Напомена: Поштовани читаоци, кнез србских песника како су звали Јована Дучића, поред предивне лирике често је знао да бриљантно прокоментарише неке историјске моменте, као и да сликовито окарактерише неке народе. Опште позната је његова кратка карактеристика "народа тисућљетне културе": "Хрвати су најхрабрији народ на свету, али не због тога што се ничега не плаше, него због тога што се ничега не стиде". У чувеној путописној књизи «Градови и химере», у тексту «Прво писмо из Швајцарске», велики песник пише о неким карактерним особинама Енглеза и Руса. Прескачемо Англосаксе и Вашој пажњи нудимо Дукина размишљања о руској браћи...
† † †
Али ако многи од нас изгледамо намргођени и заверенички мучаљиви поред Енглеза, исто тако поред Руса изгледамо увек недовољно добри и срдачни. Ја сам руско друштво познао само по страни. Французе сам волео увек свом памећу, али Русе свим срцем. Рус је простодушан као дете, али и компликован као дете. И кад је најкултурнији, он је међу другим неуравнотежен и нешто медвед. То су идеални јунаци и благородни лудаци. Кад се заљуби у Петрограду, оде да прокоцка своје имање у Монте Карлу, и убије се у Гуадарами. Нико није у исто време толико и дете, и човек, и жена: има детињу љубав да живи играјући се свачим на свету; има женски укус за емоције; има мушки бес и снагу да све покуша и увек све рескира. Љубопитство које иде дотле да окуша све, чак и злочин; неосећање вредности свог живота, ни цене своје среће. – Руски тип добричине не постоји нигде другде на свету.
Њихова фамилијарност у односима има разлога да буде можда за западњака сасвим несносна. Намећу своју интимност и причају своје породичне ствари. Не остављају ничије раме да га не потапшу. Кад вас не нађе код куће, пријатељ Рус вас чека изваљен на диван или хрчући на вашој постељи. Кад се најзад растанете занавек, он продужава још десет година да вам пише писма о свему што је негде видео и чуо, шаље поклоне, ретке књиге, илустроване новине. – Брани идеје које су одавно тријумфовале, обара оне које су одавно сахрањене. Никад ведар идеолог, него увек мутан утопист. Над сваким од њих изгледа да лебди нешто трагично: као да ће погинути у пожару каквог позоришта, или у судару возова, или се сасушити у неком казамату. Нико нема толико укуса за срећу и поштовања за сузе.
