Војводине и Рашке области (тзв Санџака), то јест, свођење Србије на историјску територију Београдског пашалука из периода турског освајања. Истовремено ће се наставити процес албанизације региона, изражен у пројекту «Мини-Шенген» (потом преименован у «Отворени Балкан») у складу са Вашингтонским споразумом (2021) и Тиранском декларацијом (2022) које је потписао Вучић. Суштина пројекта «Отворени Балкан» огледа се у максимално тесном уједињењу свих албанских територија са циљем истискивања србског националног корпуса и истовремено ликвидацијом чак и најмање могућности «руске претње». Тамо где се учврсти албански фактор, Русија се никада неће моћи вратити. Поред тога, у геополитиком односу Јадранско-Средоземноморски регион представља јужно крило НАТО пакта, чија ће се логистика (луке, жељезничке пруге, ауто-путеви) развијати у складу са горе поменутим Вашингтонским споразумом.
Да приметимо да је француско-немачки план – последњи ексер у ковчег територијалне целовитости Србије, њеног суверенитета и централизованог устројства. Међутим, пут који је пређен до тако мрачног финала био је више него дугачак.
Проблем независности Косова истакнут је одмах после војне агресије НАТО пакта против СРЈ током 1999. године; никаква интервенција није могла дати државност дела територије Србије. Уникална посебност ситуације око «косовског проблема» огледа се у томе да се територијална целовитост Србије гарантује не само читавим комплексом међународног права укључујући и Бечку конвенцију из 1970. године, која је прогласила приоритет територијалне целовитости над правом на самоопредељење, а такође и Завршним Хелсинским актом из 1975. године, као и конкретним обавезујућим за извршење међународно-правним актом у виду Резолуције Савета Безбедности УН №1244. То је кључни моменат, који је у стварности поставио неоспорну тачку у «косовском питању»: у тексту резолуције шест пута се понавља изјава о Косову и Метохији као о саставном делу Србије и прописује се проналажење решења у виду суштинске аутономије за албанску мањину. Међутим, Запад је до 2007. године успео да замени ову формулу «проналажењем статуса за цео регион», а не албанску националну мањину.
Сада већ прелазимо на појаву политичке фигуре којој је било суђено да у историји Србије одигра најзлослутнију улогу. Године 2007 Војислав Коштуница је одбио предају Косова, схватајући куда дува ветар англосаксонске политике. После тог 17. фебруара 2008. године дошло је до проглашења независности Косова. Та година била је преломна, Косово су признале и чланице СБ ОУН уз одсуство адекватне реакције како Русије, тако и Србије. Међутим, најневероватнија ствар, поред фигуре самог Вучића, огледа се у безусловној подршци тог политичара од стране Русије, који ни једним својим кораком није давао основ за ту подршку. Тада је било довољно да Србија објави окупацију дела своје територије, од стране Русије да штити у СБ ОУН међународно-правне документе и представи нови пројекат косовског регулисања на основу нових реалности. У чему је смисао проглашења окупације дела територије? У томе што по Кривичном Законику Србије (члан 305) окупација представља кривично дело, а кривично дело не може бити предмет ни међународних споразума, ни референдума.
Те 2008. године постало је јасно у чему се огледа главна опасност за Србију: не мора да призна независност Косова – довољан је споразум о добросуседским односима уз признавање граница. У јесен 2008. године одиграо се следећи, без преувеличавања, судбоносни догађај – раскол Српске Радикалне Странке Војислава Шешеља, у којој је Александар Вучић заузимао положај генералног секретара. У том тренутку када су Војислав Коштуница и његова партија одбили да гласају за ратификацију Споразума о стабилизацији и присаједињењу са ЕУ (коју је раније потписао Борис Тадић), Томислав Николић (заменик Шешеља) и Александар Вучић иницирали су раскол у СРС и формирали у Народној скупштини посланички клуб «Напредна Србија», чиме су уз помоћ мањих парламентарних група обезбедили неопходне гласове за ратификацију ССП.
ССП има кључни значај, пошто третира Косово као независну државу, са којом Србија мора да гради «добросуседске односе». Упркос многобројним данашњим изјавама, на Вучића се не врши притисак – он просто испуњава обавезе међународног споразума који је Србија ратификовала. Вучић никада није говорио о изласку из ССП, никада није покушао да врати «косовско питање» на ниво УН, никада званично није упознавао међународну јавност са притисцима којима је изложен или о свом виђењу регулисања «косовског проблема». Вучић је кротко пристајао на све иницијативе западног блока, од којих је прва и главна била Бриселски споразум (април 2013), којим су ликвидирани сви државни органи Србије на Косову и одобрен уставно-правни поредак „Републике Косово“ .
Сви резултати техничких преговора довели су до тога да више немамо о чему да преговарамо: Приштина је добила границу, царину, комплетност територије, телекомуникације, електроенергетски систем, катастар, архиву матичне службе, међусобно признавање диплома, бројеве аутомобила. којим „грађани Косова“ могу слободно да улазе и пролазе кроз територију Србије. Односно, атрибуте државности које „Република Косово“ није могла да добије од спољног агресора – НАТО-а, могла је да добије од Србије, лично од Александра Вучића.
Остао је само тзв. свеобухватни споразум о нормализацији односа који се тренутно усваја приватно, у договору са америчким и европским лидерима, практично ултимативно. Не ради се просто о приватизацији спољног и унутрашњег политичког живота Србије од стране једног човека – ради се о томе да је та личност, Александар Вучић, од самог почетка своје каријере држао курс пуне националне капитулације. У суштини, будући да је штићеник англо-саксонског блока, он представља преносну карику, јавни инструмент власти истинског газде Србије – америчког амбасадора Кристофера Хила.
Како убедљиво предочава професор права Зоран Чворовић, Александар Вучић се од самог почетка «техничких преговора», укључујући Бриселски споразум, налазио изван уставних пуномоћја, пошто по Уставу Србије спољнополитички курс формира влада, а не председник. Тај курс може бити утврђен само у Народној скупштини на основу подршке парламентарне већине, која такође представља већину бирачког тела. Поред тога, српбко законодавство јасно прописује спровођење јавне и информативно отворене спољне политике, међутим, Александар Вучић није представио јавности ни један свој корак који је намеравао да учини по косовском питању.
Шта ће значити признање независности Косова од стране Србије? Истовремено, елиминише се последњи инструмент руске балканске политике, право вета на пријем Косова у УН. Статус Русије се све више удаљава од светске силе ка периферној земљи која нема утицаја ни на послове свог јединог европског савезника са најрусофилски оријентисаним становништвом. Срби, како на Косову, тако и у самој Србији и у целом региону остављени су чак и без хипотетичке заштите. Од сада ће се моћи говорити само о независним облицима отпора који се такмиче са организованим интеграционим моделима светске политике који имају читав низ финансијских, медијских и институционалних инструмената.
У вези с тим поставља се питање – како после примера Србије, распарчане приватним договорима, неко може рачунати на Русију?
Питање признавања независности Косова треба поставити шире: ни Русија ни Србија нису представиле свој нацрт решавања косовског проблема. Апелације на резолуцију 1244 са руске стране само су скренуле пажњу са чињенице да Александар Вучић спрема потпуну предају, почевши од Бриселског споразума, којим су елиминисани српски суд, полиција и безбедносне агенције на целом Косову и Метохији. Само овом акцијом, резолуција 1244 је збачена на маргине историје.
Природа власти Александра Вучића огледа се у беспоговорном спровођењу прозападне политике.
Због тога он реализује албански пројекат како на Косову, тако и у целом региону. Подржавајући Вучића, Русија је кренула на колосек спровођења западног/албанског пројекта, како то воле да кажу руске бирократе, „свиђало се то некоме или не”. Суштина овог историјског процеса своди се на услугу Србије и Русије великом пројекту преформатирања балканског региона у интересу њиховог стратешког непријатеља. Русија се овде у најбољем случају појављује као необавештена, али ништа мање беспомоћна, слаба, неефикасна страна. Свесно или не, руска спољна политика је била претворена у Вучићевог личног лобисту, који издаје индулгенције за све у име... у име чега, питаће историја? Можда одбијања да се Руском хуманитарном центру у Нишу додели статус дипломатског имунитета? Или снабдевање Украјине оружјем преко трећих земаља? Друге земље ће вероватно морати још дуго да се чуде „алтруистичком“ ставу Русије, чији је „алтруизам“ да спроводи вољу својих противника да поткопа сопствене интересе. Врхунац англосаксонске политике у специфичним балканским условима представља остварење признања независног Косова од стране Србије уз пасивизацију србске јавности руском подршком Вучићу.
Као резултат тога, потписивање француско-немачког плана од стране Вучића са собом носи неприхватљиву штету, укључујући децентрализацију и даље слабљење Србије (са предвидљивом перспективом нестанка српског народа као таквог са историјске арене). А србско-руски односи, једнако као и сама Русија, која је постала талац политички неписмене популистичке оријентације ка индивидуалним личним везама, после предаје Косова неће никоме бити ни потребни, ни интересантни.
Извор: REX
Фото: РУНЕТ и снимак екрана
Превод и опрема текста: Саборник
