Јелена Осипова
Напомена: Поштовани читаоци, Вашој пажњи нудимо текст Јелене Осипове, србисте из Москве, председника Руско-Србског друштва пријатељства из Москве, доброг познаваоца србске историје и културе и свакако великог пријатеља србског народа. Текст о Цару Николају, заштитнику србског рода, датиран је на 2018. годину, међутим, овакви текстови не губе на актуелности..
♦ ♦ ♦
За минулу 2017. годину карактеристичан је стогодишњи црни „јубилеј“ наше историје – антируска револуција[2] 1917. која је проузроковала катастрофална превирања по цијелом земаљском шару и чије погубне, разорне посљедице, осјећамо и дан-данас.
У овој, 2018. години, такође имамо једну мрачну годишњицу – 100 година од злочиначког убиства императорске породице и почетка братоубилачког Грађанског рата[3]. С друге стране, ове године се не обиљежавају само мрачни, но и неки судбоносни, уистину велики јубилеји, од којих је један, несумњиво и 150 година од рођења св. Цара-мученика Николаја II (18. мај).
Да бисмо још боље схватили величину личности Цара-мученика, његов духовни подвиг, једнако велик као и сама његова жртва, добровољно принесена ради спасења Русије, неопходно је обратити пажњу на дубок симболизам његовог усуда, пројављен у задивљујућим паралелама са нама сродним српским националним предањем и повјешћу. Многим православним Русима су познате чувене ријечи Св. Николаја Жичког (и Охридског), „српског Златоустог“, о подвигу Русије и о самом Цару-мученику који је устао у одбрану српског народа у Првом свјетском рату: „Још један Лазар и још једно Косово!“.
Овакава оцјена је, свакако, највиша похвала која се може чути из српских уста, јер се у српској традицији свеукупна национална историја сагледава кроз призму Косовске жртве и Косовског завјета. У народној свијести Срба, Косовска тематика је дубоко повезана са Спаситељевом жртвом на Голготи, што се види, конкретно, из садржаја и наслова епске српске народне пјесме „Косовска вечера“, а која говори о догађајима пред саму битку. У исто вријеме, та жртва светог и благовјерног кнеза Лазара Косовског (у народој свијести устоличеног за цара), који је с мачем у руци стао насупрот нечастивим Агарјанима (турским завојевачима) на Косову пољу (1389) и мученички пострадао за православну вјеру и свој народ, српско предање тумачи не само као подвиг, већ и као велику христоподобну жртву, принесену за искупљење цјелокупног гријеха рода српског.
Ништа мање није занимљиво ни то да се у животу руског цара Николаја II десио један веома живописан догађај у непосредној вези са ликом благовјерног кнеза Лазара Косовског. Ријеч је о невјероватном дару којег је цар добио на сам дан свог устоличења, а на молбу чувене српске добротворке и задужбинара Драгиње Петровић (1831-1901): владару је био предат крст самога св. кнеза Лазара, којег је овај српски светитељ био понио са собом у Косовски бој. Неколико стољећа светињу је брижљиво чувала једна српска породица, која се у међувремену потурчила.[4] Крст је за баснословну своту откупила управо г-ђа Петровић. Заједно са, за свако српско срце светом реликвијом, цару је дато писмо сљедећег садржаја:
„Ваше Царско Величанство, Свемилостиви Господару,
С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанственошћу Цара Читаве Русије, Заштитника и српског народа, и падајући на колена пред подножјем престола Вашег Величанства, дрзнух се да на дан светог крунисања Самодршца Цара Николаја Александровича и Царице Александре Фјодоровне подарим ово свето знамење спасења хришћанског. Имајте доброту, Велики Господару Императоре, да свемилостиво примите овај Свети Крст на данашњи велики дан светог крунисања и миропомазања Вашег, од љубави православне Српкиње и у име свих Срба који осећају оданост и љубав према Русији. Овај Крст (само дрво) пронађен је на Косовом пољу где је погинуо српски цар, великомученик Лазар, бранећи веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана. Уздамо се да ће Господ Исус Христос, Који чује и зна све своје верне и Који је Русију уздигао да брани веру и Божју Цркву, спасти читаво Православље. И Србима ће засјати Сунце Правде уз помоћ милости Монарха Руског — Првог Словена. Падам на колена пред престолом Вашег Царског Величанства и дарујем ово свето знамење из велике љубави према Цару Читаве Русије — вазда заштитнице српског народа.
Маја 1896. године,
Београд.
Вашем Царском Величанству најпокорнија Драгиња Петровић “
Писмо обилује најдубљим и најискренијим осјећањима испољеним према сакралној личности руског цара као Божјег Помазаника, исконског заштитника православља и једновјерних словенских народа, у чију су се помоћ, с друге стране, уздали руски владари током својих стремљења ка успостављању историјске истине и правде Божије у односима са Цариградом и Светом Софијом. У исто вријеме, такав дар, као видљиво отјелотворење чувеног поклича Косовских витезова који су полагали свој живот „за Крст Часни и слободу златну!“, јесте пројава својеврсне доминанте у српској историји и стога служи као знак највећег повјерења које се од Срба може добити. Треба напоменути да је Св. Николај Жички (и Охридски), описивајући духовни програм историје свог народа у посљедњих осам вијекова, дао сљедеће тумачење за овај поклич: „У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода. Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Србска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак и србски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.“
Вриједно пажње је и мишљење српског научника, академика Димитрија Богдановића, аутора опширне монографије о Косову. Према Богдановићу, „одлучан отпор који je Србија пружила османлијској најезди, истина, скршен je на бојном пољу у војном и физичком смислу, али je погибија кнеза Лазара и његове војске добила у историјској свести народа значење мученичке смрти за «царство небеско», а зато и духовног тријумфа у опредељењу за идеал хришћанске цивилизације.” Наглашавајући да није ријеч о срамном поразу, већ о „узвишеној побједи хероизма и жртве у име виших циљева“, Богдановић прави аналогију са чувеном Термопилском битком у којој се манифестовао хероизам и морални тријумф жртве у непристајању на покоравање. Сумирајући своје аргументе, академик Богдановић закључује: „За српски народ Косово je зато потврда и печат његовог идентитета, кључ који омогућава да сe схвати порука његове историје, веза са аутентичном српском државношћу, стег националне слободе. “
Не мање судбоносан догађај за националну историју је и Први српски устанак, који представља почетак потпуног ослобођења Срба из турског ропства и буђење велике наде у обнављање истински хришћанског друштва. Стога, узимајући у обзир изванредну личност вође устанка Карађорђа, Св. Николај Жички (и Охридски) је написао: „Кнез Лазар погинуо је на Косову за крст часни и слободу васцелог хришћанства, што се тада осетило и признало у целој Европи. Карађорђе је дигао устанак са крајњим циљем ослобођења целога Балкана и стварања хришћанске хетерије свих православних народа на овом полуострву.“ Ова карактеризација једне грандиозне личности, која је отјелотворила најбоље квалитете српског етноса, потврђује став историчара и истраживача који сматрају да Срби, међу свим јужнословенским народима, имају најизраженију државотворну свијест. У том контексту, нису мање индикативни ни стихови чувене пјесме „Ми чекамо Цара“, српског пјесника Владислава Петковића – Диса (1880-1917), објављени у збирци пјесама истоименог назива (1913):
„И пођосмо даље, у крајеве нове,Кроз дубодолине и висове гора,Да наше орлове и наше топовеПренесемо смело до сињега мора “
Карактеристично је да су Срби остали вјерни својим идеалима и послије бруталног гушења Првог српског устанка, а и послије тешких губитака који су се десили током Балканских ратова. Треба имати у виду један веома важан детаљ: у овом дјелу се, вјероватно, мисли управо на руског цара, јер савремена српска историја познаје само краљеве.
Дакле, у српској традицији присутно то неразлучиво јединство крвног и духовног, у многоме је дефинисало српску државотворну свијест, те величина српских земаља (које укључују, поред савремене Републике Србије, и Црну Гору, Босну, Херцеговину, српске историјске предјеле Далмације, Славонију, и Крајину), дозвољава да се говори о томе да је Србија у оквиру Балкана исто што и Русија у односу на читав земаљски шар. Није се тек тако, сасвим случајно, десило да је Моша Пијаде, фронтмен идеологије словенофобије и Титовог атеистичког режима, директно позивао на „сламање кичме српству и православној цркви“, сматрајући да ће без тога „било какав покушај успостављања комунизма на Балкану бити сигурно осуђен на пропаст“.
Брижљиво припремљен план сила „свјетске закулисе“ (Иван Иљин) да се свргну хришћанске монархије, довео је у раном ХХ вијеку до познатих догађаја који су послужили као повод за избијање Првог свјетског рата.[5] Када су исцрпљена сва дипломатска и политичка средства у покушају да се спријечи сукоб, цар Николај II је чврсто и одлучно стао у одбрану једновјерног и истокрвног српског народа, те се тиме показао не само као частан и племенит, већ и мудар, јер је провидио, изгледа, олујне догађаје које је немогуће избјећи. Иако постоје људи (па и „православни“) спремни да оптуже цара због овог корака, а који је према њима узроковао револуцију (коју су (богоборци) настојали да изведу већ један дужи период), вријеме је показало сву исправност позиције цара у моралном и грађанском погледу. Успут, обрнута позиција, заснована на „трезвеном прагматизму“ може такође бити узрок ужасних посљедица. Тако, током 1999. (а и у ранијим годинама, током рата у Босни), званична Русија (у ствари, људи несловенске крви у Кремљу) не само да није обезбједила Србима моралну подршку, већ их је спријечила да исправе историјску неправду на Косову и Метохији. Запад – примарно у лицу САД-а и НАТО-а – само је наставио да напада православни словенски живаљ, да би се сад појавио и пред нашим вратима, а руској популацији Новорусије[6] (источна Украјина) цинично припремају (и најављују, прим. прев.) судбину Републике Српске Крајине…
У последње време се може наићи на публикације у којима се много говори како је Русија, наводно, евроазијска држава, што значи (између редова читано) да она треба да заборави своју словенску природу, а заједно са тим и традиционалистички вектор наше геополитике, што укључује и моралну обавезу према својој словенској браћи.[7] Одговор на сличне баљезгарије је видљив у потпуно супротној, некомпромисној позицији Цара-мученика. О томе колико је цар Николај II волио Србе и био посвећен идеји словенског братства, најбоље сведоче његове сопствене речи, изговорене управо пред избијање војних сукоба: „Нећете ми замерити, господо, што сам прије свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа… Заслуге Србије биће стоструко награђене. После рата она ће бити неколико пута већа него што је данас! Ето зар је икад ико сумњао да су Босна и Херцеговина српске земље, зато се рат не може свршити, а да оне не образују цјелину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом, зато ће се и она, када се рат сврши, са Србијом ујединити у нераздвојну цјелину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору у Далмацији, са старим Сплитом.“ Такво јасно поимање историјских особености свих српских земаља, као и доследна и чврста жеља да се испоштују српски интереси показује колико гријеше они који лукаво покушавају да оптуже цара за кратковидо „бугарофилство“, не би ли тиме збунили Србе и направили раздор међу нашим народима.
Занимљиво је да је Цара-мученика прво прославио српски народ и Српска Православна Црква, и то још током 20-их година ХХ вијека. Докази за дубоко поштовање и сјећање на убијеног руског цара међу Србима, штавише и да га српски народ сматра светим, почели су се појављивати након што је 1925. године у српској штампи је објављен опис чудесног јављања Цара-мученика у сну једној побожној старијој Српкињи. Отприлике у исто време настају и прве иконе царских мученика. У августу 1927. године у једним од београдских новина појавио се чланак под називом „Лик Цара Николаја II у српском манастиру Св. Наума на Охридском језеру“. Текст се односио на прво такво изображење и то већ на зидовима цркве. Руски академски сликар С. Ф. Кољесњиков био је позван да живопише манастирски храм. Радећи, намјераваше да изобрази ликове светитеља у 15 овала. Врло брзо је осликао 14 овала, док за посљедњег дуже времена није имао надахнуће. Неки њему необјашњив осјећај му није допуштао да заврши ту фреску. Једног дана, у сумрак, отишао је до храма. Било је мрачно. Тек са купола се одбијало нешто зрака залазећег сунца. На зидовима се одвијала невјероватна игра свјетлости и сјенке. Све је изгледало нестварно и крајње необично. У једном тренутку Кољесњиков је примијетио да је неосликани овал практично оживио и да га са њега гледа тужан лик цара Николаја II. Запањен овим чудесним виђењем, умјетник је неко вријеме стајао као скамењен. Затим, понесен молитвеним осјећањем, не наносећи угљем контуре лица (што је уобичајено), почео је колико је могао брзо да ради четкицом. С. Ф. Кољесников није могао заспати цијеле ноћи и чим се разданило, одмах се бацио на посао да га што прије заврши. Под датим живописом је оставио сљедећи натпис: „Сверуски Император Николај II, примивши мученички венац за добра дела своја и жртве учињене за славјански народ“.
Марта 1930. г. у српској штампи је било објављен извјештај о том да су се житељи града Лесковац обратили Синоду Српске Православне Цркве с молбом за прибрајање цара Николаја II к лику светих, јер га они већ поштују једнако као и најчувеније српске светитеље: преподобног Симеона, светога Саву, благовјерног кнеза Лазара, Стефана Дечанског, и друге. Године 1936., приликом освећења спомен-храма посвећеног Царској Породици, у Бриселу, српски митрополит Доситеј (касније свештеномученик – пострадао од хрватских усташа, прим. превод.), иступајући у име његовог главног ктитора, Српског Патријарха Варнаве (Росића), казао је: „На сабору Србских Архијереја не тако давно постављено је питање о прибрајању Цара-мученика Николаја II светима Српске Цркве. У два новоподигнута храма у Србији Цар-мученик Николај II представљен је на икони као светитељ – својим сам очима то видео.“ Спровођење ове замисли је онемогућио Други свјетски рат, послије чијег окончања су власт у Србији приграбили комунисти, наносећи у потоњем периоду несагледиве патње српском роду и Српској Православној Цркви.[8]
Једнако снажна приврженост Срба свом националном и духовном бићу, без обзира на деценије (титоистичког) ига, по окрутности упоредивим само са турским, те невероватна постојаност, јасно видљива и на примјеру масовног поштовања и топлине у осјећањима православних Срба према св. цару Николају II – „руском кнезу Лазару“, никада нису дозволили да се угаси кандило ни историјског, ни духовног памћења. Ако говоримо о заслугама двојице наших великих словенских светитеља, главно за српску свијест је да су се оба „приволила к Царству Небеском“, како се то каже у народној пјесми Косовског циклуса, јер знајући унапријед свој исход, ипак су свјесно пошли у смрт, страдајући на правди Бога.
Данас се у част царске породице на српској земљи граде храмови. На примјер, један се гради у главном граду босанских Срба – на територији херојске Српске – у граду Бања Лука. Тамо се планира дизање чудесног храма – копије саборне цркве дигнуте у част Чуда Архангела Михаила у Хони (Колеси)[9], манастира Чудова (Московски Кремљ), којег су уништили бољшевици 1929. г. У Бањој Луци се налази и споменик цару Николају II. Ипак, најљепши и највеличанственији се налази у центру Београда, гдје одавно постоји и улица названа у част руског цара. У знак сећања на дивне унутрашње духовне везе два словенска светитеља, и код нас, у Русији, у граду Кингисепу, у Гатчинској епархији, 2016. г. дигнут је храм у част благовјерног кнеза Лазара Косовског и цара-мученика Николаја II.
Упркос томе што наши народи данас трпе бреме нимало лаких времена, вјероваћемо – према ријечима светог Николаја Жичког (и Охридског) – у посебну мисију православних Словена. Сјетимо се, српски светитељ је, као и преподобни Серафим Саровски (прослављен на лично инсистирање нашег Цара-мученика), пророчки указивао на величину духовне и суверене моћи долазећег православног царства, страшног за непријатеље Христове
Превео Димитрије Д. Чвокић [10]
___________________
[1] Др Јелена А. Осипова – старији научни сарадник Института свјетске књижевности Руске Академије Наука и секретар Друштва руско-српског пријатељства у Москви.
[2] У суштини, мисли се и на Фебруарску и на Октобарску револуцију, јер имају исту, јасно изражену, русофобну ноту.
[3] У литератури се овај рат погрешно назива Руски грађански рат. Сукоб је био на идеолошкој основи: антируски (просовјетски) бољшевизам насупрот проруски оријентисаним монархистима. Иначе, Грађански рат је обухватио и неке споредне војне конфликте: Пољско-совјетски сукоб, Побуна Басмачија, и страну интервенцију у Централној Азији.
[4] Штавише, дата породица се поарбанасила.
[5] „Док год постоји хришћанска царска власт, дотле ће она спрјечавати народ да крене путем богоодступништва. Кад царско самодржавље падне, и свуда буде уведен републиканско-демократски поредак, тада ће антихристове претече неометано дјеловати. Сатана ће, као и у вријеме Француске револуције, навести људе да се Христа одрекну. Нико неће хтјети да слуша проповјед вјере. На демократским изборима многи ће гласати за антихриста, против Христа. Хришћанска монархија не даје могућност да се безбожници слободно боре за власт; тек кад монархија падне, на власт може доћи било ко. А тај посљедњи, вољно прихваћени и од грешника многожељени било ко, ће према Светом Предању устати против Цркве Божије“ – Св. Теофан Затворник (1815-1894).
[6] Новорусија је историјски назив за територије које су Руси враћали у ратовима са Татарима и Турцима.
[7] Ријеч је о варијанти „територијалног екуменизма“ којег промовишу неке несловенске снаге у Руској Федерацији. Русија јесте географски евроазијска држава, али је културно и духовно европска (наравно, не у сада преовлађујућем, EU-ропском контексту, у којем се употребљава тај придјев). Јасно је да не треба гурнути у запећак односе са азијским народима и државама које се граниче са Русијом, тј. са којим руски народ дијели историју, али сасвим сигурно то није главна ствар. Иницијатор Евроазијског Савеза је предсједник Казахстана Нурсултан Назарбајев, који је 1994. г. иступио са том идејом током свог предавања на МГУ Ломоносов. Касније је та идеја, на сву срећу, добила претежно економска обиљежја, а мање политичка. Један од главних идеолошких стубова евроазијства је чувени руски научник Лав Гумиљев, син познатих пјесника Николаја Гумиљева и Ане Ахматове. Како му је мајка Татаркиња, даровити Гумиљев је у евроазијству видио и неку врсту личног генетског помирења.
[8] У Бриселу, тренутно, постоји храм СПЦ посвећен Св. Сави. Но, ријеч је о здању – римокатоличкој цркви из 1925. године, која је уступљена СПЦ-у на коришћење 2004. године о Видовдану, а од 2010. године је и званично у власништву СПЦ.
[9] 1357. г. је митрополита Кијевског и све Русије Алексеја позвао у сједиште Златне хорде хан Џанибек, да учини чудо и поврати изгубљен вид хановој маци Тајдули. Хан је довлачио из различитих дијелова свијета разне исцијелитеље и врачеве, али нико од њих није био у стању да Тајдули врати вид, све до доласка митрополита Алексеја, којег су у Москви, још тада сматрали светим човјеком. Према предању, у знак захвалности за исцјељење његове мајке, хан Џанибек је дозволио да се у Кремљу дигне православни храм. Под надзором митрополита Алексеја је 1365. г. подигнута чувена камена црква у част Чуда Архангела Михаила у Хони (Колеси). Народ ју је прозвао Чудовска, а убрзо је уз њу касније основан и мушки манастир. Ови догађаји су послужили као основа за филмско остварење Хорда (2012).
[10] Напомене у фуснотама нису дио оригиналног текста, већ представљају примједбе и допунска објашњења преводиоца.
Извор: РС-РФ.РУ
