Ko је био у прилици да у јануару 2015. године у Архиву Југославије посети изложбу посвећену делу руског емигранта Николаја Петровича Краснова (организовану поводом 150 година од његовог рођења), могао се уверити у једну чињеницу – Николај Краснов није био просто велики архитекта, Николај Краснов је био геније. На самој изложби која је носила назив „Николај Краснов – руски неимар Београда” било је представљено преко 250 углавном оригиналних експоната, планова, идејних пројеката, скица, цртежа, а јавности су први пут представљена дела Краснова која се чувају у фондовима Архива Југославије и Историјског архива Београда. Поред оригиналних докумената, на изложби су презентовани и материјали из Архива САНУ, Музеја Српске православне цркве, Народне библиотеке Србије, Музеја науке и технике и Задужбине краља Петра I Карађорђевића.
Николај Краснов рођен је 5. децембра 1864. године у Подмосковљу, село Хоњатино, Коломенска област. Изузетно престижне студије сликарства, вајарства и архитектуре Краснов је завршио у Москви. Те студије су се плаћале и трајале су 10 година, а Краснов је плаћао школарину захваљујући и честим освајањем награда на разноврсним конкурсима. По окончању студија, држава га шаље на Крим, у чувени град Јалту где ускоро постаје главни градски архитекта. За 26 година рада на Криму, Краснов од обичног чиновника стиже до ранга руског академика и државног саветника, наследног племства и ранга ословљавања „Ваше високородство”. Преданим детаљним уређењем улица и обала и урбанистичким планом града Јалте, изградњом неколико велелепних палата, Краснова брзо запажа и сам цар Николај II, па он ускоро постаје истински царев љубимац. Јединствена есклузивност и ефикасност код Краснова достиже се уз релативно једноставна средства, његова могућност да високој и пробирљивој клијентели, акварелом веома јасно и брзо изложи своју идеју (што је наравно, могуће само људима високе ликовне културе и апсолутне генијалности када је у питању графичка комуникација, поседовао је готово невиђен дар у историји светске архитектуре) учинила га је не само царским него и дворским и околодворским миљеником. Красновљеви објекти често су утемељени на веома различитим законима и традицијама, дискретно се уклапају у околину, а унутрашњи комфор са јединственим осећајем за лепоту детаља, једноставно, оставља без даха.
Један од првих радова за цара који је пројектовао Николај Краснов, био је знаменити дворац у Ливадији на Криму, који је касније постао светски познат и као место на коме су се у фебруару 1945. године састали Јосиф Висарионович Стаљин, Винстон Черчил и Френклин Рузвелт, шефови земаља победница над нацифашизмом.
Дакле, Краснов постаје дворски царски архитекта, упознаје царско окружење, велики кнезови наручују изградњу раскошних палата и Краснов пројектује најлепше грађевине на Криму.
Пројектовао је и урадио ентеријер у десетинама величанствених замкова, а по више него импресивном списку који је сачинио сам, Краснов је до 1913. године на Јалти пројектовао и градио 60 објеката. Иако ће акценат у овом тексту бити стављен на његов рад у Србији, овај списак његових радова на Криму до 1913. године толико је импресиван да сматрам да неће бити неинтересантан ни српском читаоцу: 1. Царски дворац „Ливадија”; 2. Дом за царску свиту у Ливадији; 3. Главна кухиња дворца Ливадије; 4. Дворац „Дјулбер” Великог кнеза Петра Николајевича;
5. Дом за свиту великог кнеза уз дворац “Дјулбер”; 6. Дворац „Чаир” велике кнегиње Анастасије (Стане) Николајевне; 7. Дворац великог кнеза Георгија Михаиловича „Харакс”; 8. Црква дворца „Харакс”; 9. Мали дворац „Ај-Тодор” великог кнеза Александра Михаиловича; 10. Павиљони за рањене војнике на имању „Ај-Тодор”; 11. Вила „Кореиз” кнеза Јусупова;
12. Ловачки павиљон „Кокоз” кнеза Јусупова; 13. Унутрашње уређење, осликавање и иконостаси у Саборној цркви св. Александра Невског у Јалти; 14. Интернат мушке гимназије императора Александра; 15. Црква интерната Мушке гимназије; 16. Месџид (џамија) „Гурзуф”; 17. Месџид (џамија) „Кокоз”; 18. Казино и бања Соловјеве „Суук-Су”; 19. Гробница Березина у Суук-Суу; 20. Вила кнеза Кочубеја; 21. Вила Самарина; 22. Вила кнеза Долгорукова; 23. Вила др Богдановича; 24. Вила Сибирцеве; 25. Вила Шапошњикове; 26. Капела св. Николе на Јалти; 27. Капела у Теодосији; 28. Летњиковац грофа Мордвинова; 29. Петербуршки хотел на Јалти; 30. Вила Спендијарова; 31. Кућа Шахназарова; 32. Вила „Мурад-Авур” генерала Комстадијуса; 33. Вила Малама; 34. Вила Мајтоп; 35. Вила Татаринова; 36. Вила-пансион Мељцова у Семеизу; 37. Црква на имању „Кучук Ламбат” кнегиње Гагарине; 38. Вински подрум на имању „Кучук Ламбат”; 39. Вински подрум на имању „Ај-Данил” кнегиње Воронцове; 40. Римокатолички манастир у Јалти; 41. Кућа Химерфаљба у Симферопољу; 42. Бахчисарајски дворац;
43. Болница при мушкој гимназији имератора Александра у Јалти; 44. Женска гимназија у Јалти; 45. Школа при парохији светог Јована Златоустог; 46. Вила професора Боброва у Алупки; 47. Летњиковац Ширјајева; 48. Продавнице грофа Мордвинова; 49. Просторије фирме Богданова; 50. Вила Бертије-Делагарда; 51. Продавнице Стахејева; 52. Вила професора Батујева у Алушти; 53. Вила Стахејева у Алушти; 54. Мермерни иконостас у Саборној цркви св. Јована Златоустог; 55. Летњиковац „Џалита” Волкова и Витмера у Јалти; 56. Летњиковац булгакова у Јалти; 57. Објекат Симферопољског кредитног завода у Симферопољу; 58. Надградња хотела „Маријино”; 59. Вила грофа Апраксина у Балаклави; 60. Кућа Јарцева.
Да напоменемо да на овом импресивном списку нема неких објеката које је он такође пројектовао (било да се ради о здањима које је пројектовао после 1913. године када је саставио овај списак, било да је неке намерно сам изоставио). Најзначајнији непоменути објекти су зграда Кримско-кавкаског планинарског клуба, вила „Ксенија” Чујкевича, виле Семјонова и Загордана, вила „Васиљ-Сарај” грофа Јустинова, две виле кнежева Барјатинских, дом старих и немоћних при Успењској цркви, куће Шамина, Ерлангера, Кузњецова, Јацкевича, Коробина, Ширјајева, вила „Отрада” у Теодосији, летњиковац „Јелов сад” кнежева Јусупових, кућа Атарове на Јалти, биоскопа „Одеон”… Последњи објекат који је Краснов изградио на Криму јесте Санаторијум царице Александре у Масандри. Овај јединствени „песник амбијента” у светској архитектури, читав свој професионални век провео је у амбијентима Крима и Београда (његов кратки међуборавак у избегличком кампу на Малти где је такође понешто стварао, не можемо сматрати професионалним радом).
Међутим, естетика и етика света Николаја Краснова није имала додирних тачака са естетиком и етиком синова пакла који су починили цареубиство у Русији. Склањајући се од урагана “црвене пошасти” која је прогутала како многе његове високе клијенте, тако и многа његова ремек-дела на Криму, обрео се прво у Турској, па Грчкој и 1919. године бродом стигао на Малту. До свог преласка у Београд живео је у избегличком кампу и издржавао је породицу цртањем акварела приватним лицима за мале паре. Међутим, руске избеглице у Србији имале су потпуно другачији третман, па су Руси у Београду одмах створили своје „Удружење руских научника и техничара” које 1922. године шаље позив Краснову. Већ у априлу исте године, Николај Петрович Краснов стиже у своју другу Отаџбину, у Београд, брзо се запошљава у Министарству за грађевину, у Архитектонском одељењу за монументалне грађевине и као краљевски архитекта даје неизбрисив печат својим монументалним пројектима бројних државних здања.
Нажалост, према некој иронији судбине, Београд нема ни улицу у част Николаја Краснова, човека који је као нико у његовој историји променио његов лик набоље и који је најзаслужнији за његово уздизање у ранг лепих светских престоница.
Несвакидашњи таленат и огромно радно и животно искуство уз невиђен радни и стваралачки елан, омогућавају Краснову да и у својој новој Отаџбини покаже сав раскош свог стваралачког генија. Краснов пројектује практично све најважније административне зграде у Београду, тадашње Министарство финансија, Министартсво шума и руда, пољопривреде и вода, данашњу зграду Владе Србије, данашњу зграду МИП-а Србије, зграду Архива Србије (прво наменски грађено здање за архив на Балкану)…
Један од највећих пројектних и градитељских подухвата у то време била је изградња моста краља Александра I. Поред тога, Краснов ради и унутрашњу декорацију Народне скупштине, уређује и парк испред Скупштине, уређује Двор на Дедињу, Коњичку школу у Београду претвара у позориште, садашње Југословенско драмско позориште, пројектује и мноштво мањих монументалних објеката, зграду Поште у Панчеву, многе школе по Србији… Краснов је обнављао и народно градитељство, током 1929. и 1930. године обишао је са групом уметника многа места по Србији, скицирајући и обнављајући куће, участвовао је и у реконструкцији врата Петроварадинске тврђаве, радио је и на урбанистичким решењима (парк у Ужицу) итд…
Пројектовање меморијалних објеката такође је представљало веома важан сегмент Краснољевог стваралаштва. Српско војничко гробље на Зејтинлику код Солуна, као и костурница на грчком острву Видо, као два највећа и најзначајнија споменика српског страдања у Првом светском рату, такође су дело Николаја Краснова. Пројектовао је и спомен-чесме, као и типске споменике за хероје погинуле у рату. Неки од тих пројеката остали су нереализовани, али сведоче о несвакидашњем дару великог руског неимара кога је Господ послао у службу српском роду.
Интересовања Краснова су била толико широка, да је заиста тешко описати све сегменте његовог стваралаштва. На поменутој изложби у Архиву Југославије приказани су и многи други, мање познати аспекти Красновљевог стваралаштва, па смо могли видети да је он цртао и детаље за дијамантски брош краљице Марије, отиске украса за краљевски сервис за ручавање, за дршке на есцајгу, шему за вез на салветама, чак и прстен за салвете, скице за лустере, цртао је чак и скицу за преправку кола за пренос тела краља Александра I од Младеновца до Опленца… У приватним збиркама сачувани су и његови бројни акварели који сведоче о несвакидашњем и широком таленту овог истинског руског генија, са истанчаним мајсторством за детаље. Радио је и идејна решења за одликовања, као што су Орден Југословенске круне, Орден белог орла и Орден Андреја Првозваног. Кад смо већ код ордења, да кажемо да је Краснов за свој рад одликован многим орденима, па и најзначијним српским орденом – Орденом светог Саве.
Посебна и изузетно значајна област Красновљевог стваралаштва у Србији, била је и рестаурација или пројектовање многих сакралних објеката Српске православне цркве. У „Музеју Српске православне цркве” сачувани су Красновљеви акварели различите намене. Заштита цркве свете Ружице на Калемегдану био је један од његових првих радних задатака у Београду. Њему је поверена и реконструкција Његошеве капеле на Ловћену коју су црногорски комунистички изроди по налогу римског папе и Јосипа Броза Тита порушили због изградње масонско-паганског маузолеја.
Ентеријер цркве светог Ђорђа на Опленцу представља посебну причу, мало познату у Србији, чак и у самој СПЦ. Николај Краснов је са групом уметника ишао по српским средњовековним манастирима, копирао фреске и радио предлошке за мозаике. После неколико година студиозног рада, ова високостручна група коју предводи Краснов урадила је изузетно значајне студије о преко 60 најзначајнијих српских манастира.
Мозаик цркве светог Ђорђа на Опленцу, спомен-храма-капеле династије Карађорђевића, састављен је од детаља из преко 60 најзначајнијих српских светиња. Сви стилови српске средњовековне и нововековне црквене уметности и фрескосликарства тако су заступљени у овом јединственом српском храму. Мало је познато да је иконостас у цркви Александра Невског у Београду био првобитно постављен у храму на Опленцу, али је Краснов молио краља Александра да му препусти да уради нови иконостас за задужбину Карађорђевића на Опленцу и краљ је одобрио Краснову пуну слободу на уређењу ентеријера овог јединственог бисера српске црквене уметности.
Краснов је слику Опленца доживљавао као својеврсну представу Царства Небескога. На врху брда уздиже се величанствена црква као својеврсни Престо Господњи. Недалеко од Престола је скромна кућа земаљског православног владара Србије која гледа на Престо Господњи непрекидно га подсећајући шта је најважније за владара православног. Високо дрвеће по ободу брда, испод „Престола Господњег”, као да симболизује верни народ у том Небеском Царству, који служи и свом земаљском и свом Небеском Владару. Многи велики руски ствараоци описивали су колико је Русу тешко без Отаџбине. Ту своју тугу за изгубљеном Отаџбином Николај Краснов делимичнио је излио и у неким другим детаљима ентеријера храма на Опленцу, благодарећи Господу што му је омогућио да свој стваралачки гениј испољи служећи другом али братском и такође православном монарху који је Царску Русију носио у срцу, српском краљу Александру Карађорђевићу. Да ништа друго није створио, него само овај ентеријер величанственог храма на Опленцу, Николај Краснов би био упамћен као неко ко је оставио неизбрисив траг у очувању српског културног и верског идентитета.
Великог руског генија пријатељи су од миља звали Чича Краснов и међу својим сарадницима је био веома омиљен и изузетно поштован. Сарађивао је са најзначајним српским архитектама – Петром Поповићем, Драгутином Маслаћем, Момиром Коруновићем, Милицом Крстић, Будимиром Христодулом, Јездимиром Денићем, Јованком Бончић-Катеринић, Војином Симићем, Даницом Новаковић и другима.
У граду у коме је својим радом обележио читаву једну епоху између два светска рата, у Београду, Николај Петрович Краснов је и испустио своју душу, у децембру 1939. године.
Сахрањен је на руској парцели Новог гробља у Београду, поред Иверске капеле, а свој надгробни споменик је лично дизајнирао.
Нажалост, према некој иронији судбине, Београд нема ни улицу у част Николаја Краснова, човека који је као нико у његовој историји променио његов лик набоље и који је најзаслужнији за његово уздизање у ранг лепих светских престоница.
Списак најзначајнијих пројеката Николаја Петровича Краснова које је у свим сегментима неимарства створио у својих последњих 17 „београдских” година живота (наведено по каталогу са поменуте изложбе „Николја Краснов – руски неимар Србије” у Архиву Југославије): 1. Делови ентеријера Кур-салона у Бањи Ковиљачи; 2. Надградња Ужичке гимназије; 3. Реконструкција и обнова Његошеве капеле на Ловћену; 4. Реконструкција и обнова цркве Ружице на Калемегдану; 5. Део ентеријера задужбинске цркве светог Ђорђа на Опленццу; 6. Ентеријер краљевског двора на Дедињу; 7. Зграда Министарства финансија у Београду (сада зграда Владе Србије); 8. Зграда Државног Архива у Београду (сада Архив Србије); 9. Зграда садашњег МИП-а Србије у Београду; 10. Ентеријер и део објекта капеле на спомен-гробљу српских војника на Зејтинлику, у Солуну; 11. Позориште „Мањеж” у Београду; 12. Вила Алексе Савића „Хисар” код Прокупља; 13. Доградња зграде Државног Савета (сада Министарство финансија); 14. Уређење гробнице војводе Путника на Новом гробљу, Београд; 15. Пословна зграда на Теразијама бр. 14, Београд; 16. Стамбена зграда Д. Радојловића у улици Браће Јерковић 2а, Београд; 17. Ентеријер и фрагменти уређења локације за Дом Народне скупштине у Београду; 18. Зграда Банског двора на Цетињу; 19. Обалски стубови Моста краља Александра у Београду; 20. Портал и декоративна пластика објекта Соколски дом „Матица” (касније ДИФ) У Београду; 21. Споменици у Власотинцу и Грбавчу; 22. Костурница на острву Виду у Грчкој; 23. Гимназија у Бијелом Пољу; 24. Царинарнице у Прахову и Ђевђелији; 25. Пошта у Панчеву; 26. Пројекат за иконостас цркве светог Романа; 27. Пројекти за споменике у Тирани, Елбасану и Скадру; 28. Пројекти за многобројне спомен-чесме заслужним војницима и народним посланицима; 29. Уређење Калемегданске тврђаве у Београду; 30. Уређење Петроварадинске тврђаве у Новом Саду;
Списак неких пројектованих али нажалост нереализованих пројеката Н. Краснова: 1. Зграда Аграрне банке у Београду; 2. Реконструкција зграде Министарства грађевине у Београду; 3. Ловачки дом у Петровчићу; 4. Вртни павиљон са рефлективним језером у врту Краљевског двора на Дедињу; 5. Споменик и низ спомен-обележја на путу повлачења српске војске кроз Албанију; 6. Многобројни нацрти за опремање цркви; 7. Многобројни нацрти за црквени текстил, олтарску опрему, налоње, тронове, лустере, канделабре, вандарме, намештај, па и накит; 8. Многобројни нацрти за одликовања и декоре, фенерарни декора, чак и декорацију погребног возила за сахрану краља Александра I Карађорђевића; 9. Нацрти за дародавна звона краља Александра и краљице Марије црквама у Југославији; 10. Скице фасадне хералдике за поједине објекте;
У пројектовању ентеријера посебно се издваја пројектна документација на комплетном уређењу репрезентативних ентеријера за Дом Народне скупштине у Београду и цркву светог Ђорђа на Опленцу…
