Ранко Гојковић

jasenovac1Његошеве речи из наслова текста биле су прва асоцијација када сам прочитао још један бруталан излив демонске мржње једног директора значајне државне институције у овој земљи. Пре последњег излива те мржње, којег би се, верујем, постидели и многи учесници несрећних ријалити програма, добио сам претећу СМС поруку тог директора, да убудуће пређем на другу страну улице када њега угледам! Због тога што је моја колегиница Наташа цитирала речи једног руског научника о реферату поменутог директора! И ваљда због тога што сам се дрзнуо да и сам потпишем Апел за одбрану Новомученика Јасеновачких. Вероватно је то начин како људи његовог соја одају захвалност некадашњим доброчинитељима уколико се ови не слажу са њиховим мишљењем или делањем. Ваљда директорска фотеља утиче на меморију, па директори брзо забораве да некада нису били директори и помисле да други људи треба на својим раменима да носе њихову главу, а не своју, сопствену…

Нека мој одговор дотичном директору на СМС поруку остане између нас, што се тиче претње, могу рећи да сам у неку руку почаствован. Када сам пре 6-7 година добио позив на суд због организације Литије после „Параде поноса“, један србски духовник ми је рекао „Радуј се Србине! Не дао Бог да си учествовао у организације Параде, радуј се што си учествовао у организацији Литије!“. Другим речима, боље да ми такви прете, него да ме хвале.

У Русији постоји закон по коме се приликом помена било које организације забрањене у Русији, мора нагласити да је та организација забрањена у Русији, јер у супротном се може сматрати да се тој организацији даје на важности и да се она рекламира. Код нас нема таквог закона, али постоји закон савести, морални закон који између осталог налаже бригу о пристојности и учтивости, па поштујући тај закон, не желим у свом тексту да помињем име тог директора који не мари за такве категорије понашања, како не би испало да га рекламирам или му придајем важност.

Дакле, разлог мог писања свакако није у жељи за полемиком са уображеним човеком, пристојан човек брзо схвати да од таквих треба отрести скуте, разлог лежи у томе што тај уображенко у своју причу увлачи и канонизоване светитеље, и нашу Свету Цркву и њене епископе и најугледније научнике овог народа који су у „вунена“ комунистичка времена проговорили о двојним стандардима титоистичке историографије. И који су научно доказали вековни континуитет ксенобофног антисрбског хрватског државног права, чија је логична последица био стравични геноцид у клеронацистичкој НДХ 1941-1945. године. Пре свега мислим на срамне нападе на академике Василија Крестића и Србољуба Живановића, који су својим деценијским радом задужили наш народ.

Дакле, желим само у три тачке да изнесем неке личне разлоге за потписивање Петиције и за писање овог текста, зарад свих људи који су потписали Апел, зарад наших великих имена која се примитивно блате.

1. Када помињани директор пише о Цркви, неупућен човек би могао помислити да је он и оцрковљен. Међутим, лично не верујем да је таквог човека могуће видети на Литургији, осим ако је у питању неки организовани скуп. Једноставно, човек који живи Литургијски не може писати онако бласфемично, не може ратовати против Предања, не може износити прљав веш на начин на који то не чине ни учесници Фарме, Задруге и сличних развратних телевизијских пројеката. Међутим, то му не смета да он тобоже брани и Цркву и њене епископе. „Не вређајте једног часног архијереја Српске православне цркве, јер вређате Цркву (и архијереје који су га изабрали за себи равног и дали му богомдано задужење)“ – пише директор у својој пасквили. Сигуран сам да ни један потписник Апела није имао ни помисао за вређањем епископа Јована. Јесте указано на његову некомпетентност по питањима страдања Срба у НДХ, али никаквог блаћења није било, нити бих лично ставио потпис испод текста у коме би се епископ блатио. Конструктивна критика је једно, блаћење нешто друго. Вероватно је свако могао имати по неку ситну замерку на текст, имао сам их и ја на нешто дорађену верзију текста Апела (пре свега, не видим потребу да се србска православно-патриотска јавност данас дели и по питању термина страшног злочина почињеног над Србима и да се по сваку цену намеће термин који очигледно није општеприхватљив у самом православно-патриотском корпусу), али сам сматрао да србски интелектуалци морају апеловати на прекид „туђманизације“ србског страдања у НДХ. Дакле, пошто је коначна верзија прихваћена од стране нашег највећег ауторитета по питању историје, сматрао сам, верујем као и већина потписника, да би повлачење потписа уочи објављивања био арогантан чин. Сигуран сам да је Апел од стране свих интелектуалаца потписан због одбране Светих Новомученика Јасеновачких, а никако ради некаквог напада на некаквог директора или не дао Бог, на владику! Напротив, много већу увреду за владику од текста Апела србских интелектуалаца, представља „одбрана“ од стране директора путем оваквих одвратних пасквила. Апел потписан од стране многобројних српских интелектуалаца схватам као глас савести и позив црквеним и државним властима у нашој земљи, да се стане на пут озваничењу туђмановске историографије у држави Србији, а никако као напад на владику или Цркву. И ништа више! Због тога лично приземно обрачунавање са појединим потписницима Апела, изношење прљавог веша и прљаво укључивање њихових породица у полемику, изношење полуистина (попут тврдње о „ограђивању“, појединих потписника, радило се о образложењу зашто је потписан Апел, а никако о „ограђивању“, а то Музеј жртава геноцида овако описује: „Није случајно да је група људи - В. Димитријевић, А. Лазић и други -, послала нови Апел Српској Цркви након слања првобитног где се ограђује од текста тог 1. Апела“. Никаквог новог Апела послатог Синоду од стране ових људи, није било) које су често опасније од отворених лажи, као и оптужба за секташтво потписника Апела, говори о секташком духу директора, а не потписника Апела. Оваквом подмуклом подметању као бајаги богобојажљивих људи, а у стварности богобораца, најбоље је одговорио свети псалмопојац Давид у свом Псалтиру: „Безаконику је безбожна ријеч у срцу; нема страха Божијега пред очима његовијем. Али лаже себи у очи уместо да призна своје безакоње и омрзне на њ. Ријечи су уста његовијех неправда и лукавство, неће да се опамети да твори добро. Безакоње смишља на постељи својој, стоји на путу рђавом, зло му није мрско“ (Псалам 35, 1-5).

2. Папагајско понављање тог директора о „неаргументованим тврдњама и недоказивим причама о броју настрадалих у Јасеновцу“ представља такође подмукло и кукавичко мењање тезе, уз тобожње величање његових научних метода. Потичем из страдалничке породице, око 50 мојих Гојковића побијено је од стране усташа на Божић 1942. године и покојни отац после тог страшног злочина није имао блиског Гојковића до шестог колена, сви су тада побијени! Више пута сам од њега чуо да је тог крвавог Божића 1942. године убијено најмање још четворо новорођенчади у односу на списак који је наведен у књизи нашег чувеног историчар Др Сава Скока, новорођенчади која због зиме, рата и удаљености од града, нису била још уписана у матичне књиге. Ако Саво Скоко, рођен у Југовићима у којима сам и ја рођен, у суседном селу од страдалничке Придворице, као син народног хероја и првоборац, није могао пописати имена свих побијених у једном херцеговачком селу, како неки музеј, са потпуно ограниченим средствима и могућностима, може пописати жртве Великог Злочина, како усташко злодело назва Виктор Новак. Да ли су те бебе на списку Музеја жртава геноцида?

Pridvorica spomen ploca srpskim novomucenicima D Milosevic

Спомен плоча у цркви у Придворици са списком убијених на Божић 1942. године

Колико је таквих беба било у стотинама српских села и градова који су пострадали у клеронацистичкој НДХ? Колико је архива спаљено, матичних књига, црквене, државне и манастирске документације? Колико је непознатих лешева однела Сава, колико их је спаљено у Пачилијевој пећи? Колико је још непобројаних јама, колико је у њима непобројаних и непописаних страдалника? Зар је могуће инсистирати на валидности само оног броја жртава који су пописани именом и презименом, спорити се са налазима Државне комисије, са сведочењима и истраживањима стотина сведока, историчара, страних и домаћих, спорити се са документацијом Вермахта који је био последња инстанца која би могла да сажаљева или преувеличава број пострадалих Срба, Цигана и Јевреја у НДХ. Знамо сви колико је патолошко нељудски однос Вермахта био управо према представницима ова три народа… Уосталом, зашто господин директор не каже да је неприхватљив општеприхваћени број жртава у Аушвицу иако их је пописаних са именом и презименом мање у милионским цифрама? Како то прихвата као жртве и око два милиона непописаних именом и презименом жртава у Аушвицу, а 700 хиљада за њега представља „неаргументоване тврдње и недоказиве и произвољне приче о броју настрадалих у Јасеновцу“ – како написа у својој пасквили?

3. Дакле, да још једном поновим да сврху писања овог текста не видим у жељи за некаквом полемиком са дотичним директором, него у жељи да религиозним људима који углавном читају моје текстове, предочим да може неко писати о црквеној историји, а уопште не бити „црквен“, нити религиозан. Религиозни људи размишљају у небеским категоријама, своју душу управљају ка Небу, док нерелигиозни људи живе без Неба, они сав жар своје душе дају приземним интересима и приземним стварима. Људима је данас пружена нека врста варљиве слободе, по својој вољи могу да иду и у свети храм и у јавну кућу, могу да читају благочестиву књигу, гледају благочестиву емисију, прате благочестиве сајтове или са друге стране - да иду у јавну кућу и гледају развратни ријалити, прате свакојако ђубре које им пружа интернет пространство. Чини ми се да национално освешћени људи треба да пазе и да, колико је то у њиховој моћи, свој живот и живот својих ближњих ограде од те невероватне дозе примитивизма и примитиваца који су запосели огромну већину наших медија. Уколико то буду радили људи од угледа и части, тада ће и наш народ светосавски, надам се још увек у својој већини, радије кренути у храм, него у јавну кућу, а „туђмановска историографија“ ће отићи тамо где јој је и место – на сметлиште историје…

Текст завршавам утехом за све које боли овај нови талас „туђманизације србске историје“, утехом коју нам шаље свети бесмртни псалмопојац Давид у свом Псалтиру: „Немој се жестити гледајући неваљале, немој завидети онима који чине безакоње. Јер се као трава брзо косе, и као зелено биље вену. Уздај се у Господа и твори добро; живи на земљи и чувај истину. Тјеши се Господом и учиниће ти што ти срце жели“ (Псалам 36, 1-4).

А што се тиче Новомученика Јасеновачких, свети владика Николај нам је поручио да су они већ победили: „О страдалци нови под хумкама влажним, победа је Ваша над хришћанством лажним“.

Свети Новомученици Јасеновачки молите Бога за нас!

Други чланци...
Go to top
JSN Boot template designed by JoomlaShine.com