Станко Ћаница Опачић
Једном командант дивизије рече:
„Ја мислим другови, а вјерујем да то знате и ви,
Да од Јасеновца сада нема ништа прече.
Сад на двије обале Саве
два партизанска корпуса стоје,
А крвници гомиле народа даве –
Јасеновац то зобље ко зрње проје.
Гријех је то и срамота, јер ми партизани
Овдје, па и у свијету, већ беремо славу,
Народ нас пита, а ми не знамо рећи,
Зашто тој аждаји не покушамо одврнути главу,
Јер овдје смо од ње снажнији и већи.“
Ћутање, свијет у чудо блене,
У Јасеновац и даље транспорти нејачи стижу,
И даље он гута људе, дјецу и жене,
Тужне се вијести нижу.
За неколико дана погибе командант и свашта се шушка,
А на Јасеновац до свршетка рата
Не плану партизанска пушка.
Никада нико не рече зашто се чека,
Ђе шкрипи – питања се намећу љута,
Али све до данас то остаде загонетка.
Из збирке „Пут и беспућа“, Загреб 1947.
Извор: Стање Ствари
