Ранко Гојковић
Уводна напомена аутора: У парохијском дому цркве Свете Петке у Сурчину 28. јануара 2024. године одржана је трибина на тему „Србија и велике силе“. Пред препуном салом на ту тему су говорили проф. Милош Ковић, политиколог Александар Павић, генерал Митар Ковач и моја маленкост. Пошто је време излагања било ограничено на двадесетак минута, изложио сам само основне обрисе својих размишљања о својој теми, договореној са организаторима (односи са Русијом и црквено-духовни контекст односа са великим силама). Овај текст представља отприлике заокружену целину коју сам желео да изложим…
† † †
Пре самог разматрања односа са Русијом, желим да истакнем да моје излагање не носи научни карактер ни апаратуру, ради се о разматрању теме из угла верујућег хришћанина, тачније, човека србског православног идентитета. Што не значи да се нисам трудио да се не огрешим о историјске чињенице.
Када говоримо о великим силама, свакако да односима са Русијом припада кључно место у историји нашег народа. Писати или говорити о Русији а занемаривати чињеницу да се ради о држави са духовном мисијом, са аутентичном православно-словенском цивилизацијом (којој и ми православни Срби припадамо и којој смо дали велики допринос), дакле, занемаривати ту чињеницу значи суштински ништа не знати о Русији. Сам настанак Русије, њено Крштење и њена каснија историја и улога Трећег Рима, сведоче о посебној улози коју је Промисао доделила овом народу. Већ сам говорио о томе да је Русија као „империја добра“ у својој историји срушила седам „империја зла“ (видети ОВДЕ).
Православна вера, крвна словенска сродност, исти богослужбени језик (на жалост, данас добар део клира СПЦ служи на Вуковом језику, напуштање анђеоског црквенословенског језика лично сматрам највећим падом у историји СПЦ, образложење у неком другом тексту), континентални а не атлантистички менталитет и Срба и Руса, империјални (не империјалистички!) менталитет оба народа, слична монархистичка вековна државна традиција, слична верска основа наше просвете, симфонија световне и духовне власти у елитним вековима наше историје, и много, много другог, чини Русе и Србе не само блиским, него и братским народима. Наравно да није случајно наш духовни родитељ управо са руским монасима кренуо на Свету Гору и да је управо он заорао дубоку бразду наших вековних братских веза. Пошто се трибина одржава сутрадан по Савиндану, а моје преводилаштво и моја списатељска делатност дубоко су прожети светосављем и русофилством, желим да истакнем да русофилство заправо и потиче из Светосавља. Међутим, наметана лажна „политичка коректност“ данас покушава да све релативизује. Како бити политички коректан према тровању и лажној „пландемији“, према „култу смрти“ који се намеће са Запада, према ревизији историје, према срљању у патолошки брак „крвника са жртвом“??? Наша подршка Западу и сврставање са непријатељима Русије представља ударац на историјски србски код, јер Срби ни у једном рату нису били на погрешној страни историје. Координантни систем православног Србина и Руса заснован је на моралним императивима љубави и милосрђа, саосећања и неграбљивости, наспрам себичних појмова који су ушли у коорддинантни систем западног погледа на свет, као што су користољубље, задовољство, лагодност…
Неколико векова Русија је била једина слободна православна држава на планети, сви остали православни народи били су под туђим јармом. Улога Русије у ослобођењу тих народа, па тако и Срба, просто је грандиозна. У време Петра Великог после неколико векова „Источно питање“ или србско питање поново се налази на дневном реду главних европских дворова. Није се тада србство успело ослободити, али био је то први корак и почетак дуготрајне борбе за ослобођање и обнову србске државности.
Од Кучуккаинарџијског мира (1774), па Мировног споразума из Јашија (1792), преко Букурештанског мира (1812) и Акерманске конвенције (1826), до Једрена (1829) и на крају Берлина (1878) Русија је у потпуности уграђена у темеље свих новоослобођених православних држава. Свим тим мировним уговорима, Русија као гарант и заштитник хришћана у Отоманској империји (члан 14. КК мира из 1774) користи све ове споразуме као пут за потпуно ослобођење Србије. Практично су три рата која је водила Русија против Турске империје, довела до независности Србије. После првог стекли смо самоуправу (Букурешки мир потписан дан уочи напада Наполеона на Русију), после другог аутономију (Једрене), после трећег пуну независност (Сан Стефан па Берлин). Желим да истакнем да су Бугари практично ослобођени руском крвљу, а Срби су уз братску помоћ Руса у својим устанцима и сами крварили за стицање своје слободе. Али понављам, Русија је у потпуности уградила себе у нашу слободу, све време Велика Британија је све чинила за јачање наших непријатеља и слабљење позиција Србије и ослобођење је било могућно само уз моћног покровитеља, велике силе каква је била Русија. У Кримском рату (1853-1856) сведоци смо поново да су паписти и протестанти не само међусобно сложни када је у питању рат против Православља, него су им у том рату и муслимани (Турци) савезници. Русија нас је подржала и током целог ХХ века, у Првом Балканском рату, у Првом светском рату, Другом светском рату, подржава нас и данас у ХХI веку.
Русија се увек залагала за јаку србску националну државу и радила на јачању јединства православних народа. Русија 1831. године врши притисак на Фанаре па Срби поново могу сами да бирају своје епископе. Од Карађорђевог генија који се залагао за јак савез православних народа на Балкану, тај исправни геополитички концепт подржавала су и два велика србска државника са дубоком геополитичком свешћу. Ради се о Илији Гарашину и његовом чувеном Начертанију и о Миловану Миловановићу Балачку, творцу „Балканског савеза“.
Упркос противљењу Британаца и покушају да се и преко Чеха унесе смутња у изградњи јасног србског националног програма, Гарашанин остаје непоколебљив и Начертаније остаје као изузетан споменик државотворне мисли Србадије. На жалост, после убиства кнеза Михаила, политички идиоти попут Миливоја Блазнавца врше државни удар, издају Русију у време Намесништва и доводе прозападног слугу Милана Обреновића на престо, који после срамне Тајне конвенције 1881. године окреће србску геополитику на самоубилачки пут. Србска интелигенција школована на Западу, стекла је многа знања, али је много више губила. Како то лепо описа свети Николај Србски – србски студенти ишли су на Запад са корпама пуним врлина, а враћали се са корпама пуним заблуда. Погубну прозападну политику свог оца прекинуо је краљ Александар Обреновић и зато бива сурово кажњен и са женом ритуално убијен од стране несрећних србских присталица тајних друштава са Запада.
Други велики србски политичар Милован Миловановић Балачко, творац „Балканског савеза“ поставио је темеље здравој србској геополитици. Он је одлично разумео улогу вечних србских непријатеља у Бечу и Лондону, као и улогу вечног србског пријатеља - Русије. За само неколико месеци, као плод његовог великог залагања, уједињени православни народи збрисали су Турску са простора Балканског полуострва. Његова теза да би непријатељство и са Аустро-Угарском и са Бугарском представљало самоубилачки корак за Србију, толико је јасна и очигледна да човек мора бити политички идиот па радити супротно од ове очигледне геополитичке чињенице. На жалост, вероватно из англосаксонске кухиње стиже отров који муњевито гаси живот великог Милована Миловановића, иста та кухиња смењује и премијера Бугарске.
Политички идиоти све то бацају у воду, прво кршењем договора о територијалном разграничењу после Првог Балканског рата, претходно усаглашеном са Бугарском и Русијом. Наравно да су Срби сентиментално везани за простор Македоније, наравно да сам између бугарског принципа „приклони се јачем“ и србског принципа „приклони се Истини“ увек за србски принцип, али Истина је да су и Бугари сентиментално везани за Македонију и да је договорена подела Македоније између Срба и Бугара била идеално решење које би спречило катастрофалне последице које је изазвало одустајања од те поделе. Данас Македонија није ни србска ни Бугарска, са тенденцијом да постане шиптарска. Уместо заокружених србских територија и малог попуштања Бугарима (што у принципу и није попуштање, добили би отприлике оно што им и припада, немојмо се лагати, становништво Македоније је мешавина србског и бугарског етноса) наша тадашња политичка елита оличена у Николи Пашићу, Вардар а не Дрину проглашава за кључну србску реку, од Бугара ствара крвне непријатеље и окреће се срљању у загрљај својим крвницима - папистима.
Због ситуације на европским фронтовима у Првом светском рату, имамо јединствену ситуацију да је Велика Британија 1915. године приморана да прихвати нешто веома добро и за србске и за руске националне интересе, да прихвати улогу Русије на Балкану. Лондонским споразумом Србија би се проширила на скоро све србске етничке територије, река Дрина би била оно што и јесте била током целе наше историје – река кичмена мождина, која тече између два србска плућна крила. По Лондонском споразуму Србија је чак добијала и излазак на Јадранску обалу, чему се Британија оштро противила од Карађорђевог устанка, током читавог XIX века и после Балканских ратова. Но, понављам, политичка елита је уместо србске националне државе коју је тада 1915. године подржавала и Царска Русија, створила Југославију која се претворила у страшну гробницу србског народа.
И данас Русија представља главног гаранта и заштитника како Републике Српске, тако и опстанка Косова и Метохије у окриљу србске државности. Од Светог Саве па до данашњих дана није било ни једног историјског моментума када су геополитички интереси Руса и Срба били супротстављени. Било је само политичких идиота на једној или на другој страни. Чак и у време блоковске поделе света, свакако да у окриљу Варшавског пакта не би било могућно такво разарање србског националног бића какво је чињено у прозападној брозоморији. Тако да је и данас заговарање евроатланског пута и сврставање у антируски миље, могућно само у главама англосаксонских шпијуна или политичких идиота.
† † †
И на крају неколико речи о Цркви. СПЦ је била не само духовни и морални стуб нашег народа, него и главни ослонац државотворних тежњи Србадије у вековима борбе за ослобођење. На жалост, Цариградска Патријаршија је већ одавно, још у време Флорентинске уније, показала и доказала да Господ није случајно Москви доделио улогу Трећег Рима, то јест заштитника Васељенског Православља. Двадесетих година ХХ века већ и масонерија успева да се устоличи на Фанару, а Конгрес САД доноси пре петнаестак година закон о заштити Патријарха Вартоломеја. На жалост, он се претворио у фигуру која је светли чин Првојерарха Константинопољске Цркве ставила у службу геополитичких интереса англосаксонаца, највећих непријатеља Православља. По речима апостола Павла, лицемерје и кривоверство су печат греха који спаљује човекову савест. Лицемерне проповеди овог првојерарха спржене савести биће његове најтеже оптужбе на Страшном Суду. Јер Бог неће заборавити ни једну невину сузу оних који страдају за име Христово и Његову Цркву у православној Малорусији, такозваној Украјини. Између осталог и заслугама Патријарха Вартоломеја, ова држава је својим вазалним односом према неонацистичком Западу и својим богоборством и подршком расколницима и прогоном канонске Цркве, доказала да не заслужује да постоји.
То би морало бити и велико упозорење за многе у СПЦ, јер има епископа који су до скорог времена у свему подржавали овог агента геополитичких интереса англосаксонаца. Не можемо затварати очи и не видети да данас на Фанару не столује Православни Христов Првојерарх, него имамо под контролом Вартоломеја неку нову врсту савременог Синедриона који аминује све потезе светске богоборачке закулисе. Уколико Христос није мера свега, онда је и архијеретик из Рима „свети отац“, онда су могуће и „молитвене кривине“ како их лепо назва владика Фотије, онда је могуће и да србски православни епископ приљежно ради на „туђманизацији србских страдања“. Добро би било размишљати о томе пре него што се деси непоправљива штета какву је Вартоломеј већ починио…
