Ранко Гојковић
Поштовани читаоци, нашу свету Цркву у два дана задесише два велика ударца, после упокојења мати Атанасије, 5. августа стиже тужни глас о упокојењу игумана манастира светог Стефана у Сланцима, оца Андреја...
По једном предању, има их више, манастир је основао још Свети Сава и у својој бурној историји више пута је рушен и обнављан. У другој половини ХХ века на месту некадашње капеле надограђује се храм око којег настаје мушки манастир. Од 1992. године игуман Андреј (Јовичић) брине о братству и манастиру који је по својој социјалној функцији постао јединствен у окриљу СПЦ. Годинама већ, сваке недеље после Свете Литургије у манастиру светог архиђакона Стефана у Сланцима служи се оброк за неколико стотина људи, најчешће уз пригодна предавања православно-патриотских делатника. Имао сам изузетну част и задовољство да више пута говорим на тим предавањима. Узимајући благослов, отац Андреј, знајући за моје „руске теме“, често би приупитао „хоће ли нам Руси помоћи по питању Косова“. Могу рећи са сигурношћу да се распето Косово и Метохија налазило у самом центру срца и душе игумана Андреја.
Социјална димензија манастира огледа се у томе да се ту и физички и духовно окрепи велики број сиромашних људи који не могу себи приуштити такав ручак. Међутим, поред те изузетне милосрдне улоге, у манастиру архиђакона Стефана у Сланцима можете срести и мноштво угледних србских интелектуалаца из православно-патриотског миљеа, као и велики број обичних верујућих људи, истинских србских домаћина. Заиста је то трпеза љубави која храни гладне и јелом и пићем и духовном храном.
Поред тих недељних трпеза љубави, манастир је чувен по својој хуманитарној активности и многобројним хуманитарним акцијама. Имао сам задовољство да у више наврата сарађујем са братијом из „Мисионарског братства свети Стефан“, којим је духовно руководио отац Андреј. Лично сам се могао уверити у њихову пожртвованост у сваком благочестивом делу кога су се прихватили и у истинску љубав према свом духовнику.
Као метох Хиландара, цркву манастира светог Стефана краси предивна копија чудотворне иконе Мајке Божије „Тројеручица“ коју је братство добило на поклон од свете србске Царске Лавре Хиландар.
Веома важан сегмент мисионарске делатности манастира под игуманском палицом оца Андреја, представљала је и издавачка делатност. Сваке недеље одшампа се и бесплатно подели у неколико стотина примерака „Мали мисионар“, са веома поучним текстовима, међу којима је обавезно и текст на тему Јеванђеља које се чита те недеље. Поред тога, манастир је издао мноштво мањих душекорисних књига, али и један број истинских издавачких подухвата. Навешћу само неколико: Небеска Србија, Живот Срба на Косову, Писма србских конзула и мени посебно драгу књигу „Тихи глас“ епископа Хризостома, коју сам добио на поклон од оца Андреја.
Мноштво не само његових духовних чеда, него и целокупне верујуће Србадије, од момента одласка оца Андреја у болницу, молило се и молило је и своје духовнике за молитву за оздрављење игумана Андреја. Господ га данас призва на боље место. У име читалаца „Саборника“ изражавамо искрено саучешће братству манастира светог архиђакона Стефана у Сланцима и свим његовим духовним чедима, због великог губитка које је задесило и њих и све нас верујуће и нашу мајку Српску Православну Цркву.
Упокој, Господе, душу раба Твојега архимандрита Андреја, прости му сагрешења вољна и невољна и насели га у Насеља Праведних, где нема болести и туге и уздисања.
Аутор фотографије: Миљана Бањац
Фото преузето са сајта Слово Љубве
