Ранко Гојковић
После другог дана протеста у Србији, замољен сам од појединих људи да напишем своје утиске о свему што се догађа. То и чиним овим текстом, дакле износим личне утиске, не претендујући на било какву улогу саветодавца било коме, али бих свакако био срећан уколико неко извуче неку корист из тих размишљања. Тешко је, веома тешко, писати о данашњој ситуацији у Србији, а да то буде трезвено, без сувишних страсти. Без емоција никако, боље је не писати, него писати без емоција, али свакако – без сувишних емоција. Покушаћу, премда слике пребијања људи који не пружају никакав отпор, тај посао чине готово немогућим, те слике не дозвољавају озбиљну концентрацију. Због тога молим за опроштај што текст нема своју логичну структуру, него цртице које ће се, можда, претворити у неку слику…
* * *
Млађи човек по природи ствари, бурније реагује на неправде, крв је врела, срце ради брже од разума и кад треба и кад не треба. Нисам био изузетак, васпитан у монархистичком, антикомунистичком духу, у верујућој породици, пре више од двадесет година ми је изгледао – само да се решимо „комуњаре“ Милошевића и све ће бити у реду. Авај, каква заблуда! Није прошло превише времена и нашао сам се у једној другој маси од неколико стотина хиљада људи, на последњем испраћају Слободана Милошевића, пред том истом Народном скупштином. И горко плакао. Искрено се кајући због своје наивности, свестан да сам и лично, макар то било без икакве значајне улоге - самим својим учешћем у протестима против њега - лично одговоран што је Србијом завладао прозападни издајнички олош који нам још увек седи на грбачи. Но, плач на Вавилонским рекама пуно не помаже, сатански дух содомске европске демонократије запљуснуо је Србију свом силином…
После смрти Милошевића, чинило ми се да се мора борити против прозападне олоши. Учествовао сам у многим протестима, али после сваког, остајао је горак укус, народна енергија је само узалуд утрошена, а и уколико би дошло до промене власти, долазили су све гори и гори…
Вероватно је то и био разлог, да сам са скепсом доживљавао све касније протесте последњих година, пуно страсти, пука борба за власт. Најтужније у свему је свест да нам крвни непријатељ, читај западна антицивилизација, после неонацистичког НАТО бомбардовања нуди да бирамо између неколико ЊИХОВИХ кандидата. Никако да бирамо добро, него, у најбољем случају, да бирамо мање зло.
Све горе речено, даје делимичан одговор мојим пријатељима, зашто ме последњих година нема на протестима против власти. Рекох, даје делимичан одговор. Морам рећи да је мој утисак, можда се и варам, да су и покушаји рушења власти у последње време, прилично аутистични. Приче у стилу, диктатор сигурно пада, а све то праћено медијском силом понеког телефонског снимка који се шаље по социјалним мрежама, уз сво уважавање према тим људима, прилично су неозбиљне. Због тога ми је жао омладине чија се искреност, врела крв и енергија, узалуд троше. То не значи да народ треба да се претвори у послушно стадо које аминује све потезе власти, који су често потпуно шизофрени. То само значи да ни један рат не може добити ненаоружана армија. Наравно да не мислим на рат са пушкама као оружјем, него мислим о оружју духовном, којим се једино могла и једино може победити свака богоборачка власт, па тако и ова садашња у Србији. О том оружју више, у редовима ниже…
* * *
Дакле, без икона и Крста, без црквених знамења, сваку енергију демони окрену у своју корист. Бунт је својствен демонима, жртва хришћанима. Ђаво је моћни владар зла и мрака, али ипак само по Божијем допуштењу он може узнемиравати људе и наносити им болести, смутње, свакојаке невоље. Што више човек или народ греше против Бога, то већу власт над њим задобија сатана. Због тога је наивно мислити да је демонизовану власт могуће срушити у демонизованом стању. Ђукановић се лако одбранио од свих уличних протеста, али од Литија се не може и неће одбранити. Срби као да су заборавили на речи Господње – „Где су два или три сабрана у име Моје, ту сам и Ја међу њима“ (Матеј 18, 20). Видели смо јуче или прекјуче, на београдским улицама, благотворни пример младића који су носили Крст и иконе...
То је светао пример који би се морао неговати. На жалост, како је то још свети владика Николај приметио, неки наши богослови данас проповедају са позиција чистог интелектуализма, проповедају више филозофију него богословље, уместо да указују на истинску силу и свемоћ божанствене силе у свакој борби која се не води за рачун сопствене сујете и трбуха, него у славу Бога и Отаџбине. Време је да се прекине заглушујуће ћутање наших пастира, ситуација у Црној Гори је показала шта значи православна Литија, православни Крсни ход. Ако неће високи црквени достојанственици, даће неки баћушка благослов, уосталом, ако се већ иде на улицу и без благослова, нека се иде са вером и иконом или крстом у руци, човек тада није сам, Бог је са њим!
Свакако ми саморекламерство није циљ, можда није сувишно да цитирам речи из једног свог текста који сам за Фонд Стратешке Културе написао пре шест година, те речи нису изгубиле на актуелности:
„…Прошле године је букнуо страшан пожар на Светој Гори, надуо се велики ветар који је пожар разносио великом брзином и манастир Хиландар је био пред опасношћу да потпуно сагори у ватреној стихији. Монаси су кренули у молитвени Крсни ход са чудотворном иконом Тројеручицом у сусрет ватреној стихији и догодило се истинско чудо. Ветар се примирио, небо се натмурило и почела је да пада тако јака киша да је ускоро пожар био потпуно локализован, а потом и угашен. Крсни ход не пролази само поред манастира и цркви, не пролази само кроз градове и села, него пролази и кроз срца свих људи који учествују у литији. <…> Пример са Свете Горе јесте показатељ и једини начин на који се Србија може спасити од сличних пожара који овом народу својим богоборством припремају његови заблудели “генијалци” са Јејла и других западних безбожних училишта, који су се по налогу својих западних ментора заузели за “промену свести” свог народа. Ево прилике за богоугодан и благочестив труд богољубивог и свештенства и мирјанства рода нашега. Једино усрдним молбама народа нашег на Крсним ходовима пред чудотворним иконама Мајке Божије, могуће је дочекати тренутак да српски властодршци поново почну да куцају и на нека друга врата, осим Бриселских, Берлинских и Вашингтонских. Што је људима немогуће, Богу је могуће. У земљи Светог Саве, једино молебним песмопојем пред Пречистим ликом Мајке Божије, једино Крсним ходовима и свенародном литијом, са чудотворним иконама на челу, могуће је растерати силе нечисте да не скрнаве празнике Пречисте…“.
* * *
Сада нешто о власти. Свака власт је од Бога, каже нам Свето Писмо. То није никакво филозофирање, то је апсолутна истина. Ево како нам глагоља свети владика Николај: Грешили смо, и испаштали смо. Увредили смо Господа Бога, кажњени смо. Укаљали смо се сваким неваљалством, опрали смо се крвљу и сузама. Погазили смо све што је прецима било свето, зато смо били погажени. Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст и школе, и политике, и војске, и државе.
Ове речи светог србског златоустог владике Николаја објашњавају суштину наших данашњих проблема. Да се број Срба на Литургијама мери бар у процентима, а не у промилима, свакако би имали другачијег и председника и премијера. Да ли се некад запитамо зашто у Грузији није било епидемије? Зато што храмови нису затварани упркос препорукама власти као у Србији, зато што су Крсни ходови вршени свакодневно, зато што је у Грузији на Литургијама присутно неколико десетина процената становништва, а не неколико промила као код нас…
* * *
Речи апостола Павла из наслова текста, односе се и на ово што се данас догађа у Србији. Слике пребијања људи који не пружају отпор, од стране органа власти, толико су страшне, да морају наићи на СВЕОПШТУ осуду, дакле, и на осуду наших пастира. Недопустиво је хулиганство на улицама, то нико не спори, и најгора власт је боља од потпуне анархије. 
Међутим, иживљавање полицајаца на људима који леже, крвничка туча људи који не пружају никакав отпор, мора бити хитно санкционисана! Уколико ти зликовци у униформи (понављам, зликовци, другачије се не може назвати онај ко шутира човека који беспомоћно лежи) не буду под хитно најстрожије кажњени, ова власт губи сваки легитимитет да прича о заштити законитости. Процесуирајте сваког хулигана чије хулиганство докажете господо на власти, хулиганство се мора санкционисати, али морате процесуирати и животињско иживљавање над људима који не пружају никакав отпор! Свакако не желим да овим изазовем мржњу према полицији као таквој, нипошто, има међу њима дивних људи, лично знам неколико дивних полицајаца, видели смо то и у време ванредног стања, многи од њих долазе и у храмове. Нипошто, полицајци су део нашег народа, наша браћа, која такође често носе тежак крст. Међутим, понављам, сваки полицајац који је ударао људе који не пружају отпор, мора бити најстрожије кажњен и апсолутно није достојан да носи униформу „органа реда“. То је нешто на чему се данас мора инсистирати, ти нељуди су осрамотили полицијску униформу и њихово кажњавање је добро и неопходно пре свега због свих честитих полицајаца…
* * *
Неопходно је осврнути се и на неколико детаља, који још увек ништа не доказују, али који могу указати у ком правцу се запутио србски државни брод. Волео бих да се варам, али осуда демонстрација од стране другосрбијанског олоша и сулуде оптужбе о наводној умешаности Русије у ове протесте која се могла чути од стране неких прорежимских медија, исувише миришу, да не кажем смрде, на злогласни курс ка неонацистичком НАТО пакту какав смо већ видели код монтенегрина, илити савремених потурица у Црној Гори. Не желим да пророкујем шта ће бити, међутим, уколико заиста дође до трговине светом
србском земљом, Косметом, господо властодржци, очекујте да ће се и у Србији запалити величанствена искра какву у Црној Гори запали свети Василије Острошки, слава му и милост, када изађе међу народ на величанствени сабор у Никшићу, у децембру 2019. године. Немојте мислити да ту искру може било ко угасити…
* * *
Текст завршавам цитатом светог владике Николаја: „Можете читати и прочитати Свето Јеванђеље колико хоћете пута, нећете наћи у речима Христовим ни најмање назнаке на природне и физичке узроке било чега што је постојало или што сада постоји. Откровење и учење Христово је јасно као сунце: у овом свету се јављају само три узрочна фактора: Бог, човек и сатана...“.
Народ који има два величанствена Завета – Светосавски, који Србадију учи како треба живети хришћански и Светолазаревски, који Србадију учи како треба умирати хришћански – дужан је да се врати себи, тачније служењу Богу, тада ни његови властодржци неће служити сатани…
