Андреј Медведев
Изгледа да су заиста успели да постигну неке озбиљне споразуме на Аљасци. А онда, усудио бих се да претпоставим, догодило се ово.
Европски политичари су одлетели у Вашингтон и, како извештава Франс прес, пошто су међусобно поделили улоге, покушали су да утичу на Трампа. Током састанка са Трампом сваки од европских лидера дотакао се разних детаља украјинског сукоба, и кад год би разговор са америчким председником зашао у ћорсокак, други саговорник би се умешао да промени тему. Класика.
„Свештеници су разменили погледе, пришли Козлевичу са обе стране и почели да га шармирају. Шармирали су га целог дана. Чим би Кушаковски заћутао, умешао би се Морошек. И пре него што би стигао да застане и обрише зној, Кушаковски би поново почео…“ (Фраза из романа Иљфа и Петрова „Златно теле“, кад главни јунаци, римокатолички свештеници Кушаковски и Морошек, покушавају да обману шофера Адама Козлевича, с циљем да му му отму аутомобил. – Прим. прев.)
Тако су неки договори били или ревидирани, или доведени у питање, или „суспендовани“. Или су тако европски лидери схватили ситуацију. Не могу другачије да објасним радосну хистерију европских медија. И НАТО ће дати гаранције Украјини, и трупе европских земаља ће бити у Украјини, и питање територија још треба да се размотри. И референце на анонимне званичнике из Русије, да ће сви овде прихватити било коју опцију за окончање сукоба. Какво континуирано „Рус, здафајса“!
Чак и Ходорковски радосно мумла да је Русија изгубила. И да, постоји такав осећај: покушавају да наметну Русији неке услове о којима се раније није расправљало.
Дмитриј Анатољевич је, међутим, већ дао изјаву у свом стилу о дрским петловима. И Сергеј Лавров је недвосмислено објаснио да Русија неће толерисати никакве окупационе трупе у Украјини. Али, ја сам много пута писао да Европа неће одустати од украјинског пројекта, јер ће његово напуштање погоршати све унутрашње проблеме ЕУ. Године 2022. они су већ мислили да су победили Русију. И да ће сваког часа доћи у Москву, да приме капитулацију. Не шалим се. Поново прочитајте европску штампу тог времена. У Европи су све уложили у рат са Русијом. И даље мисле да је сад време за коначно решење руског питања. „Дојче солдатен“ на насловној страни „Шпигла“ као да на то наводе.
Било би добро да се овде подсетимо историје. У 17. веку Русија је почела да враћа Малу Русију. Сви заинтересовани могу да виде колико је различитих мировних уговора и споразума закључено за 30 година од устанка Хмељницког, преко Руине и до хетманства Мазепе, колико је било преговора и прекида у рату. Како је Русија, несвесно, спасила свог најгорег непријатеља, Пољско-литванску заједницу, започињући рат 1672. године са Османским царством. Тамо су се цртале и прецртавале мапе, о којима нисмо могли ни да сањамо. И вечни мир је с времена на време закључиван. Све се ионако завршило – куповином Кијева. А онда је Русија сукцесивно здробила два најјача играча у Европи: Шведску и Пољску. И Западна Русија се до краја 18. века ипак потпуно вратила кући, под власт Москве. Само је Карпатска Русија из неког разлога дата Аустријанцима.
Тренутно се нико ни око чега није договорио. И зашто су Европљани одједном толико оптимистични, зашто мисле да је све већ готово и да је Москва на све пристала, апсолутно је несхватљиво. Руска историја показује да Руси долазе по оно што је њихово. Понекад споро, без журбе, кроз рат, преговоре, тешкоће, нове преговоре, обмане од стране савезника.
Али увек са јасним резултатом. Прошли пут, подсетићу вас поново, малоруско питање је завршено трећом поделом Пољске.
(Телеграм канал А. Медведева; превео Ж. Никчевић)
Извор: ИСКРА
