Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, морам признати да сам омашио у свом последњем тексту (видети ОВДЕ), наивно поверовавши да је препорука из Беле куће да Ненси Пелоси заобиђе Тајван искрена (Оправдано изостављам реч госпођа испред имена спикера америчког Сената. Недавно сам на конференцији за штампу Предрага Аздејковића назвао господином (видети ОВДЕ), па добих оправдану критику од једне сестре, оличену у речима светог Николаја Србског – господин је онај који има Господа у себи. Дакле, трудим се да учим на грешкама :). Учење на грешкама је и схватање да се Америма никад не сме веровати, ни када дарове доносе. Како рече један мој пријатељ – покераши су заиграли на све или ништа…
Али да се манемо Ненси Пелоси и окренемо нашој свакодневници. Заглушујуће је ћутање најважнијих институција овог народа о планираној шестодневној содомској окупацији Београда, од свештеноначалија СПЦ (част изузецима – говоримо о институционалној осуди и захтеву да се срамни догађај забрани), преко Сану (такође част изузецима), Матице Српске, Универзитета…
И док верни народ у чуду ишчекује бар званичну реакцију Цркве, уз свакодневно обраћање свештеноначалију са захтевом да траже забрану Еуропрајда, неки ту ћутњу већ тумаче милионским уплатама које ових дана проскрибована премијерка уплати на конто СПЦ. Лично не желим да верујем да се Јудиним сребрењацима може купити наше свештеноначалије како би ћутало о „греху страшнијем од убиства“ како содомски грех окарактериса Јован Златоусти, па са надом очекујем јасну и гласну осуду и захтев за забрану евросодома од стране нашег Синода. Кад кажем јасну и гласну, мислим да апсолутно није време за „ни вруће ни хладне“ препоруке „духовника“ које у парампарчад разби професор Богословског факултета у Фочи Здравко Пено (видети ОВДЕ). Те препоруке таквих „духовника“ доносе много више штете него користи и само умањују поверење истинских верујућих људи у своје свештеноначалије.
На жалост, плодови таквог „духовништва“ већ су видљиви, па на појединим групама неки верници у својој наивности и неком „ружичастом хришћанству“ позивају да „отворимо врата“ содомистима и тако их преобратимо. Господ је још пре више од четири хиљаде година јасно показао шта мисли о том греху, Господ нам је јасно рекао да он није дошао да донесе мир него мач, између добра и зла, светлости и таме, КУЛТА ЖИВОТА и КУЛТА СМРТИ… Као да се ми не залажемо за поштовање Божијих у односу на противприродне законе. Господ нам није заповедио да негујемо и отварамо врата КУЛТУ СМРТИ него нам је заповедио да се рађамо и множимо…
Управо због забринутости и несхватљиве пасивности наших пастира према пошасти коју су нам припремили белосветски сатанисти и настао је покрет „Уједињени за традицију и породицу“ који окупља преко 40 патриотских организација и удружења. Делатност покрета је наишла на разумевање и народа и нижег свештенства и монаштва СПЦ. Због тога и велика дрека коју против делатности УТП-а дижу присталице ЛГБТ популације и поједине организације из „лијепе њихове“ попут „права на слободу“. Врло добро знамо какво право и слобода владају у „лијепој њиховој“, тако да напади на УТП са њихове стране не само да не чуде, него су очекивани, па чак и пожељни.
Међутим, оно што чуди и што није пожељно, јесу напади изнутра, од наших (ако су наши), рекло би се истомишљеника. Притом, напади ничим изазвани, ако изузмемо сујету, која с друге стране не иде уз људе који носе мантију. Говорим о монаху-немонаху како често самог себе зове монах Антоније јер он мантију носи. Дакле, заиста нисам очекивао потпуно непотребну и ничим изазвану салву потпуно неутемељених и често смешних тврдњи монаха Антонија, који се противи чак и нашим молитвеним литијама. Али како рече један наш истински духовник, нема монаха без манастира и отац Антоније, на жалост, то и доказује. Пошто монаха Антонија одавно познајем, лицемерно ми изгледа некакво околишење, зато крај текста завршавам личним обраћањем (да овде истакнем кратку дигресију, више пута сам и ја лично и моји текстови био подвргнут потпуно сатанистичким и богохулним нападима Е-новина и уредника тог богохулног сајта Петра Луковића и заиста ми није падало на памет да се препирем или полемишем са очигледно ђавоиманим човеком, али када вас неко кога добро познајете и сматрате га православним верујућим човеком, назове из чиста мира удбашем, то не може проћи без, трудићу се да тако буде, људског одговора).
Оче Антоније, мислим да знаш да никада нисам био и да сам више пута јавно рекао да никада нећу бити члан ни једне политичке партије, не волим партијашење, моја партија је СПЦ. Да волим, вероватно не бих био већ 5 година незапослен, откако „удба“ забрани рад Фонду Стратешке Културе крајем 2017. године. Да сам желео да будем партијски човек, вероватно бих био и народни посланик, замисли, било је и таквих понуда, па бих тиме и финансијски колико-толико обезбедио егзистенцију своје породице. Због тога мислим да није достојно човека који носи мантију износити такве тврдње за једну велику групу људи из УТП-а који могу слично рећи за себе како сад ја рекох за себе. Знам да је одређена неправда учињена према покојном владици Артемију, али исто тако знам да није једини архијереј у историји Цркве коме је неправда учињена и знам да су многи велики архијереји у таквим ситуацијама поступали нешто другачије. Не осуђујем, нисам желео никада јавно ни једну ружну реч да кажем, подржавао сам више од многих данас запенушених артемијеваца његову борбу за истину до тренутка када је после пристајања на пензионисање покушао насилно да се врати на катедру. Свестан да у Цркви не могу бити два Олтара, после тог покушаја завршила се и моја подршка покојном владици Артемију, али се нисам никада бацао камењем на њега, Бог је судија свима. А Ти оче Антоније, сваког ко не прихвата Твој начин борбе, карактеришеш епитетима удбаша. Лично, такву ускост нисам очекивао од Тебе. Не осуђујем људе који се баве партијским радом, нисмо сви исти, код Господа нема копија, сваки човек је оригинал, иако Запад покушава да нас све укалупи у своје содомске калупе. У председништву сам покрета УТП и могу одговорно тврдити да се огромна већина људи из свих тих удружења саборно окупила из најбоље намере да спречи оргијање содомиста нашом престоницом и да ти људи немају никакве везе са „удбом“ за шта нас Ти оптужи. Такође, Бошко и Младен Обрадовић немају никакве везе са покретом УТП, лично их познајем и поштујем њихову борбу у многим питањима, драго ми је да смо по питању заштите породичних вредности на истим таласним дужинама, али чему то уплитање и политичарење кад људи немају везе са покретом УТП. Лично сам подржавао борбу за опстанак Ваљевске Грачанице, долазио да дам подршку и у Ваљево, помагао штампање књиге о Ваљевској Грачаници, али то не значи да сам издајник православља или удбаш ако не подржавам Твој, извини на искрености, прилично аутистични начин борбе. Иако сам тај начин борбе сматрао аутистичним, никада нисам желео у јавности да кажем ни једну реч против Тебе, сматрајући да смо као добронамерни и верујући хришћани ипак неки саборци који су у одређеном животном периоду и сарађивали. Али на квалификације удбаша не пристајем, први пут у животу сам доживео да ме неко назове удбашем и нека Ти то служи на част оче Антоније, Бог види свачија дела.
Ја Тебе нећу оптужити за „удбаша“ иако се испоставља да је управо Твоје понашање у појединим тренуцима ишло на руку „удбашима“, никако верујућем народу. Тако је било и када си узвицима „Вучићу педеру“ прекинуо молитву верујућег народа. То је оно што су „удбаши“ једва чекали, мислим да ти манири са стадиона не иду ни уз мантију ни уз молитву али мени није падало на памет да Те због тога прогласим „удбашем“ као што Ти оптужи читаву плејаду људи који су покушали да се саборно окупе и боре против пошасти која се надвила над нашим народом…
Ко има уши да чује нека чује, од Бога Ти желим свако добро, искрено…
