Алексеј Ошћепков
Поштовани читаоци, већ смо на "Саборнику" писали о изласку нове књиге Павела Тихомирова, треће на србском језику (видети ОВДЕ). Вашој пажњи сада нудимо рецензију руског издања књиге великог пријатеља србског народа, помоћника главног уредника Руске Народне Линије, Павела Вјачеславовича Тихомирова, из пера Алексеја Ошћепкова. Наравно, уз најтоплије препоруке за књигу из које можете сазнати много новог о руском друштву и руској култури. Књигу можете поручити преко мејла издавача или преводиоца: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. и
Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
† † †
«Каменчић у ципели» - бескомпромисни изазов савремености
Роман Павела Тихомирова «Камешек в башмаке» садржи спољашње црте антиутопије, но, по мом мишљењу, овај роман то није. Класичне антиутопије су подривале идиличну слику светле будућности која је инспирисала и усмеравала већину људи у недавној прошлости. На томе се заснивао „шок-ефекат“ антиутопије. Код Тихомирова - антиутопија је тек мало хиперболизована савременост.
Свет „Каменчића у ципели“ представља реалност савременог модела глобализма који је само достигао до већег степена паклене потпуне дигиталне контроле и суровог трансхуманизма фармацеутских компанија, које људско достојанство спуштају ни ниво ствари или карике система.
У приказу главних ликова, аутор нас нимало случајно упућује на причу Стругацких „Понедељак почиње у суботу“. Ово показује природу савремених постмодернистичких утвара, које могу споља да репродукују одређене идиличне слике-симболе прошлости.
Иако је фанатицима из НИИЧАВО[1] (Научно истраживачки институт за вештичарење и чаробњаштво) и постављен задатак спасења света, њима није суђено да се претворе у витешке ликове из дела Стругацких. Они су били на време заустављени. Пре него што се свет заробљен у посткапитализму и трансхуманизму, њиховим напорима могао претворити у хаос. Аутор наглашава да је и у таквом свету могуће спасење душе.
Можда кључну идеју романа представља дочаравање слике у којој трансхуманизам убија све људско у човеку. Проблем клонирања „ради резервних делова” је већ скоро толико актуелан као и дигитална идентификација особе око које се сада воде битке, како на интернету, тако и у високим канцеларијама или већ на улици. Били смо практично већ уверени да је измишљен сукоб религије и науке. Тај сукоб се заиста дуго није осећао. Сада ми тврдоглаво посматрамо како нас постојећи модел прогреса доводи до потпуног обезличења. Што наводи на помисао да тај модел није без алтернативе.
Спорови о стварању клонова „за резервне делове“ за своје наручиоце, који су описани у роману, представљају директан одраз спорова о етичности масовног и принудног коришћења потпуно неиспитаних вакцина на становништву земљине кугле, које се одвија пред нашим очима. У оба случаја ради се о неким „малим жртвама“ у име апстрактног „заједничког“ добра.
Можда најзанимљивија линија романа „Каменчић у ципели“ јесте рестаурација Библије у својству озбиљног историјског извора, а не само као Светог писма. Тумачење настанка мегалитских грађевина као трагова препотопске цивилизације, уклања те тешкоће које савремена наука мора да гура под тепих како би сачувала доминантност научног мита који потпуно неосновано одбацује способности древних људи да преобразе материју на нематеријалан начин. Та способност је касније изгубљена па је нама остала недоступна.
Идеја о „знању имена, логоса“ има старозаветно порекло, међутим, њене трагове срећемо и у грчкој философији у виду платоновске „Теорије идеја“. Али осмишљавање овог приступа могуће је само под условом признања материјалног света и постојања Вишег Разума који превазилази људски.
Замагљена линија између истине и мистификације у питању мегалита, чини сродним роман Тихомирова са романом Умберта Ека „Фукоово клатно”, где се на исти начин радња гради око тајни реда Темплара и њиховог блага.
„Каменчић“ није лишен приличне дозе сатире на модерно „ковид“ доба, када се противепидемијске мере граниче са апсурдом и баналном самовољом система.
На тај начин роман Павела Тихомирова представља несумњив наставак лепе традиције совјетске дисидентске прозе и самиздата у новим, потпуно тоталитарним реалностима.
[1] Већ у самој скраћеници института видимо духовиту алузију на ништавност таквих институција, руска реч ничего чита се као ничево и њено значење је ништа – примедба преводиоца.
