Милош Ковић
Таман сам хтео да престанем да потајно походим стан Радоша Љушића. Био сам спреман да му вратим све књиге и документе. Хтедох јавно да га питам за дозволу да ону гомилу књига које, када је отишао у пензију, никада није вратио нашој факултетској библиотеци, директно тамо однесем и сместим на њихове полице. Тиме бих му помогао да стане на реп злобним гласинама да је крађу књига измислио само зато да оне које је давно„позајмио“ не би морао да врати у библиотеку.
Био сам спреман да се раздвојим чак и од оне чувене фасцикле, на којој је Љушић дрхтавом, старачком руком написао „Милош Ковић“. Срце ми се стегло када сам видео са колико је марљивости и труда прикупљао суперповерљиве материјале о мени. Увек сам волео Ковачевићевог Професионалца. И ето, доживех да и ја, као Теја Крај, добијем свога Луку Лабана...
Престао бих и да вршим притисак на Љушићеве пријатељице. Дозволио бих им да се опет друже са њим. Свој претходни текст завршио сам, уосталом, знаком добре воље, када сам чак и муве позвао да се врате своме Господару. Знам да им је то у природи и да су нашле, хм, свежију материју органског порекла, да у њој полажу своја јајашца. Али, шта је са лојалношћу? Куда иде овај свет?
Моју пружену руку Љушић је, авај, опет ујео. Из цвиљења и сквичања, које буди сажаљење, изнова је ушао у фазу режања. Изгледа да га је мој текст Муве су одлетеле, баш погодио.Одговор је, како се види, написао у стању менталног растројства. Он врви од словних и граматичких грешака, од нелогичности, недоречености, лажи и увреда које су на граници псовки. Када је узрујан, Љушић не би требало да пише. Не очекујем да би Данас требало да својим сарадницима обезбеђује лекарске услуге. Али помоћ лектора и коректора би, у тако угледној новини, требало да се подразумева.
Овај кочоперни мегданџија седих власи ме је, наиме, у Данасу, у два наставка, на најпримитивнији начин вређао и блатио, пре него што сам му, само једним текстом, одговорио. И сада ме он упозорава на тон, на то да би као један професор универзитета требало да се изражавам много пристојније. Господар мува се, ето, из сокачког псовача муњевито премеће у часну старину и уваженог члана академске заједнице...
То ме је подсетило на старе дане, када је био још са нама, на Филозофском факултету, пре проклете пензије. Своје надахнуте беседе на нашим већима увек је започињао подсећањем на своје године и вишедеценијско искуство у служењу високим академским идеалима. То би обично потрајало око 3-4 минута. Онда би се, на најпримитивнији начин обрушавао на своје колеге.
Сећам се да нам је, пре него што је факултетско Веће, попто је искористио баш све законске продужетке, гласало о његовом одласку у пензију, беседио о томе да њега уствари хоће да пензионише - служба државне безбедности. О томе је тада говорио и у једној телевизијској емисији, на шта се двоје водитеља само згледало, борећи се да не прсну у смех.
У свом најновијем тексту Љушић се опет вратио својој омиљеној теми. Ето прилике да га поново приупитам – има ли овај честити, храбри и надасве принципијелни човек неки доказ о томе да, како опсесивно-компулсивно понавља у Данасу, радим за службу државне безбедности? Верујем да би и читаоци волели да о томе прочитају нешто мало конкретније. Зато хајде, Радоше, чињенице и доказе на сунце. Не желите ваљда да људи помисле да сте обичан, бескрупулозни лажов?
Заиста, пре или касније, доћи ће дан када ће се отворити архиве о нашем времену, па ћемо коначно да видимо ко је шта и за кога радио. За случај Радоша Љушића, међутим, архиви нам нису потребни. Јер, кључ целе његове несрећне судбине је у - издаји. Радош Љушић издао је Косово. Свој завичај. Он то зна и то је, по мом мишљењу, главни извор његове данашње агоније.
Препоручујући се и намигујући опозицији, док се режим његових дојучерашњих партијских другова љуља, чекајући „слободу која свиће“ како се песнички изражава, Љушић нам је, узгред, објаснио да је био један од оснивача Српске напредне странке 2008. и да ју је напустио 2017. године. Дакле, од Бриселског споразума до Вучићевог „унутрашњег дијалога“ о Косову. Тада је овај директор београдских предузећа на државном буџету, рођен у Истоку, на питање новинарке Вечерњих новости да ли треба прихватити захтев Немачке и ЕУ да Србија из устава избаци Косово, дословно рекао: „Да смо јачи од ЕУ, одбио бих га са задовољством, али пошто нисмо јачи, морамо га прихватити уз уложен огроман напор да га бар ублажимо. Срби морају једном да схвате да није срамота клекнути пред јачим, иначе ћемо сви отићи у Царство небеско... ...Одувек сам заговарао идеју о Царству земаљском, а не о Царству небеском. Оно прво је решење за несрећни српски народ, ово друго је за његову цркву. Морамо то једном схватити и томе се прилагодити, мењајући неке своје тврдокорне идентитетске навике... ... Светски догађаји нам указују да је наш партнер у будућности Немачка и да, бар засад, наша судбина зависи од ње.“ (Радош Љушић: Ултиматуми Србији и данас су болни као онај из 1914, Вечерње Новости, 13.12.2014). Док је био на власти, жив се није чуо да се на било који начин успротиви политици свога партијског шефа, Александра Вучића. А већ тада, после Бриселског споразума, и птице на грани знале су куда су се запутили Вучић, Љушић и њихови напредњаци.
Љушић се, наиме, тада бавио озбиљнијим питањима. Док је земља пропадала, он се обогатио. Овде заиста нема простора за описивање свих његових пословних комбинација, али рецимо оно што је главно. У јагми да сачува капитал и опстане на директорском месту напустио је ДСС чим је ова странка пала са власти. Како је до тада газдовао Заводом за уџбенике (2004-2008) и буџетским новцем, показао је Центар за истраживачко новинарство Србије, у тексту Стевана Дојчиновића са речитим насловом Радош Љушић сам себи исплаћивао ауторске хонораре (објављен 30.7.2010) Тада је, поред директорске плате и поменутих хонорара, примао и принадлежности народног посланика и универзитетског професора, при чему га у Скупштини и на Факултету готово нико није видео. Збринуо је и чланове своје породице, распоређујући их по различитим странкама и различитим предузећима. Каква је била потоња судбина Завода, добро је познато; Љушић је већ 2009. наставио да штампа уџбенике у свом приватном предузећу Фреска, које ће 2014. продати једном немачком издавачу.
Чим су напредњаци узели власт, Љушић се домогао позиције директора Службеног гласника (2012). Ево како је овај „историк“, како сам себи тепа, опевао Александра Вучића у Српској енциклопедији, у години Бриселског споразума (2013): „Борба против корупције, настојање да подигне пољуљани углед српске војске, храброст и упорност, доследност и толерантност према другачијим мишљењима учинили су га водећим политичарем и државником у Србији“. Изгледа да се толико улагивање смучило чак и Александру Вучићу, па га је 2015. заменио Јеленом Триван. Тада је, у одбрани фотеље, а не Косова, Љушић почео да критикује свој СНС (не и Вучића), да би га напустио тек 2017. Јелену Триван и њене сараднике оптуживао је, наравно, да раде за државну безбедност.
Ето како и зашто је Радош Љушић издао Косово. У тој чињеници, у овој издаји, јесте главни извор очајног стања у коме се данас нашао. Све остало, све његове досадне књиге, паре и афере, мање су важни. Зато баш мене толико мрзи и јавно напада, зато ме је избацивао са Универзитета и прогонио по судовима. За разлику од њега, ја Косово нисам издао. Боли га, очигледно, Аутокоманда, на којој су дивни млади људи из Српске омладине за Космет блокирали ауто-пут, у дану када је КФОР ранио и повредио 53 Срба у Звечану (29. маја 2023), како би се режим (Љушићеви напредњаци) присилио да заштити Србе и како би се престоница тргла из срамотног ћутања. Ми из Покрета за одбрану Косова и Метохије смо им се спремно придружили. У Београду су се тада одигравали протести под именом „Србија против насиља“, на којима нико није помињао свакодневно насиље над Србима на Косову и Метохији. Тада већ потпуно отворена издаја Косова, на Аутокоманду је, међутим, довела пар стотина људи. „Опозициони“ медији су нас дефамирали као екстремне десничаре; Александар Вучић нас је назвао „војводама од Аутокоманде“. Не чуди да и сада Господар мува понавља ту велику мисао свога вође. На оно што смо тада урадили, међутим, увек ћу бити поносан. Хвала Господару мува што ме је подсетио на то вече, макар и тако што је све остало о том догађају просто измислио.
Желео бих да упамтим Љушића онаквим какав је био (несигуран млади професор, шимике, беле чарапе, штофане панталоне на фалте, вунени џемпер) када сам га на факултету први пут спазио. Сада, међутим, видим га потпуно сломљеног, како у мини сукњи, са поцепаним мрежастим чарапама, са торбицом о рамену и размазаном шминком, нуди своје смежуране дражи првом путнику-намернику. Авај, на српској политичкој штајги
То увело цвеће
више нико неће.
Извор: Данас
