Ранко Гојковић
Последњих неколико месеци пажњу светске па и наше јавности заокупља ситуација у Нагорно Карабаху, тачније, рат између Јерменије и Азејберџана. Може се рећи да су симпатије већине Срба биле на страни Јермена и за то постоје најмање два добра разлога. Први је, што Азербејџан подржава повампирена Турска са Реџепом Тајипом Ердоганом који би пошто-пото да постане нови османски султан. Други разлог је страдалничка историја Јермена и геноцид који су од истих Турака преживели. Многи из незнања стављају и трећи разлог, наводећи да су Јермени православни. Јермени јесу древни хришћански народ, њихова црква припада дохалкидонским црквама и Јерменија је прва земља на свету у којој је хришћанство постало званична религија. Међутим, Јермени нису у евхаристијском јединству са православнима, Јерменска црква није прихватила одредбе Халкидонског сабора и задржала је монофизитски постулат о само једној (божанској) природи Исуса Христа, а не две (о божанској и људској природи) како учи Православна Црква.
Дакле, није чудо што Срби симпатишу Јермене, ни моја маленкост није изузетак, лично сам упознао Бабкен Симоњана, великог пријатеља Срба који са пуно љубави пише о нама и очигледно да постоји узајамно поштовање два народа. Тужно је било гледати како се слике с распетог србског Косова преносе на Кавказ, како исламски фундаменталисти руше крст на хришћанском храму...
Међутим, све чешће се и код нас протура једна подла лаж завијена у обланде полуистина (полуистине су често опасније од лажи), како је наводно Русија издала Јермене. О томе нешто више у редовима који следе.
Неопходно је пре свега направити кратко подсећање на предисторију данашњег сукоба.
Уочи распада СССР-а, Јермени су Арцах (они тако зову Нагорно Карабах) који се налазио у окриљу Азербејџана, прогласили самосталном државом. Био је то први случај ревидирања граница унутар СССР и подстакнуо је даљу дезинтеграцију ове џиновске државе. Тада је сличан покушај, такође на Кавказу, представљало проглашење независности Чеченије. Међутим, сама Русија је оштро пресекла тај покушај војно поразивши сепаратисте и било какав дипломатски покушај оправдања и признања сецесије Карабаха представљало би двојне стандарде карактеристичне за Запад али не и за Русију. Дакле, правно гледано, Карабах је део територије Азербејџана (историјски, то је вековна јерменска територија, овде говорим о тренутном статусу по међународном праву). Када је почетком 90-их година избио први рат у Карабаху, Јермени су тада били војно надмоћнији и заузели су и многа насеља у којима су живели Азери, па се у унутрашњост Азербејџана из Карабаха доселио талас избеглица. Још тада се Русија залагала за компромис и тражила повратак тих рејона Азербејџану, како би се потом регулисао положај Јермена у Карабаху, али је руководство Јерменије одбијало све такве предлоге. Сада је ситуација обрнута, Азербејџан је у овом рату не само повратио све те територије, него је освојио и део територије насељене Јерменима, по праву победника. И да није било интервенције и иницијативе Русије, питање да ли би се војска Азербејџана зауставила до Јеревана, толико је било способно прозападно руководство Пашињана које је дошло на власт у „обојеној револуцији“ уз помоћ Сорошевих фондова и Запада.
Никол Пашињан, премијер Јерменије, био је вођа «плишане револуције“, што је други назив за државне ударе у организацији ЦИЕ, прљавог новца Џорџа Сороша и осталих банкара који уз помоћ пете колоне руше националне економије и предају природна богатства земље у руке транс-националних компанија. „Карабашки клан“ је био орјентисан на сарадњу са Русијом и Пашињан се више старао да из власти прочисти све проруске елементе, него што се старао о безбедности земље. Бавио се само извођењем Јерменије из зоне руског утицаја, окренувши јерменски државни брод у потпуности ка Западу. Наравно да руководство Русије није могло имати поверења у њега, да је узајамна сарадња била веома отежана. Чим је прозападна, самим тим и 
издајничка власт засела у фотеље, нису бринули о припреми земље за рат, него за изазивање антируског расположења и русофобне хистерије. Чак су и руске заставе скидали и бацали под ноге разуларене масе, руске заставе су спаљивали у Јеревану. И то није све, садашњи губернатор Арагацотнске области Давид Геворгјан, учествовао је у акцији протеста испред амбасаде Русије у Јеревану, газећи на земљу бачену руску заставу. Наравно да је у таквој ситуацији ојачана армија Азербејџана, припремљена добро и наоружана од стране султана Ердогана, лако изашла на крај са најамничком влашћу Јеревана.
Кад је кренуо нови ратни сукоб, западном најамнику Пашињану није сметало да одмах позове Путина и затражи помоћ. Треба рећи отворено да је Пашињан и прозападна власт у Јерменији главни кривац за националну катастрофу коју Јерменија преживљава ових дана. Не само да није било ефикасне војне помоћи оружаним снагама Карабаха, него је чак власт спречавала одлазак добровољаца из Јерменије на фронт у Карабах. Очигледно је најамничким властима било важније да спрече повратак на власт Карабашког клана од обране свог народа.
Да не би испало да овде неки русофил брани Русе, ево питања која су Пашињану поводом ситуације у Нагорно Карабаху поставила два светски позната новинара јерменског порекла. Ради се о Роману Бабајану, главном уреднику радио-станице „Говори Москва“ и Маргарит Симоњан, главном уреднику ТВ канала Раша Тјудеј.
Питања Бабајана:
Да ли је истина да вам је Руска Федерација практично од првога дана тог рата предлагала разне моделе регулисања, и веома добре моделе регулисања, не оне који су сада потписани, него веома добре, а да сте ви сваки пут пажљиво слушали те предлоге и одбијали их?
Да ли је истина да вам је од првих дана сукоба у Нагорно Карабаху предлагана помоћ?
И вама је та помоћ моментално пружана, притом, испоставља се, у огромним размерама. Да ли је истина да је на јерменске војне (и не само војне) аеродроме слетало десетине руских војно-транспортних авиона?
Одговорите нам, молим вас, да ли је истина да сте добили оне системе наоружања које сте тражили?
Молим вас одговорите часно, у супротном, „задаћу вам још конкретнија питања“ – завршио је Бабањан.
Питања Симоњан:
„Да ли је истина да сте се све то време ви, господине Пашињан, саветовали, бесконачно преговарали са својим пријатељима – чак не највишег, него различитог нивоа – у Сједињеним Америчким Државама, и управо да сте због тога оклевали, да због тога нисте доносили одлуке које су биле једино могуће за доношење и које је предлагала Русија како би се све то зауставило?
Да ли је истина да су ти преговори и ваши преговарачи, ваша успореност и неодлучност, ваши покушаји да седите на две столице, и довели до овога што се десило?
Да ли је истина да сте све то време преговарали са њима?
* * *
У моменту писања овог текста, премијер Јерменије није удостојио одговора двоје светски познатих новинара. Очигледно – не може оповргнути изнете чињенице и због тога не чуди да су ових дана у Јеревану гореле канцеларије Сорошевих филијала а да је народ желео да линчује и самог премијера. Ко с ђаволом тикве сади, о главу му се обијају – каже србска народна пословица.
Да закључимо, може се тространи споразум о прекиду војних дејстава критиковати до миле воље, чињенице које произилазе из горе написаног су следеће.
1. Војни пораз Јерменије је био потпуно закономеран не зато што је Русија издала свог савезника, него зато што је власт у Јеревану била прозападњачка = издајничка.
2. У таквој ситуацији руководство Русије је учинило максимум да спаси за Јерменију што се спасити може, пошто је већ било пало у руке армије Азербејџана и стратешко насеље-тврђава Шуши.
3. Човек снује, Господ пресуђује, каже стара народна мудрост. Овај рат је покренут и због слабљења положаја Русије на Кавказу, али је испало потпуно обрнуто, Русија је знатно ојачала своју позицију у овом региону. Миротворци Русије су једини војници који се у наредних пет година могу налазити на законским основама у Карабаху.
4. Из ове чињенице произилази важна стратешка нијанса – са позиција Карабаха руски радари ће имати као на длану приступ и централном делу територије Турске.
5. Овај споразум показује и мудрост председника Азербејџана Алијева, који је свестан да не сме градити добре односе само са Турском, него и са Русијом и Ираном. Овим потписом он је показао да није обичан пион у великоосманским плановима султана Ердогана.
6. Јасно је да после потписивања овог споразума јача утицај Русије и у Јерменији и да западни најамник Пашињан више не може водити отворено русофобну политику у Јерменији. Пре овог сукоба, увелико се причало да ће Јермени затворити руску војну базу у Гјумри (град на северо-истоку Јерменије, близу саме границе са Турском), сада то нико не помиње.
7. Очигледно да и султану Ердогану није до отвореног сукоба са Русијом и нисмо могли видети да је Турска пала у очај после потписивања овог споразума и увођења руске армије у Карабах. Русија је потписивањем овог тројног споразума ојачала своју позицију на Кавказу и показала да поново постаје моћна империја и главна геополитичка снага на постсовјетском пространству, ма колико се Запад упињао да је сведе на ранг регионалне силе.
Опасно је бити непријатељ Америке, али је погубно бити њен пријатељ – рекао је својевремено Хенри Кисинџер. Ових дана и руководство Јерменије и њен народ се могао уверити у исправност ових речи.
Из ситуације у Јерменији и србски народ и његово руководство би могло извући поуке, на жалост, лично не гајим наду да ће се то и десити. Политика патолошког срљања у загрљај својих крвника, наставља се пуном паром…
Фото: РУНЕТ
