Ранко Гојковић
Напомена: Поштовани читаоци, у уторак, 17. фебруара, Дом националности у Москви био је домаћин конференције „Наслеђе В.И. Ламанског. Идеје панславизма: јуче, данас, сутра“ у оквиру серијала „Руски филозофи о судбини и сврси Русије“. Уредник "Саборника" је дистанционо учествовао на поменутој конференцији, тај реферат смо посрбили и нудимо га Вашој пажњи:
† † †
Наша конференција потврђује да ставови Ламанског нису изгубили на актуелности ни у 21. веку. Према Ламанском, теорија „Москва - Трећи Рим“ не подразумева претензију на глобалну доминацију, већ одржавање светског поретка заснованог на хришћанским духовним принципима и моралним вредностима. То јест, не ради се гушењу права људи изван метрополе, као на Западу, већ примат у борби против глобалног зла. Ми видимо да чак и данас, када се западна цивилизација претвара у савремени Содом и Гомору, руска државност представља својеврсни „ковчег здравог смисла“.
И у одређеној мери може се рећи да стваралаштво тројице руских великана – Данилевског, Ивана Аксакова и Ламанског – органски повезано у једну целину. У свом реферату желео бих да истакнем неке идеје Аксакова о којима је писао и Ламански и које су биле прихваћене, продубљене и разјашњене у религиозном кључу од стране великог србског светитеља епископа Николаја Велимировића.
Словенски конгрес, одржан у Прагу након Бечке револуције 1848. године, усвојио је више него чудну одлуку „аустријских Словена“ — да немачки треба да буде заједнички језик за све Словене у њиховој међусобној комуникацији. Наивно је веровати да се може говорити немачки а размишљати не само православно — што је важно за нас православне хришћане - већ и у кључу свесловенског погледа на свет.
Због историјских околности, тешко је очекивати да словенска племена, која су антисловенским принципом латинизма искривила порекло словенског народа и имају Рим за своју духовну отаџбину, могу истовремено бити у духовном јединству са, рецимо, православним Русима, као највећим словенским племеном, иако, наравно, Руси нису једини православни словенски народ. То не значи да међу нашом словенском католичком браћом нема словенофилских тенденција, али значи да ће у тим државама увек преовладавати политика Рима, а не политика словенског јединства.
Да, словенски апостоли Ћирило и Методије донели су светлост хришћанства Моравцима и Чесима. Њихове писане речи и даље величају истину Христову међу православним Словенима. И зар нису управо њих одбацили ти Словени, заробљени од Рима? Чак су на латинском језику одавали и похвале словенским првим учитељима поводом миленијума крштења Моравске земље. Латинска литургија је одавала почаст људима који су Словенима дали словенску литургију. Латинично писмо коришћено је за изражавање поштовања потомака према проналазачима словенског народног језика. То се не може описати ничим другим осим бесмисленом противуречношћу.
Овако о томе расуђује Иван Аксаков: „У Хусу и читавом низу хуситских ратова изражена је борба Чешке за духовну независност Словена против латинских лажи – и, сада величајући име овог мученика духовне слободе и словенске националности, какав дар савремени Чеси приносе на олтар сећања на свог великог сина? Зар не приносе ту исту невољу, исто то духовно ропство за које се Хус надао да ће спасити чешки народ својом мученичком смрћу? Зар то није било помирење са управо оним принципима које је он сматрао погубним за словенски народ, којима је завештао вечно и непомирљиво непријатељство? Такве унутрашње противречности се не могу заобићи, и само лакомисленост може сањати о подизању снажне и целовите народне грађевине на таквом духовном расколу“ (крај цитата).
Исто се може рећи и за Србе који су примили католичку веру у вековној православној Далмацији и западној Херцеговини, а који се данас, по налогу Ватикана, називају Хрватима.
Поново ћу цитирати Аксакова: „Бити Латин значи припадати Латинској цркви, имати Рим као своју духовну отаџбину, бити у духовном јединству са целим латинским западним светом, бити донекле повезан са његовим моралним и историјским судбинама. Бити православан – значи бити у духовном савезу са Источном Црквом, са грко-словенским светом. Услед те дубоке духовне разлике европски свет се и дели на две половине – источну и западну. Нису то географски него квалитативни термини који указују на различита просветитељска начела, која су постала дејствена сила у историји човечанства. Источни свет је православни словенски свет, чији је представник Русија, коме су сва словенска племена, чак и она других вера, у којима латинизам још није имао времена да се дубоко укорени, привучена и неодољиво привучена – самобитан свет, са несумњивом гаранцијом велике историјске будућности, мрзак Западној Европи“ (крај цитата).
Од свих словенских племена, са сигурношћу се може рећи да су два словенска племена - пољско и хрватско - усвојена од стране Запада. То су два племена која су прихватила латинизам у свом телу, крви и души, која су се одрекла словенског братства и постала авангарда латинског Запада против православног словенског света (Аксаков је сматрао само Пољаке авангардом латинског Запада, али данас је немогуће не додати Хрвате у њихове редове). Римски папизам је изгризао њихове словенске душе. Наравно, није тешко пронаћи разлоге зашто су ова два племена највише заражена латинским вирусом — они се налазе на граници са православним руским (Пољаци) и српским (Хрвати) светом.
Поново Аксаков: „Ако су друга католичка словенска племена још увек сачувала у себи словенску душу, то је управо зато што им је стран латински фанатизам, зато што се католицизам није поистоветио са њиховом националном суштином, зато што у једном или другом облику, свесно или несвесно, у њима још увек живе традиције православља и изражава се протест њихове духовне словенске природе“ (крај цитата).
Може се закључити да, упркос постојању извесних словенских расних особина међу нашом браћом, западним Словенима, уједињење словенског света неће бити постигнуто без духовног уједињења. Да бих то илустровао, цитирам Светог Николаја Српског (у свом огледу он је навео чак 15 тачака којима илуструје погубност сједињења са Римом, ми зарад уштеде простора цитирамо само једну):
„Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима“.
Разумем да ово може изгледати увредљиво за нашу словенску католичку браћу (имам толико драгих пријатеља у свесловенском покрету и надам се да ове речи неће схватити као мој „религиозни фундаментализам“), али ово је тужна Истина, па сматрам да њено занемаривање може донети више штете него користи.
Када сам писао ове редове, сетио сам се једног детаља из књиге митрополита минског Венијамина „Ја сам спреман...“ коју сам од њега добио на поклон, о великом светитељу Божјем, свештеномученику Јовану Восторгову. Из ове књиге цитирам одломак из проповеди Светог Јована Восторгова на дан објаве рата Аустро-Угарске Србији, 1914. године: „Дана 20. јула 1914. године, на путу до цркве, отац Јован је сазнао за избијање рата. Шта је требало да уради? Шта је требало да каже? Одговор на ова узнемирујућа питања пронашао је у речима Светог Писма да су поделе погубне свуда и у свему (видети: Коринћанима 1:10). Стога, у свом говору пастви, он позива народ, пре свега, да се уједини, како би заједнички стали у одбрану Словена, братског српског народа. Само политички интереси не могу ујединити људе; они их често деле. А уједињење мора бити верско, засновано на православној вери. То је постала једна од главних тема пастирске проповеди протојереја Јована Восторгова у првим данима рата.“
На крају, навешћу још један цитат Аксакова, који објашњава зашто сам у наслову навео да заједничко наслеђе Данилевског, Ивана Аксакова и Ламанског чини логичку целину истинског и јединно могућег панславизма:
„Сада се Словени налазе на раскрсници: да ли да следе пут Запада или пут Истока, пут латинизма или пут православља, да ли да се придруже судбинама западноевропског света или судбинама грчко-словенског света, јер је доминантна вера код Словена, макар само по броју верника, а не по идентитету са словенском националном суштином, православна вера... Изаберите, дакле, Чеси, Моравци, Хрвати, Словаци и Словенци! Да ли желите да се задовољите верским договорима и компромисима између неверја и сујеверја, да будете заглибљени са Западном Европом у непробојном шипражју духовних противречности – не ваших, штавише, не рођених од вас, већ наметнутих вам од стране непријатеља ваше словенске слободе – или да изађете на тај широки духовни пут православне истине, којим иде 60 милиона ваше словенске браће, и којим су првобитно газили и ваши преци?“ (Крај цитата).
Изгледа да би Епштајнови документи требало да послуже као убедљив разлог да Словени напусте духовно окружење које је, уз значајну помоћ Ватикана, довело до ужаса Епштајновог острва и очигледног сатанизма модерних гностика. Епштајново острво је производ западне (латинске) цивилизације и културе, а не православног Истока.
Када сам већ поменуо Епштајна, нажалост, видимо да су међу тим сатанистима били и представници наше словенске расе. Можда је пример из елитних векова српске историје, доба Немањића, индикативан како се сатанизмом мора борити. Светородна династија Немањића са одлучном доследношћу уништила је гностичко-сатанистичку заразу такозваног богумилства. Немањићи су развили догматске и законодавне норме против ове пошасти, а затим су, на основу донетих закона, уништили сва места окупљања, места састанака, сав писани језик и артефакте. Чак су уништили и „трагове трагова“! Нема другог начина да се поступа са Содомом и Гомором — како је написала моја руска сестра, Ина Царева.
Реферат завршавам њеним цитатом: „Ко зна какве су се завере тамо сковале! И какав су нам пут ка уништењу човечанства богумили спремали? Немањићи су знали. Разоткрили. Уништили. Сасвим је могуће да је њихова света војна операција продужила постојање света чак и до данашњих дана. Лажноимени гнозис, називајући себе кнезом овога света, ово не може да опрости Србима. Зато је и избила Косовска битка. Зато је уследило уништавање региона у трајању од 500 година од стране Османлија. Зато Јасеновац. Зато бомбардовања осиромашеним уранијумом и поново Косово…“ (крај цитата).
Острво Епштајна сведочи о томе да је нацизам морао бити уништен на исти начин на који су Немањићи уништили богомилску кугу.
Извор руског оригинала: Руска Народна Линија
Превод са руског: Саборник
