Представљање говорника у "Недељи породичног јединства" завршавамо са Др Јованом Стојковић, храбром женом, мајком, доктором медицинских наука и великим борцем против присилне вакцинације и фармацеутске мафије...
Сваке године када сексуални инверти шетају градом, већина Срба побегне у кућицу. Нико неће да добије по њушци од разноразних плаћених бабетина ружних лица и још грђе душе. Неће да осване на насловној страни пресститутских гласила. Неће да га „јавно мњење“ осуди да је хомофоб, фашиста, говорник мржње. Потомци јунака који су побеђивали највеће светске силеџије, понизно шене пред мушкарцем са брусхалтером и женом у мушком оделу. Српски домаћини се слажу да деца требају да „знају за различитости“, а мајке су у паници да њихова чеда не покажу „агресивност“ и не буду довољно геј-френдли.
Хомосексуалност је до 1973. године сматрана поремећајем типа сексуалне инверзије. Тада је хомосексуални лоби извршио притисак да се иста скине са листе менталних поремећаја. Научници хомосексуалци радили су неуверљиве, методолошки неисправне студије не би ли „доказали“ да је хомосексуалност урођена. Ако је урођена, онда је то стање које не може да се лечи. Ако је стање, онда се мора прихватити. На овај начин, из сфере психопатологије и морала пребачена је у сферу социјалне правде и људских права . Тако се најлакше манипулише ограниченом информисаношћу и емоционалном незрелошћу гомиле.
Манифест хомосексуализма била је књига из 1989. коју су писала два хомосексуалца- истраживач из области психијатрије и психологије и стручњак за уверавање (спин доктор). Они су направили план за хомосексуализацију друштва који подразумева:
- Десензитизацију – гејеви у огромним количинама у филмовима, серијама, женским часописима, емисијама, рекламама за „егзите“ и слично.
- Пометњу – метод који је повезан са асоцијативним условљавањем када одређени ауторитет према коме народ има позитивне емоције буде виђен са представником ЛГБТ „заједнице“ (председник и Ана Брнабић, патријарх и Ана Брнабић…)
- Преокрет – пропганда кроз медије: „исповести хомосексуалаца“, уверавање да је хомосексуалност сасвим обична ствар, инсистирање на правима, представљање жртвом, оцрњавање људи који се противе њиховој пропаганди)
Пре 1973. психоаналитичари су имали теорију о хомосексуалности као о адаптационој последици погрешног васпитања која је била лечена. И данас у Америци постоје психотерапеути који се тим баве. Ричард Коен је један од таквих. Бивши је хомосексуалац. Др Шпицер је 2003. објавио рад у којем је описао преображај својих хомосексуалних пацијената у хетеросексуалне. Натеран је због тога да напише јавно извињење хомосексуалцима у новинама. Др Џулија Ворд избачена је 2009. са студија психотерапије, јер је одбила да, због верских уверења, врши психотерапију хомосексуалног пара.
Права хомосексуалаца у Србији нису угрожена. Ниједан због тога није добио отказ, нити му је одузета било каква помоћ државних институција. Тиме се бави правни систем Републике Србије. Тако треба и да остане.
Обичан народ не жели и не мора да зна и да гледа било чије сексуално опредељење. Моја деца неће учити о лезбејским кондомима и правима зато што неком хомосексуалцу тата не да да седи у чело стола за славу.
Нека свако ко тако мисли, то отворено и каже.
Немој да нам одговор на све наше проблеме буде АВ, АВ…
