Ранко Гојковић
После избора епископа Венијамина (сада Митрополита Минског) за Егзарха Белоруске Православне Цркве Московске Патријаршије, још једна радосна вест за православне Србе стигла је 13. априла из сестринске Руске Православне Цркве. Тога дана на седници Синода РПЦ за новог епископа задуженог за сарадњу са Оружаним Снагама Руске Федерације изабран је досадашњи епископ Тарски и Тјукалински Саватије, истински пријатељ србског народа.
Самом Господу нашем Исусу Христу и његовој Пречистој Матери, познато је откуд толика љубав епископа Саватија према многострадалном србском роду. Мало је епископа који су у своју епархију позвали и угостили мале Србчиће са Косова и Метохије, као што је то урадио епископ Саватије из далеког Сибира. А ради се буквално о „сеоској епархији“ у Омској области, са пуно малих градића и села, практично без овећег града. И какво је то било чудо Божије да икона „Тројеручица“ из манастира Рукумија, после освештења на Светој Гори, у манастиру Хиландару, покрај иконе-оригинала, крене на Крсни ход по руским земљама и заврши код „сеоског епископа“ како становници Тарске епархије од милоште назваше свог епископа који није жалио труда да посети и најзабаченија места своје простране епархије. Поменута икона „Тројеручица“ била је и на Криму и недуго после тога ова руска земља се сјединила са матицом, као некада што се одсечена шака Јована Дамаскина поново пред „Тројеручицом“ сјединила са руком…
† † †
О чудесном историјату иконе „Тројеручице“ писали смо у више наврата, текст сестре Људмиле о томе можете прочитати ОВДЕ.
Милошћу Господњом, и моја маленкост је имала удела у тој чудесној историји, лично сам предао ту икону као поклон игумана Симеона епископу Саватију и Тарској епархији, у оквиру обележавања стогодишњице убиства Светих Царских Мученика. Благослов за тај пут, после молбе коју је упутио владика Саватије, добио сам од Његове Светости, блаженопочившег Патријарха Иринеја.
Било је то вероватно најлепших десет дана мог живота, најлепше поклоничко путовање, а било их је пуно у мом животу. Када се проведе десетак дана обилазећи многе светиње у месташцима и сеоцима Тарске епархије у друштву са иконом Тројеручицом, осећајући све време Њено заступништво и благодат током тог путовања од Јекатеринбурга до Омска, Таре и Саргатке где је икона нашла своје стално уточиште у Архијерејском подворју у част „Тројеручице“, човек може само да заблагодари Господу и Његовој Пречистој Матери на тој указаној милости. Подробно сам у свом „Сибирском дневнику“ о томе писао ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ.
За своје стално место боравка икона "Тројеручица" је одредила мали сибирски градић Саргатку. Дуго
сам размишљао зашто икона Божије Мајке „Тројеручица“ остаје управо у тој варошици у Сибиру?
Међутим, када сам сазнао да у тој варошици постоји капела посвећена Царевићу Алексеју (Слика десно, аутор испред капеле посвећене Царевићу Алексеју у градићу Саргатка у Сибиру), схватио сам да је „Тројеручица“ пред којом се Цар Николај молио оне ноћи уочи страшног злочина у Јекатеринбургу, заувек повезана са Светом Царском Породицом. А да је Света Царска Породица везама љубави заувек повезана са српским народом.
Следеће 2019 године уследио је позив владике Саватија за учешће на Божићним сусретима у Омској области и Тарској епархији. Утисци о том дивном догађају записани су у новом „Сибирском дневнику“ (ОВДЕ, ОВДЕ и ОВДЕ).
Недуго после тога, у мају 2019. године, на иницијативу владике Саватија основано је руско-србско друштво пријатељства „Сербирија“, о чему смо писали ОВДЕ.
Можда је и посебна љубав владике Саватија према православном христољубивом војинству утицала и на његову љубав према србском роду. Од њега сам сазнао са чудесну историју рода Воејкових у руској историји, скоро потпуно непознату у Србији, коју бих сада желео да поделим са читаоцима. Један од тих Воејковича, војвода Тарски Андреј Воејков је имао значајну улогу у историји града Таре, а од владике Саватија на поклон сам добио књигу (слика лево) о историјату тог сибирског, историјски веома значајног руског града…
† † †
О историјату знаменитог рода Воејковича у руској историји.
У бугарском граду Трнову у коме се упокојио и наш духовни родитељ Свети Сава, вековима је живела јака србска заједница. Управо из те средине су изашла и два знаменита човека која су оставила великог трага у руској историји. Један од њих био је Митрополит Кипријан, потом канононизовани руски светитељ, а други је био племић Воејко, родоначелник рода Воејковића.
Године 1384, четири године после знамените Куликовске битке, Великом Кнезу Димитрију Донском из Пруске долази у госте да служи великаш родом из Трнова Воејко Војтеговић у пратњи 150 људи, Срба, Бугара и Пруса. После очеве смрти Воејко је напустио Трново оставивши управљање градом и велике поседе свом брату и преселио прво у Пруску, такође на имање свог оца. Отуд је и стигао у Русију, а после крштења од Димитрија Донског добио је на поклон управу над градом Димитров. Као што знамо, у тадашњој Бугарској су харале свакојаке секте, богумили и Аполинаријева јерес којој је припадао Воејко. То нисам нашао у руским изворима, али није искључено да су се Кипријан и Воејко познавали још из детињства. На то упућује како сам долазак Воејка у Русију, тако и чињеница да га је управо Кипријан убедио да прими свету веру Православну. Чињеница да су чин крштења и миропомазања обавили заједно Митрополит Кипријан и преподобни Сергије Радоњешки који се ту затекао, у цркви Архангела Михаила при Чудовом манастиру Московског Кремља, а да је стриц Димитрија Донског, кнез Андреј, био кум на крштењу, говори да се радило о значајном и Промислитељском догађају. Преподобни игуман Сергије је знао и за обичај Крсне славе код Срба и тада је благословио новокрштеног (ново крштено име Воејкова било је Прокопије) великом иконом Светог Николе Чудотворца, Крсне славе Воејковића пре падања у јерес. Митрополит Кипријан је новокрштеном племићу поклонио златни крст са светим моштима, украшен драгим камењем и бисерима. Ово предање записано је у сачуваној родословској књизи Воејкових, а усмено предање говори да је преподобни Сергије приликом предаје иконе изразио своју вољу да се ова икона преноси с колена на колено, од оца на сина, све док се род Воејковића буде продужавао по директној линији. У случају прекида рода, заповедио је да се икона врати у његову обитељ, „уколико милошћу Господњом та обитељ буде постојала до тог времена“. Прелазећи с колена на колено, побожно поштована икона светог Николе на крају је стигла и до последњег у роду Воејкових, Сергија Фјодоровича Воејкова, који је био јединац без мушког потомства. Савест му је налагала да испуни завештање преподобног Сергија и 1895. године он је вратио благослов великог угодника Божијег у његову обитељ, у Свето-Тројичко Сергијеву лавру. Данас се ова икона налази у јужној припрати Тројицког сабора, где је по предању била келија преподобног Сергија и пред њом гори кандило које се не гаси. Покривена је златном ризом и украшена је бисерима и драгим камењем.
Милошћу Господњом, у неколико наврата сам посећивао знамениту Тројицко-Сергијеву лавру, поклањао се пред овом дивном иконом и не знајући тада за ту њену величанствену историју, не знајући да је дуго година била у власништву чувеног рода Воејковића који је био србског порекла, рода који је оставило дубок траг у историји Русије.
Род Воејкових разгранао се у четири велике гране и мноштво припадника овог рода оставило је значајан траг у руској историји, као кнежеви, војводе, књижевници, амбасадори, опричници код Ивана Грозног, војсковође, једном речју, представници овог рода оставили су значајан траг у многим професијама, било их је и међу монасима и игуманима (слика лево, грб Воејковића).
За град Тару и вечну славу овог града везано је име кнеза из овога рода, чувеног војводе Андреја Воејкова, заслужног за коначну победу руског оружја над чувеним ханом Кучумом. Управо та победа је омогућила даљи продор Русије на исток и
касније потпуно освајање Сибира. Његов отац Михаило био је дворјанин код првог Руског Цара Ивана Грозног. У периоду 1597-1599. године био је кнежев намесник и војвода града Тара. Заједно са другим војводом Тарским, Иваном Владимировим Мосаљским, Андреј креће у поход на Кучуму са одредом који је бројао свега 700 руских козака и 300 Татара који су били одани руској држави. У чувеној Ирменској бици (река Ирмен је лева притока велике сибирске реке Об) која је одржана 20. августа 1598. године потпуно су разбијене снаге гордог и свирепог хана Кучуме, мноштво Татара је погинуло у боју или се утопило у водама набујале реке Об. Хан је успео да побегне са бојног поља, али је овим поразом и срамним бекством потпуно изгубио ауторитет код становништва Западног Сибира које је брзо дало заклетву на верност Руском Цару.
Та победа посебно изгледа величанствено у светлу чињенице да је војска Воејкова уочи битке превалила раздаљину од 800 километара и упркос свему потпуно разбила много надмоћније снаге Кучуме које нису очекивале тај напад. Ова победа представљала је кључну прекретницу у дугом процесу присаједињења Сибира Русији. Као војвода Новгорода Северског основао је и Северски острог, а касније је Андреј Воејков одликован и у кампањи против Лжедимитрија I у периоду такозваног „Времена смутње“.
Можда је ова епопеја победника над Кучумом која је прославила град Тару, била једна од оних невидљивих нити које су владику Саватија везама љубави везале за србски род…
† † †
Било како било, желимо да верујемо да ништа није случајно под капом небеском, да над свим овим чудним замешатељством „нека умна сила торжествује“ како би рекао Његош. Желимо да верујемо да та Сила која торжествује није случајно доделила предивну икону "Тројеручицу" епископу Саватију и Тарској епархији, да није случајно да епископ Саватије, личност која је у себи сјединила руског војника и Христовог војника, данас руководи можда најзначајнијом епископском дужношћу унутар РПЦ, руководи везама РПЦ са Оружаним Снагама Руске Федерације. Данас, када су се сатанске силе поново ополчиле на Русију, само христољубиво руско војинство може спасити свет од содомског и сотонског ропства западног. И на крају, желимо да верујемо и надамо се и да вековне, промислитељске везе једнородне и једноверне словенске браће Руса и Срба које је учвршћавао и знаменити род Воејкових - а које данас учвршћује и владика Саватије под омофором иконе Мајке Божије „Тројеручице“ која са србске земље оде у братску Русију - трају и продубљују се и да ће Оружане Снаге Руске Федерације, заступништвом Пречисте и Њене иконе „Тројеручице“ и молитвама епископа Саватија и војног свештенства под његовим старањем, заштитити од нових напада содомског Запада православни род руски и са њим и наш православни род србски. Молитвама Владичице наше Богородице, нека тако буде! Амин!
Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом Својом „Тројеручицом“!
И нек нас од свих недаћа и мука, Пресвета, избави, Твоја трећа рука...
Многаја и благаја љета владици Саватију!
† † †
Кратка биографија епископа Саватија
Епископ Саватије рођен је 5. августа 1967. године у Омској области, у југозападном Сибиру. Ђакон па убрзо и јереј постаје 1995. године, 2002 бива пострижен у монаштво. Епископ постаје 2012. године. Завршио је високо војно образовање и службовао у Лењинградској, Новосибирској и Омској војној области, завршивши и Генералштабни курс. Службу у армији прекида 1996. године остајући резервним официром, десет година потом, 2006. године, завршава Тобољску духовну семинарију. На Васкрс 2007. године блаженопочивши Патријарх Алексеј II узводи га у сан игумана, 2012 постаје архимандрит, да би одлуком Светог Синода РПЦ од 6. јуна 2012. године (журнал № 45) био изабран за епископа Тарског и Тјукалинског.
Носилац је више награда и ордена РПЦ и руске државе, као и друштвених награда и признања.
Фото: лични архив аутора и РУНЕТ
Владика Саватије са свештенством и верним народом очекује долазак иконе "Тројеручице" у Тару, јули 2018
Уочи уручења "Тројеручице"
Владика Саватије по преузимању иконе "Тројеручице"
"Тројеручица" у катедралном храму у граду Тара
Предаја поклона владици Саватију, Омск, Божићни сусрети 2019
Козачки атаман Константин Крилов и аутор текста са владикама Саватијем и Теодосијем
Саргатка, владика Саватије, Ранко и Славко Гојковић, атаман Константин
Учесници Божићних сусрета са Митрополитом Омским Владимиром и владиком Саватијем
