Десанка Максимовић
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.
Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
или бар да светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.
Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине вазнети
Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости.
Да те бар можемо подићи на Тару,
у Каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.
