Ранко Гојковић
(Први и други део овог путописа можете погледати ОВДЕ и ОВДЕ)
У понедељак 9. септембра са руском браћом и сестрама у већ традиционални „Аутомобилски крсни ход у част Александра Невског“ креће и група од 9 Срба која је у Сибир донела икону Светог Саве и преподобног Сергија. Пре него што наставим са писањем нашег путописа, ред је да се каже неколико речи о Благоверном Великом Кнезу Александру Невском.
Чак и људи без икаквог образовања и најнижег социјалног статуса схватају да се данас у свету, по ко зна који пут, води смртоносна борба између сила добра и сила зла. Русија је у својој историји срушила седам империја зла, и ухватила се у коштац са можда најстрашнијом империјом зла у целокупној људској историји – са империјом лажи и богохулства коју олицетворује Запад на челу са САД и ЕУ. Једна од тих седам империја зла срушена је управо под руководством Александра Невског. Он је срушио германску агресију на Словене сјајним победама над Ливонским редом 1240. и Тевтонским редом 1242. године. Добро је подсетити се у каквом страшном моменту је владао овај велики муж мајчице Русије. Татаро-монголски мач му је висио над главом у тренутку кад је до тада непобедиви папски војсковођа, надмени Биргер, дошао са ултиматумом да или призна папску круну или ће паписти да плене његову земљу. У тренутку када га његови бојари, па чак и отац, наговарају да прихвати папску круну, млади кнез са свега 18 година одлази у новгородску Свету Софију, дуго и усрдно се моли Богу и излази са речима које су поплочале цео даљи историјски пут Русије. „Није Бог у сили него у Истини! Татаро-монголи траже наше ресурсе, а паписти траже нашу душу! Рат папистима!“. И побеђује много надмоћнијег непријатеља и сјајну победу против паписта понавља две године касније на Чудском језеру и за дуго времена отклања опасност са Запада на руске земље. Његов рођак у Кијеву, Данило Галицки, ради супротну ствар. Прима папску круну у нади да ће му паписти помоћи у рату против Татаро-монгола. Наравно да од папске помоћи није било ништа, али и данас на Украјини видимо плодове најстрашније могуће издаје – издаје Христа. Као што у Русији видимо благодатне плодове чврстине вере благоверног кнеза, Христовог војника Александра Невског.
Данас, када мајчица Русија крвари, Срби и Руси, братски у једној колони, у Крсном ходу, уз помоћ Светог Саве и преподобног Сергија Радоњешког, узносе молитве Светом Благоверном Великом Кнезу Александру Невском за спасење Русије, за победу Православља. Како рече велики Достојевски, ђаво се бори са Богом, а поприште те битке су људска срца. Нека би дао Свемилостиви Господ, молитвама Светог Саве, преподобног Сергија, благоверног кнеза Александра и свих светих у земљи руској и србској просијавших, да у срцима наших људи победи та Истина за коју се тако доследно борио свети Александар Невски. То је и привилегија и одговорност данашњих нараштаја и у Русији и у Србији, пред Богом и историјом, јер је свака стопа наших светих земаља пропитана крвљу мученика који се пред Престолом Господњим моле за нас.
+++
Како и доликује, прва станица на Аутомобилском Крсном ходу је храм Александра Невског у селу Нижњеиртишское. Поред старог знанца, оца Михаила, наш Крсни ход духовно окормљује и отац Максим. Ради се о двојици дивних свештеника, један одлучан и енергичан какав мора бити у вишедневном Крсном ходу са мирјанима, прави козак у мантији, други благ и умерен али увек при руци за сваку потребу. После молебана и доручка, на аутомобиле се постављају реквизити карактеристични за Крсни ход. Одмах упада у очи велика застава на првом комбију, у колони који вози велику икону Светог Саве и Сергија. Са леве стране заставе изображена је поменута икона-диптих, а са десне стране исписан наслов моје књиге на руском језику који одговара овом руско-србском Крсном ходу – „Сербы и русские - братья по промыслу Божию“.
Још у преподневним часовима стижемо у мени већ добро познато из ранијих долазака, село Саргатское. Тамо је наша „Тројеручица“ имала прво уточиште, тамо је отворено архијерејско подворје при Никољском храму, тамо је дивни отац Серафим створио праву малу армију Христових војника, међу којима предњачи наша матушка Људмила. После молебана баћушка Серафим, видно исцрпљен од болести, предаје ми светињу, поклон за оца Симеона. Отац Серафим (сл. ниже) је пре више од 20 година у свој манастир примао децу са Косова и Метохије и увек се радо сећа србске деце.
Отац Серафим
После молебана у Дому Културе у Саргатки одржана је једна у низу промоција моје књиге на руском језику - «Сербы и русские – братья по промыслу Божию».
Следећа станица било је село Старокарасук где смо ручали после молебана и у предвечерје стижемо у „Рејонски поселок“ Бољшеречје.
Позната и драга лица, 2018. године ту сам долазио са Тројеручицом. Моја нога је прилично отекла и брижне „сестричке“ видећи да храмљем, својом бригом су ме приморале, тачније посадиле у кола (сестра Тања, докторка у Бољшеречју, такође је „стара познаница – и из мог доласка 2018 у Бољшеречје и из њеног доласка у групи са Ирином 2022 у Србију. Велико спасибочка за докторку Татјану) и одвезле код лекара, који констатује да ће можда бити неопходна и операција вена, прописује лек који одмах почињем да користим. Добра ствар у свему овоме што је због мојих ногу прескочена једна презентација моје књиге, плашим се да не досадим људима.
Село Заливино била је прва станица нашег Крсног хода 10. септембра. Молебан, доручак па полазак за град Тару, седиште епископије. Већ погађате, после молебана, презентација моје књиге у градској библиотеци града Тара.
На поклон добијам неколико књига, од којих је једна о угледној србској породици Ивељић, један представник те породице је као генерал учествовао у Бородинској бици. Ручак у седишту епархије, предиван домаћински тон задаје владика Викентије. После ручка пењемо се у кабинет код владике где уз послужење сви добијамо лепе поклоне сувенире и архијерејску грамату. Преосвећени епископ Викентије је, сигуран сам, прирастао уз срца свих присутних Срба.
После ескурзије по граду Тара коју је блиставо спровела Јулија Осинцева, познаница из мојих претходних долазака у Тару, наступио је тужан моменат. Србска експедиција остаје без 4 члана, Деки, Јоца, Мића и Бранка се то вече враћају за Омск, већ сутрадан лете за Москву, а потом за Београд. Штета што пропуштају сјајан концерт који нам је те вечери у омладинском кампу где смо преспавали, приредио отац Михаило са својим козачким музичким саставом. Мушкарци у козачким униформама и жене у народним ношњама, овај музички ансамбл нам је приредио истински празник за очи и уши.
Нас 5 преосталих Срба 11. септембра настављамо са руском браћом и сестрама Крсни ход у Рејонском поселку Знаменское, распоред знате, молебан па доручак, па презентација више пута поменуте књиге. Посебан доживљај је прелазак Иртиша скелом.
Пловидба Иртишом - с лева на десно, брат Александар, козак, ветеран ратних дејстава, Алексеј Петровић Сорокин и наш Звонимир
Обилазак мени већ познатих места из 2018. године, Уст-Шиш, молебан покрај спомен крста Ермаку, потом село Новојагодноје, молебан, ручак па повратак скелом и путовање до Рејонског поселка Тевриз. Молебан у храму који је у изградњи, ноћење у Тевризу код месних становника, нама се посрећило са предивном верујућом баком која је о нама бринула као о најрођенијима.
Те вечери, уочи великог празника Александра Невског (12. септембра РПЦ обележава сећање на још два велика руска светитеља - Александра Свирског и Данила Московског) размишљам о томе како за верујуће људе нема случајности. Када сам се пре 25 година венчао на овај дан када се прослављају три велика руска светилника, нисам ни слутио да ћу се више пута поклонити њиховим моштима, да ћу у Александро-Невској лаври боравити данима, да ћу, не знам тачно, али сигурно више од 20 а мање од 30 пута боравити у Русији обилазећи њене највеће светиње.
Јубиларци покрај споменика Александру Невском, са иконом Александра Невског у којој је уграђена честица моштију великог светитеља руског
Заиста, нисам могао о томе ни сањати. Поготово нисам могао сањати да ћу сребрни јубилеј, 25 година брака, дочекати са супругом у далеком Сибиру, на Архијерејској Литургији у храму Александра Невског. Окружен искреном братском љубављу руске браће и сестара. Шта рећи осим искрено заблагодарити Господу на Његовој милости.
Дакле, на празник светог Александра Невског 12. септембра, поново скелом прелазимо Иртиш и возимо се у село Јекатериновка Тевриског рејона. Божанствену литургију служи владика Викентије, присутан је и први човек рејона који је Србима подарио лепе поклоне. Презентацију књиге и ручак не бих морао ни да помињем. Одатле путујемо у село „Большие уки“ где нас чека лепо изненађење. Возе нас до шуме на обали језера у једном рукавцу Иртиша и у природи баћушке и крстоходци организују прави мали празник, уз роштиљ и понеку чашу ракије и вина.
Пикник у шуми на обали језера, на рукавцу реке Иртиш
Због јубилеја Вашег покорног слуге и његове супруге. Руска браћа и сестрице су на крају Крсног хода прекршиле правило о трезвености па се попила и понека чаша вина и ракије у част србских јубилараца. Са оцем Алексејем из Тевриза успео сам да одиграм и партију шаха. Велика искрена благодарност руској браћи и сестрама, свети благоверни кнеже Александре, моли Бога за нас!
Ујутро 13. септембра, растанак са оцем Алексејем и остатком руских крстоходаца (са матушком Људмилом и већом групом руских крстоходаца растали смо се 12. септембра после Литургије у Јекатериновки), добијам на поклон заставу са Светим Савом и Сергијем и натписом о србско-руском промислитељском братству, која се упоредо са србском заставом пет дана аутомобилског Крсног хода вијорила на путу дугом око хиљаду километара по сибирским путевима. На путу ка Омску растајемо се и са оцем Максимом, пролазимо поред његовог родног села.
Растанак са оцем Максимом
Следи повратак у Омск преко Таре, доручак у Тари у организацији оца Михаила, растанак са дивним баћушком са којим смо се практично свакодневно дружили од долака на аеродром у Омск 5. септембра, до овог растанка у Тари 13. септембра. Баћушка Михаило, топли поздрави из још увек толпог Београда.
У Омск стижемо буквално десетак минута пред моје учешће у ТВ емисији „Заједно“ на „ТВ 12“. Дугујем извињење изврсној водитељки Аљони.
Мени су послали на Телеграм питања које ће бити постављена у емисији али на жалост нисам имао интернет и нисам видео питања, тек када сам стигао у хотел после емисије видео сам та питања. Пошто је емисија једна од оних у којима се говори и о СВО, учесници не седе, већ заједно са водитељком стоје удаљени једно наспрам другог 4-5 метара. Вероватно и због умора због целодневног путовања, и због тихог говора Аљоне, нисам добро чуо прво питање. Учинило ми се од речи „очество“ (очево име, средње име) да је рекла Отечество (Отаџбина) па сам помислио да ме пита нешто о мојој Отаџбини и уопштено сам одговорио у православно-патриотском духу о својој Отаџбини и њеним духовним везама са Русијом. Када сам одгледао емисију и схватио да сам причао о сасвим десетом, да то уопште није било питање, хтео сам у земљу да пропаднем од стида (Ко жели мало забаве, ту емисију може погледати ОВДЕ).
На опроштај са својим "Сербушкама" Ирина долази у хотел у друштву са кћерком Ксенијом и унуком Жењом, који је одмах заволео Србе и поклонио ми за успомену нових сто рубаља. Жења, чекамо те са радошћу у Србији. Наравно, на испраћај је стигао и други наш анђео-чувар у Омску, сестра Олга.
Последњи снимак пред пут за Москву са нашим брижним сестрицама
Сибирска бајка је приведена крају, остало је мало времена да се спакују ствари у хотелу у Омску и ујутро 14. септембра пре четири часа јутра крећемо ка аеродрому, летимо за Москву.
Многаја и благаја лета Митрополиту Дионисију, Епископу Викентију, нашим духовним оцима на Крсном ходу оцу Михаилу и оцу Максиму, оцу Алексеју, Николају, Андреју, матушки Људмили, сестри Ирини и Олги, Андреју, Александру, Људмили, Сергеју, Максиму, Надежди, Алексеју, Тањушки, Марини, Елени, Алксеју, Светлани, Нини, Ирини... Свим крстоходцима чија имена не поменусмо, свим нашим дивним домаћинима Сибирцима, бољшоје спасибо и многаја и благаја лета!
Игор и Звонимир већ 14. септембра увече лете за Београд, србска експедиција у Русији спала је на три слова, Ранко, Тихана и Јелена остају још пет дана у Москви. О последњим данима последње “руске бајке” у мом животу, читаћете у наредном (последњем) наставку овог путописа.
