Милош Ковић
Радошу Љушићу је, по свему судећи, потребна помоћ. Лист Данас, међутим, уместо да се нађе човеку у невољи, објављује његове текстове, из којих се види да му није добро. Духовити уредник чак текст у коме Љушић, препоручујући се данашњој опозицији, тврди да је јуначки напустио СНС још 2017, опрема фотографијом на којој његова четвртаста глава израња иза Томе Николића док овај, у изборном штабу напредњака, проглашава победу. Изнад Љушићевог радосног лика, као у стрипу, пише да је ово усликано 2021. Уствари, то је вероватно штампарска грешка, јер реч је о 2012. години. Људи, ако му већ не помажете, бар немојте одмагати...
Није лако разумети Љушићево немушто мумлање, крике и лелеке. Има, међутим, много квалификованих људи који би засигурно могли да му помогну. Он отприлике вели да га, како каже, „Неко“ стално прати, да му из стана редовно краде књиге и рукописе, да је испред својих врата поставио и камере, али да им Неко измиче, да су људи почели да га избегавају, да неке, како каже, „пријатељице“ више неће да се друже са њим, да му се више ни на улици не јављају, јер Неко и њих „приметно прати“...
Мени се чини да је ипак најпотресније то што му је Неко, како се јада, из стана украо „фасциклу с натписом ‘Милош Ковић’“. Неко је заиста суров и то преко сваке људске мере. Ко зна колико је дуго је овај марљиви истраживач сакупљао сву ту драгоцену грађу...
У најновијем наставку ове саге Љушић, ако сам добро разумео, тврди да сам тај Неко уствари – ја. С обзиром на стање у коме се налази, боље је да мирује, него да се замара изношењем бар једног доказа за тврдње да радим за државну безбедност, да сам „доушнички војвода“, итд, итд. Љушић је, опет ако сам добро разумео, закључио да сам његову данашњу агонију најавио баш ја, и то чланком у коме сам га још 2018, одговарајући на његове тадашње нападе, назвао „Господарем мува“.
Морам да признам да сам и сам изненађен степеном у коме се потврђује оно што сам тада писао о Радошу Љушићу. У најкраћем, у Господару мува (овде) реч је о томе да је Љушићева несрећна судбина поучан пример за младе људе, који тек улазе у јавни живот. Историчари ће из ње видети шта би могло да им се деси, уколико буду писали досадне књиге. Љушић ће зато, на пример, бити упамћен само по одвратним пашквилама о својим колегама (у жестокој конкуренцији, најодвратнији је његов чланак о покојном професору Ивану Божићу) и по порнографској литератури (књига Љубави српских владара и политичара). Писао сам тада о разлици између патриота, који за отаџбину дају све што могу, и шовиниста, који у име родољубља згрћу и отимају. Упозоравао сам оне који долазе на то да није добро бавити се политичком проституцијом, која подразумева мењање странака према тренутним, углавном материјалним потребама. Цитирао сам и Љушићеву животну максиму, коју је у то доба овако прегнантно изразио: „Срби морају једном да схвате да није срамота клекнути пред јачим, иначе ћемо сви отићи у Царство небеско!“ Коначно, писао сам о томе да његове опсесије „тајним службама“ које га тобоже прогоне, по мом нестручном мишљењу подсећају на манију гоњења, да га пристојни људи већ увелико избегавају и да се окружио бескрупулозним полтронима. Због њих сам га назвао „Господарем мува“.
У међувремену, Љушић ме је заједно са Николом Самарџићем, Дубравком Стојановић и Владом Станковићем, тужио суду зато што сам им, бранећи своје колеге од протеривања са посла и избацивања на улицу (Небојшу Шулетића, Мају Николић, Александра Фотића, Миру Радојевић и остале), тобоже „повредио част и углед“. Овај класични судски прогон је пропао, јер су згрануте судије одбиле свих осам тужби. Од када сам се, пре 25 година, запослио на Одељењу за историју, морао сам да гледам како Љушић вређа старије професоре и са посла избацује млађе колеге. Љушића, Стојановићку, Самарџића и Станковића побеђивао сам и када су, два пута, покушавали да и мене избаце са Одељења и Универзитета (2017. и 2022. године). Видим да Љушићу због свега тога није баш лако. Ето зашто овај кочоперни пензионер и данас преко увек спремног Данаса, шири глупости и лажи о мени.
Тада ипак нисам слутио да ће Љушић, чим оде у пензију и изгуби моћ и утицај, своју несрећну каријеру окончати на овако жалостан начин. Признајем да нисам очекивао да ће муве тако брзо да га напусте и одлете својим путем. Све што осећам према овом јадном човеку, јесте сажаљење. Дође ми да му се придружим у запомагању и лелекању. Опозицијо, хоће ли бити, када дођете на власт, бар неког упражњеног директорског места? Не обраћајте пажњу на све оне директорске афере – то су ситна подметања. Прочитајте како је Љушић у Српској енциклопедији (2013) опевао Александра Вучића. И ви бисте сутра могли да добијете тако лепе портрете, права ремек-дела полтронске литературе. Али, јавите му се, сетите га се на Дан републике, бар понекад...
Има ли иђе икога, да бар пожали Радоша Љушића? Где сте, пријатељице? Зашто му неко не помогне? Ко ће да заустави ово цвиљење и запомагање? Муве, где сте се сакриле? Зар се тако показује захвалност? Вратите се, муве...
Извор: ДАНАС
Опрема текста: Саборник
Фото: Снимак екрана
