Ања Филимонова
Садашњи српски режим, на челу са Вучићем, хоће да Русију учини главним кривцем за предају Косова
Специјални представник председника САД Доналда Трампа за дијалог Србије и Косова, Ричард Гренел, изјавио је да ће се разговор између Београда и Приштине обновити после укидања режима реципроцитета и царина од сто процената које су сепаратистичке власти увеле на робу из Србије, што може да се догоди већ крајем текуће седмице. Ради се о томе да је 25. марта „косовски парламент“ изгласао неповерење влади Аљбина Куртија, а управо је он непрекидно инсистирао на очувању царина и режима реципроцитета у односима са Србијом. Како би заобишао захтев Куртија за расписивање нових изборе, Хашим Тачи је започео консултације са представницима политичких странака о формирању нове владе. Као што иначе бива у случају било ког етноинжињеринга или стварања вештачке државе, „Република Косово“ као потпуно амерички пројект не може никада да стекне слободу, она ће се увек усмеравати из иностранства и увек противно интересима „штићеника.“
Сада већ као премијер у техничком статусу, Курти је почетком фебруара представио план постепеног укидања царина које је „Република Косово“ увела Србији, а који је истовремено предвиђао да српска страна прекине „рад на подривању међународног признања Косова“. Америчка администрација је саопштила како има намеру да игра водећу улогу у коначном разрешењу „косовског питања“, указујући на неопходност брзог и безусловног укидања царина и обнављања преговарачког процеса између Србије и тзв. Републике Косово. Када је Вашингтон јасно дефинисао своју позицију, Куртијев коалициони партнер и вођа Демократске лиге Косова, Иса Мустафа, пожурио је да се огради од коалиционог партнера, недвосмислено поручујући како воља САД не може да буде доведена у питање, да би потом раскинуо коалицију чим се указао и најмањи повод. Повод је било разрешење министра унутрашњих послова Агима Вељиуа због јавне осуде одлуке владе да не подржи предлог Хашима Тачија да се прогласи ванредно стање због ширења корона вируса.
На Косову је корона вирус одиграо политичку улогу. Под оправдањем борбе против вируса, Приштина покушава да учврсти своју власт на северу покрајине, захтевајући испуњавање полицијско-санитарних мера чије параметре одређује она, а не Београд. Чак и квазисрпска организација, партија-симулакрум „Српска листа“, која је формирана од стране Београда а уписана у сепаратистички политички систем, ради то исто. Тако је градоначелник Косовске Митровице Горан Ракић, који је изабран по „уставу и законима Косова“, позвао Србе да извршавају наредбе Приштине. Шеф Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију, Марко Ђурић, такође је позвао косовске Србе да се придржавају препорука „приштинских власти“.
Занимљиво је да је за Вашингтон ово прави моменат да зада ударац. У овом случају удар би био задат на три фронта. Пала је Куртијева влада која је хтела да независно управља „косовским пословима“ без утицаја САД. Истовремено, због увођења ванредног стања и окончања мандата садашњег сазива Скупштине, Влада Србије је постала техничка. С тим у вези, мора се приметити како изјава Гренела (о потреби неодложне обнове дијалога између Београда и Приштине) показује елементарно незнање, јер док се у Србији не окончају избори и док не буде изабрана нова влада, садашња техничка Влада не може да води такве преговоре. Сведоци смо, међутим, да Американце не занимају демократске процедуре у другим земљама. Приштина то одлично разуме, па је пожурила да изрази лојалност Вашингтону, чак и по цену распада владајуће коалиције, која први пут у „косовској историји“ није повезана са терористичком „Ослободилачком војском Косова“.
Положај српског председника Александра Вучића је врло интересантан. Подсећамо да је странка чији је он председник – Српска напредна странка – формирана као резултат раскола у Српској радикалној странци Војислава Шешеља, уз „одвођење“ великог дела русофилских и патриотских бирача. Да би Вучић могао да победи на завидно регуларним изборима она мора да користи патриотски и русофилски арсенал, јер би га у супротном бирачи напустили. Истовремено, врло тешко је прикривати очигледно стварање неоколонијалног режима у Србији. У одређеном смислу сваки избори су за Вучића руски рулет – или ће добити или ће пропасти. Пред домаћом публиком Вучић мора да говори о победи, али пошто бирачи добро знају ситуацију, њему ће бити све теже и теже да то постигне. Главни адут који обезбеђује Вучићу сталну победу на изборима је Москва, тиме што безусловно шаље најтежу артиљерију ради подршке свог партнера. Такав карактер обично има посета председника РФ Владимира Путина у предвечерје избора, како би српски бирачи видели усклађену активност двојице лидера.
Овог пута Вучић се нашао у веома компликованом положају. Потребно му је нешто што би својим бирачима могао да прода као „епохалну победу“ у косовском питању. Ма како звучало парадоксално, до сада је непомирљива позиција Рамуша Харадинаја и Аљбина Куртија, који се противе било каквим уступцима Србији када је у питању укидање царина, помогла замрзавању преговарачког процеса који треба да доведе до признања Косова од стране Србије и додељивања чланства у УН.
„Трећи ударац“ доноси корист непосредно Доналду Трампу. Он жели да бирачима свечано представи решење проблема „европске Палестине“ и тиме „обнови моћ Америке“ у балканском региону. Ако би Русија поново била на Вучићевом повоцу, па не буде спречила пријем „Републике Косово“ у УН, САД би тиме потврдиле своју потпуну хегемонију над Саветом безбедности УН.
На овакву могућност указују раније бројне изјаве представника руске дипломатије да ће се Москва сагласити са сваким компромисом који постигне Београд. Иако се у последње време знатно чешће чује како Резолуција СБ УН 1244 мора бити поштована, у стварности њу, међутим, нико не поштује. Сам Београд је Резолуцију 1244 на најбруталнији начин прекршио, потписавши у априлу 2013. године Бриселски споразум, у оквиру ког се сагласио да укине српске судове, полицију и систем безбедности на целом КиМ, укључујући север покрајине. На чињеницу да је потписан Бриселски споразум Русија није ни на који начин реаговала, а што је још зачуђујуће, тражи од Приштине да изврши све обавезе из споразума (формирање „Заједнице српских општина по законодавству ‘Републике Косово’“) које коначно интегришу север покрајине у систем сепаратистичких власти.
У овој фази главна опасност се састоји у томе да „под буком од корона вируса“ ad hoc може бити проглашена „уникум ситуација“ која захтева „нестандардни“ или „неформални“ приступ у циљу достизања неког заједничког вишег интереса, нпр. „у име мира и стабилности“. У том случају могуће је понављање сценарија са Бриселским споразумом: хитно, без упознавања јавности, закључује се некакав споразум, који би Народна скупштина Србије, која није распуштена и формално и даље ради, ратификовала независно од његовог противуставног карактера. Такав сценарио је сасвим могућ пошто у Србији Влада у условима ванредног стања ради без контроле Скупштине. Србија је парламентарна република, што значи да Влада утврђује и води спољну политику, а Скупштина пре свега контролише рад Владе, док је доношење закона тек на другом месту.
Као нека врста „смоквиног листа“ са којим би Вучић могао да сачува власт, може му бити понуђена корекција границе, односно предаја Приштини албанских општина на југу централне Србије (посебно општине Бујановац која излази на Коридор 10, који повезује Србију са Македонијом и Грчком, и преко које би Косово изашло на тај Коридор) у замену за неколико села на северу покрајине. Вашингтон би у том случају поновио успешну шему из 2012. године – уступци по питању Косова у замену за власт (прошли пут то је, пре свега, био Бриселски споразум од 2013. године). Избори у Србији најраније могу да буду расписани у мају, а сходно томе спроведени у јуну, па такав резултат може бити достигнут од стране нове владе још на таласу постизборне еуфорије, таман када се буде приближио моменат избора у САД.
Уочи одлучујућег догађаја искристализовала се екипа водећих играча – Вучић, Тачи и премијер Албаније Еди Рама чине „амерички трoугао.“ У Вучићевом случају треба подсетити на потписивање техничких протокола уз споразум СОФА са НАТО-ом, које није хтео да потпише чак и потпуно прозападни бивши председник Борис Тадић, спровођење заједничких вежби са НАТО-ом (било их је шест пута више него војних активности са Русијом) и одбијање додељивања статуса дипломатског имунитета руском Хуманитарном центру у граду Нишу.
Такође, треба указати на низ активности које се уопште не уклапају у традиционално позитивну представу својствену руским медијима: на српској телевизији је емитован отворено русофобски серијал „Сенке над Балканом“; непризнавање територијалне целовитости РФ (у вези са прикључењем Крима Русији); много пута поновљене изјаве поштовања територијалне целовитости Украјине (укључујући и Крим). И најзад, вишедневне манифестације захвалности на рачун „кинеског брата Сија“, после којих је уследила молба-захтев за достављање руске помоћи. Међутим, када је у Београд слетело 11 (!) руских авиона са опремом и материјалима Вучић их није дочекао (игнорисао је и чињеницу да је Русија поклонила гориво за српске авионе), није пољубио руску заставу, нити је држао емотивне говоре. Тај догађај је у српским медијима максимално забашурен, док је премијер Ана Брнабић на аеродрому само куртоазно изразила захвалност. Оштар контраст у односу на Кину (и њену помоћ) био је очигледан.
У Србији је пре неки дан на централној државној телевизији РТС био приказан филм Виталија Манског „Путинови сведоци“ (2018), који по речима самог режисера помаже да „осетимо и разумемо, и истовремено изменимо парадигму апсолутно мрачне руске данашњице“. Филм је очигледно емитован са циљем да унесе збрку у главе русофилски опредељених српских бирача по принципу „Русија није заштитник, она не може бити заштитник“. У том случају се намеће питање од ког ће „мала Србија“ тражити правду? Одговор је већ спремљен: не од „руске оријенталне деспотије“ него од САД.
Редовни и на први поглед хаотични антируски испади српског председника служе другом, дугорочнијем циљу: они припремају пут за следећи, већ радикално прозападни и антируски режим и тако ће се „затворити круг“. Подсећамо да је саветник српске Владе нико други до Тони Блер, иницијатор бомбардовања Србије.
Полифонија узајамно искључујућих изјава српског председника о косовском питању скрива јасну рачуницу. Као прво, забраном верујућим да оду у Цркве за Васкрс тестирана је спремност српског клира за супротстављање (показало се да је таква спремност минимална) и могућност блокаде друштвено-политичког живота. СПЦ је нераскидиво везана за све што је национално, а у првом реду за Косово, и то је једина структура која је кадра да искаже институционално противљење. Као друго, у косовско питање је убачена тајанствена формула о „разграничењу“ покрајине (која директно противречи Уставу Србије и Резолуцији СБ УН 1244). Вучић није представио Скупштини ни своје извештаје о Косову, нити платформу за решење проблема. Насупрот томе, он већ годинама стално истиче како разграничења неће бити, да је то питање са нејасном перспективом, те да на то албанска страна никада неће пристати. То треба тумачити као психолошку припрему за моменат када ће постати јасно да је разграничење сасвим могуће и када га треба квалификовати као највећу победу (није случајно да су у тиму остали само амерички фаворити који се на дневном нивоу консултују са Вашингтоном). У том случају би се промена граница Србије извршила по поступку предвиђеном за промену устава. И противуставни споразум који би прихватила Скупштина, стварао би, као и у случају Бриселског споразума, обавезе на међународном нивоу.
Разграничење би било „потврда“ Вучићу од стране Вашингтона да може добије нови мандат, јер без тога он нема с чим да изађе на изборе. У случају да се реализује овакав пројекат, на месту главног кривца за предају Косова нашла би се Русија. Било би немогуће измерити степен разочарења и гнева у српским патриотским круговима на Балкану и у дијаспори.
Подсећамо на један историјски пример: Јосип Броз Тито је уз подршку совјетског режима, који такође није хтео да се оптерећује свестраним анализама, ликвидирао равногорски четнички покрет, као једину снагу која је била кадра да се супротстави његовом режиму. Међутим, када је Броз обезбедио монопол власти, направио је оштри заокрет ка Западу. Потоњи догађаји – одвајање Југославије и Албаније од совјетског блока – подрили су Јалтско-потсдамски систем међународних односа, а Велика Британија (англосаксонски фактор) је фактички добила Балкан и излаз на Јадранско-јонски басен у потпуни посед (без удела совјетског утицаја договореног на Јалти). Нарушавање послератног поретка представљало је својеврсни увод у догађаје из деведесетих година прошлог века.
Иста таква „прагматично-техничка“ подршка Вучићу, који ствара колонијални режим у Србији, без озбиљне и дубоко промишљене активности на свим нивоима и на свим правцима, уз улагање целокупног потенцијала на спољашње форме џанк-политике – опомиње на „ефекат Пинокија“. Уколико „Република Косово“ буде примљена у УН, неће бити разочарани прозападни већ српски патриотски кругови, чиме би био остварен двовековни британски сан – Срби ће сам замрзети Русију.
Са руског посрбио: Зоран Чворовић
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ
