Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, на мој текст „Нека капљица се просула…“ стигао је одговор оца Слађана Васића, у виду видео поруке следећег назива: „Одговор Ранку Гојковићу на његове клевете о мом поимању светиње причешћа“. Видео можете погледати ОВДЕ.
Отац Слађан на почетку рече да ће у пар минута да одговори на клевете, међутим, ни на шта није одговорио, него је више од 22 минута клеветао мене. Пошто је у обраћању оца Слађана изнето много грубих неистина и истинских клевета, а никако критичког осврта на мој текст (који је био управо то, критички осврт на текст оца Слађана, нипошто клевета) принуђен сам одговорити на клевету. Морам рећи да ми је лакнуло када сам сазнао да отац Слађан није клирик Српске Православне Цркве, него Цариградске Патријаршије, чији поглавар по налогу ЦИЕ чини незабележена безакоња признајући расколнике у Украјини као „цркву“ код канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Не желим да улазим у то зашто отац Слађан више није клирик СПЦ него Фанара, међутим, мало је чудно да као клирик друге канонске цркве дели лекције верујућима у канонској цркви чији није клирик, који су се усудили написати нешто о чудном догађају у манастиру Завала на Ваведење Пресвете Богородице. Наравно да то није забрањено, наравно да нико не би ни замерио да је то био нормалан пастирски тон обраћања, али када сам прочитао такав више него чудан и омаловажавајући начин обраћања, просто нисам могао да не реагујем. Да не дужим, у неколико тачака одговарам на кључне ствари из овог обраћања оца Слађана.
1. У свом тексту нисам износио никакву клевету, него сам дословно цитирао речи оца Слађана и прокоментарисао их. Нисам написао да отац Слађан има исти однос према Светом Причешћу као према супи, како ми отац спочитава, него да то он описује на тако ноншалантан начин као да се ради о супи, а не о Светим Даровима. Признаћете, суштинска разлика, да сам ја написао како отац тврди, то би била клевета, али ја то нисам написао тако да испада да отац клевеће мене, а не ја њега. Из онога што је написао отац Слађан, такав утисак се стиче, у читавом тексту провејава један подругљив тон према онима који су се усудили да уопште помену да је владика плануо на Царским Дверима, као да је то нешто потпуно нормално и провејава тон „чудна ми чуда“ што се „просула нека капљица“. За тај тон није крив Ранко Гојковић, него отац Слађан Васић. Преносим један коментар извесног Момчила са сајта „Стање Ствари“ који увелико илуструје и разлоге мог одговора на такав тон текста оца Слађана и понашања епископа Димитрија, био је то мој болни крик против тога да нам се маловерје уноси и преко епископа као апостолских наследника (наравно да не износим сумњу у веру епископа Димитрија, али сама појава епископа са маском на Царским Дверима приликом Светог Причешћа свакако не доприноси јачању вере његове пастве и ваљда као верник смем да изарзим своје мишљење): Не може се служити и Богу и оном другом. Поготово не истовремено. Не можемо с маском пред лице Бога. Ако немамо вјере, чему онда одлазак на свету Литургију? Чему причешће? Ако немамо вјере, онда се све своди на ритуал. Кад вјеру у Бога замијене ритуали, сљедеће је ХАОС. Не може мало горјети. Не може се мало просути Свето Причешће. Зар је требало да неко умре да бисмо схватили опомену. Не може се бити мало трудан. Или јеси или ниси. Или вјерујеш или не вјерујеш. Не можеш се уздати у Бога, а стављати маску (злу не требало) - пише Момчило у коментарима на сајту Стање Ствари.
2. У свом тексту обратио сам пажњу на кључну замерку не желећи да улазим у неке друге потпуне нелогичности у тексту 
оца Слађана које клеветник свакако не би прећутао. Пошто сам већ оклеветан, да приупитам – од када је уведена пракса да се на причешће иде са великом запаљеном свећом? И онај ко се само једном у животу причестио, зна да се на Причешће иде са скрштеним рукама на раменима, а отац Слађан нам написа као „провјерену истину, а све остало су полуистине или боље рећи полулажи“ како је искушеник, који се тај дан замонашио, кренуо на Причешће са великом запаљеном свећом у рукама!
3. Због тог већ поменутог лаконског тона у тексту оца Слађана цитирао сам део црквених прописа који прописују шта се ради када се Свети Дарови проспу (и за намерно и ненамерно просипање) и отац Слађан ме оптужује како сам оптужио епископа Димитрија да је намерно просуо Свете Дарове. Чему такво извртање мени није јасно, ни на памет ми не би могло пасти да оптужим епископа Димитрија да је намерно просуо Свете Дарове. Ово је уистину клевета, а не критички осврт какав је био мој текст, на један потпуно недостојан текст који такав осврт апсолутно заслужује.
4. Отац Слађан је доста говорио о себи, алудирајући да сам га ја оклеветао јер га не познајем, и тако даље и у том стилу... Пошто сам у тексту истакао да моје обраћање нема ништа лично против оца Слађана, изразио наду да се ради о честитом свештенику који је брзоплето написао текст како би одбранио људе које познаје, чуди непрекидно, током целог обраћања од преко 20 минута, помињање неког мог личног односа и клевете према њему. Нисам од оних који би клеветали човека кога не познају, поготово свештеника, да поновим да сам од малих ногу научен да поштујем мантију. Заиста сматрам да треба одвојити критику неког текста од односа према личности. Критиковао сам текстове изузетно блиских и драгих људи, и изузетно блиски и драги људи су критиковали моје текстове и никада ми није падало на памет да их због тога оптужујем за клевету, штавише, био сам им захвалан због те критике.
5. Током свог обраћања отац Слађан је неколико пута напоменуо да ми опрашта због клевете. Благодарим на великодушности, иако морам још једном да поновим - мој текст нипошто није био клевета, него критички осврт на његов текст који апсолутно заслужује критику. Са своје стране, ја такође опраштам оцу Слађану због клевета које је изнео на мој рачун и искрено му желим свако добро од Господа, Даваоца добара и да у свакој радости дочека Рождество Христово.
