Драгомир Антонић
Напомена уредништва: Поводом скандала са новим проусташким дивљањем у "Лијепој њиховој" и нападом на ватерполисте Црвене Звезде, послао нам је свој старији али и данас веома актуелан текст наш познати етнолог и колумниста "Печата" Драгомир Антонић...
Август месец, бар прва његова трећина, у последњих две деценије је време међусобног усменог, за сад , рата између државе Србије и оног што себе зове државом хрватском чланицом евроунијатске заједнице. Ратује се нотама музичким и дипломатским, саопштењима, изјавама, насловним странама у новинама, телевизијским емисијама. Све у свему десетак дана међусобног препуцавања. Затим затишје, до следећег августа. Тако ратују „самозване елите“.
Срби страдалници, који су избегли хрватску каму и изнели главу на раменима, а њих је преко пола милиона, могу ових дана бар неком јавном гласилу испричати своју муку. За онога који је изгубио све од злочиначке руке, прилика да јавно једном годишње неком исприча сопствену муку доноси какву такву утеху. У мору објашњавања и анализа, упорно се избегава да каже основно. Гајење мржње према Србима и православљу је основа државне политике Хрватске. Сејање мржње је државни пројекат.
Средином 2014. године објављена су истраживања етно-социолошка-антрополошка истраживања младих у Хрватској. Истраживања су обављена 2013. године и обухватала су особе рођене од 1992 до 1995 године хрватске националности. Значи ради се о особама који су у истраживаном периоду имале између 18 и 21 године. Питања су била уобичајена и једноставна: Кога би највише волели за суседа, па се наведе неколико нација( Срби су били једна од нација); с ким би волели да живите; с ким волели да радите; с ким би склопили брак… итд. Иста питања су постављана само у облику кога не бисте волели за комшију, да радите… итд.
Одговори су показали да две трећине испитаних не жели Србина или Српкињу за комшију, за сарадника на послу, пријатеља а камоли за брачну везу. Испитивана је генерација која није имала прилику да сретне, пре злочиначког погрома, живог Србина, те не постоји ни теоретска могућност да су им Србин или Српкиња нешто нажао учинили. Мржња је стварана плански: у породици, у школи, на мисама, концертима, телевизијским емисијама, новинским текстовима, филму, књижевности. Да би пројекат успео морао је имати подршку свих државних институција. И имао је. Данас се жање, оно што је плански посејано. Речи мржње су се укорениле, а неће се дуго чекати да се са речи пређе на дела. У памет Срби. У памет ви које сте на власти у држави Србије.
Драгомир Антонић („новости“, четвртак, 11. август 2016/7524, страна 18)
