Ранко Гојковић
Константин Победоносцев, велики руски идеолог монархизма, у свом величанственом делу „Московски зборник“, задивљујуће тачно је описао још крајем 19 века две друштвене пошасти – парламентарну демократију и штампу. Првој је посветио главу у књизи под називом „Велика лаж нашег доба“[1], а другу главу је назвао једноставно „Штампа“. Следећи цитат одсликава суштину тог изузетног текста: „Тако нам заповедају да верујемо да глас часописа и новина, такозване штампе, представља изражавање јавног мњења... Авај! То је велика лаж и штампа је једна од најлажљивијих институција нашег времена“.
Шта би Победоносцев писао данас, ако је тада било такво стање? Вероватно би умро од стида пре него што би успео да напише тако сјајну књигу, јер је данас, на жалост, добар део новинарског еснафа у потпуности не само одбацио све етичке принципе, него и прихватио слепу ропску покорност према својим налогодавцима, претворивши журналистику у један вид проституције, а себе претворио у керове који учествују у хајци по налогу својих газда.
Таквој хајци проституисаних журналиста, ових дана је подвргнут и отац Јован Пламенац у Црној Гори, због свог бритког пера које користи у одбрани светиња од помахниталог проусташког режима Мила Ђукановића.
На жалост, ни у Србији ситуација није ништа боља (наравно, част изузецима, свакако да и у Црној Гори и у Србији има изузетно часних новинара) и пре него што кажем неколико речи о хајци на оца Јована, укратко искорачујем у опис једног недавног догађаја у коме сам лично учествовао.
Морам рећи да никада нисам био члан ни једне политичке партије (и то нећу никада ни бити уколико останем при здравом разуму), али имам широк круг познаника, па и пријатеља који су ушли у политику и у страначке воде. Када је после прекида ванредног стања испред Скупштине Србије у штрајк глађу ступило неколико народних посланика, заједно са двојицом пријатеља отишао сам пред Скупштину Србије са малом иконом Свете Тројице коју сам донео из Русије, како би духовно ободрили професора Миладина Шеварлића, кога познајем и чији рад на спречавању ГМО-изације Србије изузетно ценим. Испред Скупштине је била постављена ограда која је раздвајала народ са једне стране и полицију и акредитоване новинаре са друге стране. Не могу рећи тачан број, али отприлике 7-8 новинара, репортера, акредитованих фотографа, замолио сам да само позову професора Шеварлића да се спусти са степеница Скупштине до поменуте ограде, како бих му предао иконицу. СВИ СУ ОДБИЛИ, неко уз образложење, неко без образложења, неко уз окретање главе. Морам признати да сам био у шоку, иако сам био свестан најамничког духа великог дела наших новинарчића, за мене је била шокантна чињеница да ти јадници не смеју прићи једном народном посланику да би му рекли две речи, како их неко не би оптужио да разговарају са припадником опозиције! Притом се ради о човеку који је као нестраначка личност ушао у парламент, професору универзитета. Довести новинарску професију до тог ступња понижења, не може се правдати борбом за егзистенцију.
Да се вратимо оцу Јовану Пламенцу. Цитат из његовог текста, због кога је подвргнут хајци:
„И сам сам био у позицији сличној њиховој. Био сам новинар у „Побједи“. Када је својом уређивачком политиком почела да скреће ка овоме што је данас, напустио сам тај посао. Нијесам хтио да будем дио приче која се косила са мојим етичким начелима и са поимањем части које су имали моји отац и мајка, његови очеви и мајке… И, отишао сам – ниђе.
Жена није радила, дјеца су још била мала. Било је то 1995. године. Пуне четири године био сам без плате. Жена је сликала минијатуре и сваког дана љети у 17.30 из Вирпазара возом ишла у Сутоморе да би их продавала на улици. Враћала се возом у 23 сата. Ја сам имао повремено понеки хонорар за текстове које сам објављивао у више новина. У Бољевићима смо помагали мојим родитељима: гајили смо поврће, имали краве и свиње… И преживјели смо. Данас моје троје дјеце имају четири факултета, и у духу смо слободни људи. Мислите ли да бих могао сада да пишем ово што пишем да сам се тада убрљао?“
Дакле, на свог колегу, човека који је зарад етике и морала довео у питање голу егзистенцију своје породице, данас организују хајку те проституисане сподобе које од медија направише јавну кућу. Потпуном заменом теза, по принципима Србима познатим из рада Хашког казамата, жртва се проглашава злочинцем, проституисана пискарала која позивају на линч практично свих православних верника у Црној Гори, оптужују протојереја Пламенца да позива на линч. Улични клошари, пискарала, најобичнији најамнички брбљивци, дали су себи право да траже покретање судског поступка против протојереја Јована Пламенца!
Уместо коментара, наводимо још један цитат из поменуте књиге Победоносцева: „Дакле, можемо ли себи представити деспотизам мање одговоран од деспотизма штампане речи? И зар није чудно, зар није дивље и безумно да се за подршку и очување управо тог деспотизма брину пре свега озлојеђени поборници слободе који злобно вапију против сваког насиља, против икаквих законских ограничења, против сваке ограничавајуће уредбе коју је донела власт? Нехотично се човек присећа вековне пословице о паметњаковићима који су потпуно полудели јер су умислили да су мудри!“
Заборављају несрећници на речи благоверног кнеза Александра Невског, које је, тада новинар, а данас свештеник Јован Пламенац одлично знао – није Бог у сили, него у Истини! Падају на памет речи апостола Павла из Посланице Филипљанима: „Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи Крста Христова. Њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле што је земаљско. Међутим, наше живљење је на Небесима, откуда очекујемо и Спаситеља, Господа Исуса Христа…“ (Филипљанима 3; 19-20).
Нека Свемилостиви Господ подари снаге протојереју Јовану Пламенцу (и са њим и свим прогоњеним свештеницима, монасима и верницима Црногорско-Приморске Митрополије Српске Православне Цркве), да издржи ову хајку „непријатеља Крста Христова“ и уђе међу оне за које се Господ наш Исус Христос моли Оцу, речима: „Не молим пак само за њих, него и за оне који због речи њихове поверују у мене. <…> Оче, хоћу да и оне који си ми дао буду са мном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао, јер си ме љубио пре постања света“. (Јеванђеље по Јовану, 17; 20, 24)
Не дамо светиње!
[1] Аутор овог текста превео је на србски језик најзначајније главе „Московског зборника“ које су објављене у књизи са тим насловом „Велика лаж нашег доба“. Издавач „Бернар“, Нови Бановци, 2018. године.
