Ранко Гојковић
А кад сиђе са горе, за њим пође мноштво народа. И гле, дође губавац и клањаше му се, говорећи: - Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити. И пруживши руку Исус, дохвати га се, говорећи: – Хоћу, очисти се. И одмах се очисти од губе своје. (Јеванђеље по Матеју, 8; 1-3)
Пећка Красница 1911. године спасила народ од колере…
Поштовани читаоци, ниже преносимо текст из часописа Хришћанин из 1911. године који ових дана добих путем Вибера од једног пријатеља. Текст говори о чудесном спасењу града Пећ од колере од стране Пресвете Богородице, учињеном преко Њене чудотворне Пећке иконе Мајке Божије. Како осим са болом у срцу, у ове дане Великог поста, читати о вери Турака у свемоћ хришћанских светиња, истовремено слушајући у нашим храмовима препоруке да не целивамо иконе. Сви причају о последицама, а нико о узроку, како рече један наш архијереј недавно. Узрок је грех драга браћо и сестре, а он се лечи само покајањем и молитвом и Светим Причешћем, у Цркви Христовој.
Не може неко ко се погрузио у „грех страшнији од убиства“ по речима светог Јована Златоустог, да прописује Светој Цркви Христовој, да ли верници смеју да се причешћују и целивају иконе. По савету духовника, трудим се да увек, уколико сам приморан да пишем критички о неким појавама у нашој цркви, да поштујем гесло светог владике Николаја - нека ти речи буду благе, а аргументи јаки. Али не могу да не кажем да сви они који у Крстопоклоној недељи Великог поста Господњег, препоручују уздржање од целивања икона и крста, сами себе убрајају међу оне за које светитељ Николај Србски написа: „Свештеници вером ослабили, калуђери посте оставили“…
Немојте нам драги оци препоручивати да останемо код куће и гледамо Литургију из храма Светог Саве преко телевизије. Прво, има оних који су ту сатанску справу одавно избацили из куће, друго, немојте вређати нашу интелигенцију. Да ли ће оглашени да изађу када почне пренос „Литургије верних“? Немојте ко Бога Вас молимо, нама је потребна вера, а не њена имитација. Пренос Литургије преко телевизије је исто као фалсификована новчаница – НЕМА ВРЕДНОСТ. Знамо да бреме пастирског служења није лако, али пастири Христови су позвани не да кваре, него да назидавају.
Велики руски светитељ свети Теофан Затворник, говорећи о последњим временима у свом тумачењу Друге Посланице Светог Апостола Павла, пише: "Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити дивних храмова и црквених богослужења, све ће то бити само привид, а изнутра биће право одступништво".
Убедите нас да то време није већ наступило часни оци. Нама није потребно номинално него истинско хришћанство, само истинска вера може победити свако зло, па и вирусно, никако номинална вера.
Ниже следи поменути текст о чудесном спасењу града Пећ од колере 1911. године које је починила Пресвета Богородица преко Своје чудотворне иконе Пећка Красница…
Пећка икона Мајке Божије
У Пећи и околини беснела је заразна болест колера. Од ње је умирао и падао тамошњи свет као снопље. Све је било учињено да се зараза угуши, али све је било узалуд. У Пећи је сваки дан био све већи број мртвих.
Једна девојка, ћерка неког Турчина из Капешнице, сањала је једне вечери овакав сан: Србски народ са литијом иде из цркве, а упоредо са Србима, са леве стране иду и Турци у варош. Један свештеник носи чудотворну икону Свете Богородице („Хазрети Мејреме“ како су је Турци звали). Света Богородица је пребацила крила и на једне и на друге, а из руку јој избија пламен. Пробудивши се она је одмах испричала оцу и укућанима свој сан.
Отац је испричао сународницима сан своје кћери на неком њиховом окупљању, али Турцима то не беше право. Затим је реч узео капешнички имам Абдулах ефендија: „Станите браћо, ово је снила и у сну видела Хазрети Мејрему једна безгрешна девојка. Ви знате добро, да кад год би се појавила нека болешчина у вароши да су Срби носили у варош икону Хазрети Мејреме и болест би прошла. Ја ћу одмах после подне отићи код мутесариф паше, Џафера Тајара, да он лично одобри и нареди да икона прође кроз варош“. Заиста, тог поподнева мудериз Абдулах ефендија је одмах отишао код паше и све му испричао.
Осамнаестог септембра улази заптија у кућу проте Спасе Поповића и на турском језику му изнесе разлог свог доласка: „Звао вас мутесариф, ефендија!“
„Ево, одмах с тобом долазим“ – одговори прота, пребаци мантију и пође за заптијом.
Ушавши у диванхану, даде паши поздрав, и упита га: „Ви сте ме звали?“
„Седи, попа ефенди!“
Прота Спаса седе.
„Како је са колером?“ – упита прота.
„Сваки дан је све већи број побољевања и смрти. Ао овако продужи, покосиће целу варош… Но, знате ли што сам вас ја звао?“
„Да чујем.“
„Причали су ми да ви у манастиру имате чудотворну икону Хазрети Мејреме. И кад год би била у Пећи нека болест, ви би ту икону носили по вароши и болест би прошла. Како би било да ви ове недеље прођете са иконом по вароши, по вашем атару, и учините све што треба по вери, не би ли се Алах и Хазрети Мејрема смиловали да колера престане?“
„Како наредите, тако ћемо учинити! Известићу народ да у недељу дође у цркву да што свечаније буде“.
Враћајући се кући, прота је сваког Србина или Србкињу коју би срео на путу, известио да у недељу буду сви у цркви, јер ће сићи чудотворна икона. Постао је душевно узвишен и морално расположен. Како и не би кад иноверни траже помоћ и заштиту од чудотворне иконе, Свете Богородице из манастира Пећка Патријаршија. Истог дана сви су Сбри знали за наређење мутесарифово.
У суботу је било седамдесет смртних случајева. Свуда чујемо кукњаву и нарицање. Нестало је црних шамија и црнога платна. Свет је утрнуо, јер свакоме виси мач смрти над главом. Сутрадан, народ придолази у манастир да са литијом пође у варош. Кад се сврши Света Литургија, настојатељ манастира узима икону и полази из манастира са чирацима и црквеним барјацима. Омладина пева тропар Светој Богородици. Паша је послао чету војника да одају почаст и иду у поворку, а остали Турци су изашли на пут где ће народ проћи. Учесници литије су тронути да немају речи да изразе своје одушевљење, своју радост. Након што су обишли варош, отпратили су икону у манастир.
У недељу је број мртвих пао на седам, а од понедељка се више нико није разболео од колере.
Из часописа „Хришћанин“, бр. 22, 15.11.1911
