Миљан Лазовић
Поштовани читаоци, такозвани "Чомићкини закони" представљају озбиљну претњу и први корак за повратак на страшни прогон Цркве Христове из времена брозоморја. О том аспекту предложеног накарадног закона пише Миљан Лазовић, сарадник Института за европске студије и докторанд на Православно богословском и Правном факултету Универзитета у Београду. Текст је написан ексклузивно за Нови Стандард и преносимо га у целини...
† † †
Да ли се Законом о забрани дискриминације на мала врата уводи дискриминација према свештеницима, односно да ли ће свештена лица бити хапшена због ставова о ЛГБТ заједници?
Закон о забрани дискриминације јесте један од три закона које је предложило Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог. Друга два су Закон о истополним заједницама и Закон о родној равноправности. Будући да говоримо о противуставним, дискриминаторним и револуционарним законима који се намећу српском правном и вредносном систему, у овом контексту пажња ће бити усмерена на проблематичан члан 18. став 2. и 3. Закона о забрани дискриминације. Овај члан структурисан је називом „дискриминација на основу слободног испољавања вере или уверења“ и може се приметити да је дефинисан противуставно и дискриминаторно.
Поставља се питање, како је могућа дискриминација на основу законитог и слободног испољавања вере? Прво – дискриминација на основу слободног испољавања вере није могућа, јер је оно загарантовано уставом и законом, друго – може се видети да је реч о правном насиљу и дискриминацији коју законодавци револуционарно намећу српском правном систему. Пошто се овај пакет дискриминаторних закона доноси у целости како би се у Републици Србији наметнула ЛГБТ и трансродна идеологија, законодавац је смислено имао у виду да „заштити ЛГБТ и трансродне особе“ од законитог и слободног испољавања вере традиционалних цркава и верских заједница у Србији, што предстаљва nonsense.
Дискриминација свештеника
Међутим, шта би то требало да значи? То значи да уколико свештена лица искажу верско учење које је засновано на светим списима, а којим се дефинише да су хомосексуализам и лезбејство грех, представљаће дискриминацију ЛГБТ особа. То даље значи да се овим чланом омогућава процесуирање и хапшење свештених лица традиционалних цркава и верских заједница које су у Републици Србији регистроване у складу са законом, а којих има седам.[1]
Учење да је хомосексуализам грех не означава напад на ЛГБТ особе. Овим учењем се не дискриминише њихова личност, него се њиме стоји на становишту да је понашање као што је хомосексуализам грех који произилази из греховног начина живота. Грех је узрок смрти и смртног начина егзистирања, те је отуда Црква утемељена на Христовом страдању „за грехе света“ које дарује вечни живот, а уништава смрт – која је данас закон природе и створеног света. Црква постоји због грешника (свих људи) призивајући их да се ослобађају греха на Литургији. Са друге стране, у правној теорији дискриминација се дефинише као неједнако поступање у односу на одређена лица и групације засновано на одређеном личном својству. Уколико прихватимо да су сексуална оријентација и родни идентитет лично својство (а нису јер нису научно утемељени и релевантни и не могу бити лично својство као што су боја коже, пол, национална припадност итд.), може се констатовати да не постоји никакав основ за дискриминацију.
У овом контексту, нема неједнаког поступања свештених лица према ЛГБТ и траснродним особама. Овде се јавља још већи проблем. Пошто се на основу светих списа као грех дефинишу алкохолизам, коришћење дрога, промискуитетност, проституција, некрофилија, зоофилија итд., то би требало да значи да ће на основу члана 18. Закона о забрани дисркиминације један некрофил сасвим легитимно моћи да тужи свештено лице зато што је дискрмиминисао његову „сексуалну оријентацију“. Особа склона греху алкохолизма и конзумирању дрога имаће право да тужи свештено лице. Оно што је још интригантније јесте да особа која се декларише као атеиста добија потпуно право да тужи свештено лице јер не верује у Бога, а јавно ношење мантије свештеног лица као службене униформе и дела верског обележја које је заштићено законом, дискриминисало би атеисту тако што га верска служена униформа ставља у неповољан положај у односу на његов животни став.
Све досад наведено према члану 18. представља основ за дискриминацију и основ за хапшење и процесуирање свештених лица, док став 3. овог члана јесте основ за забрану рада традиционалних цркава и верских заједница у Србији. Међутим, какво је то право државе да хапси свештенике на основу права и слобода које им је загарантовала Законом о цркавама и верским заједницама из 2006. године? Према овом закону, и у складу са уставним начелом секуларности[2], цркве и верске заједнице су одвојене и независне од државе и као такве су слободне и аутономне у одређивању свог верског идентитета.[3]
Са друге стране, свештеници, односно верски службеници слободни су и независни у обављању богослужбене делатности која се врши у складу са законом и аутономним правом цркве и верске заједнице. Они имају право да учествују у свим видовима јавног живота, осим ако је то забрањено унутрашњим правилима или појединачном одлуком цркве и верске заједнице. Важно је констатовати да свештеник не може бити позван да сведочи о чињеницама и околностима које је сазнао приликом исповести (Света Тајна Исповести)[4] и чланом 93. ставом 1. тачком 2. Закона о кривичном поступку Републике Србије верски исповедник се искључује од дужности сведочења, јер би лице својим исказом повредило дужност чувања професионалне тајне.[5]
Свештеници, односно верски службеници не могу бити позвани на одговорност пред државним органима за
своје поступање при обављању богослужбене делатности.[6] У члану 31. ставу 2. прокламује се да се богослужење, верски обреди и друге верске делатности могу обављати на јавним местима, односно отвореним просторима, као и на местима везаним за значајне историјске догађаје или личности.[7] Члан 18. став 3. Закона о забрани дисркиминације онемогућава остваривање права из члана 31. став 2. Закона о црквама и верским заједницама, те сузбија делатност цркава и верских заједница стриктно на верске објекте. Будући да се чланом 18. ставом 3. омогућава хапшење свештених лица на основу законитог испољавања вере, Уставни суд је приликом оцене уставности Закона о црквама и верским заједницама донео одлуку која се тиче права свештеника, односно верских службеника.
Иницијатори су оспоравали већ наведену одредбу, а то је члан 8. став 3. и 4. (ЗЦВЗ). Уставни суд је стао на становиште да је ratio legis[8] наведене одредбе обезбеђивање слободе мисли, савести и вероисповести и да свештеници, односно верски службеници могу током богослужења слободно да износе своје мишљење све док тиме не дођу у ситуацију да изврше кривично дело. (То подразумева и домен јавног). Тиме што свештеници могу бити позвани на одговорност приликом богослужбене делатности, уколико прекрше закон, показује се да је њихов положај изједначен са положајем било ког грађанина.[9] Хипотетички се може узети пример: уколико свештеник за време богослужбене делатности изврши кривично дело убиства или ако неком лицу нанесе лаку или тешку телесну повреду итд., може бити позван на одговорност. То подразумева и домен јавног.
Антицивилизацијска одредба
Кривично дело на основу слободног и законитог испољавања вере или уверења не постоји у Кривичном законику Републике Србије што би било бесмислено, фактички немогуће и контрадиткорно оним законима који гарантују право на испољавање верске слободе, владавини права, моделу модерне секуларне државе као и Уставу Републике Србије. Такође, члан 18. став 3. је противуставан јер директно крши члан 43. Устава РС у којем се гарантује „право на слободу мисли, савести и вероисповести“ и да је „свако слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања (што подразумева и учење на основу светих списа да је хомосексуализам грех) обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници са другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења“.[10] Члан 43. Устава РС покрива области које се називају домен јавног и приватног, што значи да је слобода испољавања вере загарантована како јавно – изван богослужбених објеката тако и приватно – унутар богослужбених објеката.
У члану 18. законодавац прави разлику у појму дискриминације и дели је на дискриминацију: 1. у домену јавног и 2. у домену приватног. Поставља се питање, какав је то вид дискриминације у јавном домену који не повлачи дискриминацију и у домену приватног? Дискриминација подразумева неједнако поступање према лицима и групацијама у било које време и на било којем месту. То значи да се, упркос сузбијању делатности у домен приватног где се према члану 18. „наводно“ не може извршити дискриминација, ипак говори о томе да се дискриминација односи и на домен богослужбених објеката на основу које свештеник може бити процесуиран и ухапшен у Србији.
Наведимо само пример у Шведској где је свештеник под именом Грин Ејк осуђен прво на годину дана, а затим му је спуштена казна затвора на шест месеци зато што је у цркви након богослужења изнео верско учење да је хомосексуализам грех. Дакле, нико нема право да врши правно насиље и терор над црквама и верским заједницама и свештеницима као верским службеницима, уколико делују у складу са законом.
Члан 44. Устава РС прокламује да Уставни суд може забранити верску заједницу само ако њено деловање угрожава право на живот, право на психичко и физичко здравље, права деце, право на лични и породични интегритет, право на имовину, јавну безбедност и јавни ред или ако изазива и подстиче верску, националну или расну нетрпељивост.[11]
На претходно наведеним примерима овај противуставан члан 18. показује се као антицивилизацијски са којим се омогућава системско гоњење свештених лица, процесуирање, хапшење и смештање у затворске ћелије због слободног и законитог испољавања вере.
Упутнице:
[1] Члан 10. став 1. Традиционалне цркве су оне које у Србији имају вишевековни иторијски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона, то: Српска православна црква, Римокатоличка црква, Словачка евангеличка црква, Реформска хришћанска црква и Евангеличка хришћанска црква. Став 2. Традиционалне верске заједнице су оне које у Србији имају вишевековни историјски континуитет и чији је правни субјективитет стечен на основу посебних закона, и то Исламска верска заједница и Јеврејска верска заједница. Закон о црквама и верским заједницама (Сл. гласник РС, бр. 36/2006).
[2] У члану 11. Устава Републике Србије се говори о световности државе. Република Србија је световна држава. Цркве и верске заједнице су одвојене од државе. Ниједна религија не може се успоставити као државна или обавезна. Устав Републике Србије (Службени гласник РС, бр. 98/06).
[3] Члан 6. став 1. и 2. Закон о црквама и верским заједницама (Сл. гласник РС, бр. 36/2006).
[4] Члан 8. став 4. Закон о црквама и верским заједницама (Сл. гласник РС, бр. 36/2006).
[5] Члан 93. став 1. тачка 2. Закон о кривичном поступку Републике Србије, (Сл. гласник РС, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019 и 27/2021 – одлука УС).
[6] Члан 8. став 3., 4., 5., 7. Закон о црквама и верским заједницама (Сл. гласник РС, бр. 36/2006).
[7] Члан 31. став 3. Закон о црквама и верским заједницама (Сл. гласник РС, бр. 36/2006).
[8] Правни основ.
[9] Олдука Уставног суда приликом оцене уставности Закона о црквама и верским заједницама (Службени гласник, бр. 35/06).
[10] Члан 43. став 1. и 3. Устав Републике Србије (Службени гласник РС, бр. 98/06).
[11] Члан 44. Устав Републике Србије (Службени гласник РС, бр. 98/06).
Извор: Нови Стандард
Опрема текста: Саборник
Фото: РУНЕТ
