Славко Јекнић
У времену страшних усташких покоља
Кад зло у људима звијери пробуди,
Банда кољача код Јасеновца поља
Ријеши да српском народу пресуди!
У логору смрти, мјесту без наде,
Усташке каме, на Србе кидишу,
Убијају, даве, дјеци очи ваде,
Ријешени да Србе са земље збришу!
У маси народа што чека на клање,
Мирно, достојно светог човјека,
Вукашин из Клепаца виђе у свитање
Кад из српских рана потече ријека!
Та му слика врела у очима стаде,
Зна да и њега нож усташки чека,
Стрпљиво у гомили људи без наде
Ред свој за клање, без страха дочека!
Старац посвећен, не осјећа муке
Док камом џелат сијече му уши,
Без имало страха од крвничке руке
Мирно проговори шта му је на души:
То што чините Божија је воља,
Јер да није тако, зар би било ово,
Вријеме ово српскога покоља
Памтиће се исто као и Косово!
Од људског пркоса ни бол не осјећа
Док му крвник очи оштром камом вади,
Без очињег вида џелата подсјећа:
Само ти синко, свој посао ради!
Тако се Вукашин са душом растао,
Без очи и уши на старачкој глави,
Прије но је Господу душу предао
Споменик људској савјести остави!
Задрхта рука усташког крвника
Иако без очи, тај га старац гледа,
Виђе ореол светачкога лика
Старцу око главе, то му мира не да!
То, Господ прими душу мученика,
И ублажи његове тјелесне ране,
Од тада из свјетлости Господњег лика
Вукашин и Свети, страдални род бране!
Хучала је дубока ријека Сава
И страшне злочине у себи скривала,
Док је носила лешеве без глава,
Крв је обале њене заливала!
На томе мјесту чемера и јада
Многе су српске наде покопане,
Од времена тога, све до сада
Отворене зјапе Српства ране!
Из књиге Славка Јекнића "ГОСПОДАР РИЈЕЧИ"
