Михаило Меденица
Сви су нам дани Видовдани.
И сва су ми поља Газиместани.
Још крварим свете ране,
од дедова, Видовдане!
Проходао сам у јуришима,
с колевком у Христов строј…
Мајчино млеко слива се с крста,
трком до њега, божуре мој.
Трком, да не заостанем,
презрела кандила, повила гране…
Да узберем мајци, ено се брине,
што ме још нема Видовдане.
Праштај ми, журим, данас је
свако моје сутра…
Није то дан, но вечност у дану,
страдањем крштавам нова јутра.
Ал не жалим, витлејемска ноћсу гробови рода мог…Где су нам главе поносно палестрадо је Србин да не страда Бог.
Сви су нам дани Видовдани!
И сва су поља Газиместани!
Ко мила јагњад откосом леже
расуте кости Самодреже.
Причесна, вечна, а шта јој могу
где Србин страда да скући Богу?!
Вечно је моје господско племе,
не жалим гроба- својем се надам…
Род је мој моштију семе,
жив сам- имам за шта да страдам!
Узалуд земљом лове нам сени,
док је распећа божур цваће…
У дану себе познати неће,
довека Видовдан - Србина знаће!
Ако те се одрекнем Видовдане
нека ми вене, нек ми не сване!
Извор: ИН4С
