Зоран Чворовић
Када је 1086. године утемељивач норманско-енглеске државе, Виљем Освајач, у циљу консолидације државне организације и обезбеђивања сигурних и стабилних фискалних прихода спровео попис људи и имовине, становницима oстрва – који су претходних деценија и векова живели у мање-више подељеној земљи, без јаке централне власти (западни део у коме сe примењивало англосаксонско обичајно право и на истоку тзв. област данског права) – учинило се да је наступио страшни суд. Следствено томе, документ у коме су први пут у Енглеској педантно пописана по грофовијама и баронијама сва имања и њихови власници, заједно са пољопривредном опремом, стоком и радном снагом, и који је вековима после тога служио као најпоузданији катастар, савременици су назвали „Књигом страшног суда” (Domesday book).
И док се у источно-православном делу европског континента, у Ромејском царству, никада није прекинула пракса спровођење периодичних провинцијских пописа становништва и имовине (απογραφή и descriptio), као наставак староримских census populi, у ондашњој Енглеској један хроничар се вајкао да је „срамота рећи, иако се краљ тога није стидео – да није било вола, краве или свиње која није пописана.” Правни историчар, Марко Павловић, објашњава како је Виљему Освајачу пошло за руком да спроведе први попис становништва и имовине, чак и „у окружењу које је знатним делом било непријатељско” у односу на њега и нормандијско племство: „Успео је да заведе такав ред да се, како стоји у једном запису, кроз Енглеску могло проћи са врећом злата под пазухом без опасности. Управо „то је омогућило ‘страшан’ попис”, а истовремено „то ће омогућити размах трговине” (М. Павловић, Правна историја света, Крагујевац, 2005, 193).
Има много симболике у томе што на почетку историје норманске Енглеске – која ће неколико векова касније постати господар великог дела светског копна и мора – стоји један педантан попис људи и њихове имовине. Нарочито ако се зна да су се редовним пописима становништва и имовине у средњем веку могле подичити само најуспешније војне силе ове епохе – монголска Златна хорда и Османско царство – а да у исто време европске германско-романске државе, са слабим феудалним мешовитим владама, нису биле кадре да спроведу редовне пописе. Већ од краја 18. века модерна држава више није могла да се замисли без редовног пописа становништва. Случај Италије – која је први свој попис спровела одмах након уједињења, 1861. године – показује да је попис становништва био један од првих корака које су владе предузимале након образовања државе.
Црна Гора као уникум
Једино се у данашњој Црној Гори, тачније од странака које су изгубиле све изборе различитог ранга у последње три године, попис доживљава онако како су га у 11. веку доживели становници најзабитијег кутка ондашњег Запада – као књигу страшног суда. У овој дијахронији изгледа да, ипак, има извесне законитости, јер попис имовине и људи подједнако је изазивао апокалиптични страх код самовољних енглеских феудалаца из друге половине 11. века, као и код данашње црногорске олигархије – која је Црну Гору претворила у земљу чији су главни извозни производ нарко-картели.
Иако, као што рекосмо, без пописа становништва већ два века није замислива модерна европска држава, он је и за посланике Парламента ЕУ прави правцати Domesday book, али само када га треба спровести у Црној Гори. Стога, европарламентарци предлажу његово одлагање до момента када се буде окончао „политички застој у земљи” (овде, овде).
Притом су управо бриселски функционери, уз званични Вашингтон, главни кривци за „политички застој” у коме се нашла Црна Гора – због чињенице да ни три и по месеца од званичног проглашења коначних резултата ванредних парламентарних избора није добила нову Владу – него земљом већ 15 месеци управља Влада у техничком мандату. За такав политички исход, који извргава суштину парламентаризма, главни кривци су представници ЕУ и САД, зато што се већ месецима јавно залажу да из нове Владе буду искључени представници треће пласиране изборне листе „За будућност Црне Горе” (овде, овде), не би ли тако Црна Гора добила Владу која ће својим саставом и програмом одговарати вољи Брисела и Вашингтона, а не већинској изборној вољи сопствених грађана.
Изгледа да Бриселу у истој мери не одговара Влада по вољи грађана Црне Горе, као ни попис који би дао стварну демографску и привредну слику Црне Горе. Брисел не уважава чак ни елементарни императив парламентарног система, према коме је организована власт и у Црној Гори, да победници на изборима, сходно тзв. теорији мандата, дугују бирачима – као носиоцима суверености – реализацију главних предизборних обећања. А спровођење пописа је једно од главних предизборних обећања нове парламентарне већине у Црној Гори, које је кандидовано још на изборима 2020. године, а до данас није реализовано.
Попис и грађански модел државе
Сви они у Црној Гори и иностранству који осећају апокалиптични страх од пописа и тврде да би попис становништва могао да буде „алат за додатну поларизацију друштва” (овде), заправо признају да је постојећи политички систем у Црној Гори врло рањив, јер може да га дестабилизује чак и таква уобичајена регуларна активност као што је попис становништва. У овом случају се не ради само о демагошком изговору, већ о стварном страху функционера бившег режима и њихових иностраних тутора, да резултати пописа могу поново актуелизовати најважније нерешено политичко питање у Црној Гори – избор одговарајућег уставног модела организације власти.
Када се зна да је постојећи уставни модел нефункционалан, а у Црној Гори је напретек доказа за то – од Владе у техничком мандату која у парламентарном систему опстаје 15 месеци до пописа становништва као фактора дестабилизације – тада је једно од првих питања које се поставља да би се открио узрок нефункционалности, питање односа нормативне и стварне слике друштва (Врло корисна слика уставне хронике у Црној Гори у 2022. од М. Стојановић, овде). А тешко да се може добити прецизнија стварна слика једног друштва од оне коју пружа попис становништва и имовине. Уосталом, захтеви за слободним изборима и слободним пописом – због којих је пао Ђукановићев режим – суштински су комплементарни. Само слободни избори могу да обезбеде такав састав парламента који одражава верну слику политичких ставова бирачког тела, као што само слободан попис становништва може да пружи веродостојну слику једног друштва. Ђукановићевом личном режиму није одговарало ни једно ни друго, јер лични режими живе од производње химера.
У црногорским условима попис је нарочито важан за проверу, чини се, најпроблематичнијег елемента постојећег уставног модела – одређивање Црне Горе у члану 1. Устава као грађанске државе. Да је дефинисање Црне Горе као грађанске државе главни хронични извор нефункционалности постојећег система организације власти, јасно се видело у протекле три године. У најкраћем, Ђукановићев режим је у суштини пао због отпора већинске Црне Горе вишегодишњој државној политици отворене и драстичне репресије, дискриминације и асимилације српског народа – који је кулминирао нападом на СПЦ. Један од главних разлога доцније нестабилности нових парламентарних већина и влада, свакако лежи у чињеници да про-српске странке у Црној Гори нису добиле приступ влади, или не барем под једнаким условима, иако изборни резултати показују да без про-српских странака у Влади не може бити ни легитимне, нити стабилне владајуће већине.
Грађански модел државе Црне Горе могао је, по свој прилици, једино да функционише у условима личног Ђукановићевог режима, који је користио државну репресију за сузбијање легитимних политичких захтева српског народа. Након Ђукановићевог пада и релативне демократизације политичких односа у Црној Гори показало се да грађанско одређење државе, уздигнуто скоро у категорију уставног идентитета, нема упориште у стварности и представља озбиљну препреку функционисању система власти. Притом, грађански карактер државе Црне Горе је свих претходних година озбиљно доведен у питање тиме што су националне мањине партиципирале у власти, обилато се користећи мерама позитивне дискриминације, док то исто није допуштено Србима – као матичном и државотворном народу у Црној Гори, јер их као такве „не препознаје” постојећи грађански концепт државе.
Овде треба јасно рећи да грађански концепт државе Црне Горе у односу на Србе има исте асимилаторске ефекте које је имао за Србе – као матични народ на подручју бивше Троједнице – односно данашње Хрватске, традиционални хрватски концепт политичког народа. Према концепту политичког народа на подручју Хрватске може постојати само један политички народ – хрватски, који чине, речју познатог предратног хрватског правника Ладислава Полића, „они који имају завичајност у Хрватској” (М. Стефановски, Идеја хрватског државног права и стварање Југославије, Београд, 2008, 162). Следствено томе, употреба израза „хрватски Срби” или „црногорски Срби”, али и „босански Срби”, на језичком нивоу афирмише асимилаторски и за српски политички интегрализам – погубни концепт политичког народа – односно грађански концепт као његову савремену реплику.
Попис и уставна ревизија
Са падом Ђукановићевог режима, креатори политике асимилације Срба у Црној Гори изгубили су могућност да буџетским „штапом и шаргарепом” – што је, историјски гледано, главни ограничавајући фактор црногорског политичког живота – исконструишу такву националну и језичку слику Црне Горе, да она после 17 година од обнове независности напокон добије већински језик и нацију. Уместо тога, аутентични антисрпски кругови, као и они који од антисрпства у Црној Гори живе, забринули су се да би слободан попис становништва показао да у Црној Гори не само да не постоји национална и језичка већина, него и да је разлика између етничких Срба и етничких Црногораца знатно мања од резултата претходног пописа (28,73% према 44,69%), као и да је српски језик, заправо, већински језик србофоне Црне Горе (на попису из 2011. 42,88% српски према 36,97% црногорски језик). Уз то, слободан попис становништва може дати – за поборнике асимилаторског грађанског концепта Црне Горе – знатно неповољнију слику географског размештаја већине Срба и већине Црногораца, са много јаснијим територијално-етничким границама.
Такви резултати пописа, уз прегршт доказа да постојећи уставни модел не функционише, могли би служити као јак аргумент за иницирање промене постојећег модела организације власти. Строги услови које постојећи Устав Црне Горе предвиђа у случају уставне ревизије – нарочито код промене идентитетских одредби – не могу у будућности бити препрека за проналажење модела организације власти који ће одговарати националним приликама у Црној Гори и који ће обезбедити заштиту виталних националних интереса српског народа – као матичног и државотворног. Народна сувереност претпоставља, како стоји у једном од француских устава, да „народ увек има право да преиспита, измени или промени свој устав” (М. Јовичић, Устав и уставност, И. Д., књ. 3, Београд, 2006, 66).
Питање промене постојећег Устава не може доћи на ред преко ноћи, али на томе би српски корпус у Црној Гори морао да инсистира – макар онолико упорно и доследно колико су то чиниле хрватске странке у југословенској краљевини, тражећи повратак на „исходну 1918”. А једно од уставних решења – које би омогућило функционисање државе Црне Горе у условима непостојања већинске нације – свакако је учешће националних (културних) заједница у законодавној власти, које подразумева и одговарајуће промене политичког система у Црној Гори, нпр. прелазак на националне партије. (У том смислу могућа је и рецепција појединих елемената белгијског уставног модела (више у: М. Станковић, Белгијски федерализам, Београд, 2009; М. Павловић, Босански и белгијски модел у Црној Гори, Уставни геноцид над Србима, Подгорица, 2007).
Сви ови разлози показују колико је за опстанак Срба у Црној Гори – али и за опстанак мирне и функционалне државе Црне Горе – важно да се спроведе попис становништва. Притом је српском народу у Црној Гори у интересу да се попис спроведе по свим стандардима модерне статистичке струке, да се обезбеди контрола и транспарентност процеса, као и резултата пописа. У интересу српског народа је да резултати пописа буду прихватљиви за највећи број актера политичког и друштвеног живота у Црној Гори, али је свакако највећи интерес да се попис неодложно спроведе.
Српски народ у Црној Гори и његови легитимни политички представници имају несумњиво право да воде кампању у којој ће позивати грађане Црне Горе да се на попису изјасне онако како су им се одувек изјашњавали преци. Ову кампању свакако треба ослободити сваког непотребног политичког садржаја који би изазвао деобе у српском корпусу у Црној Гори, онако како ти садржаји већ неминовно, али и легитимно, производе деобе у политичком животу и у изборним процесима.
На попису је важан национални и језички идентитет, а не то да ли је неко за Русију или ЕУ, да ли је близак, примера ради, Новој српској демократији или Демократама. Кампања коју у сусрет попису води НВО младих Срба из Црне Горе „Ми знамо ко смо” представља, чини ми се, не само пример како треба радити национално афирмативну кампању, већ и доказ да српски народ у Црној Гори има политичку виталност и будућност (овде, овде). Отуда попис за Србе у Црној Гори не може бити „Књига страшног суда”, што се, међутим, не може рећи и за настављаче Радић-Брозове националне политике у Црној Гори.
Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови Стандард
Опрема текста: Саборник
