Ранко Гојковић
Први део овог путописа можете прочитати ОВДЕ
Премудри Сирах је у срцу своме размишљао о Премудрости Господњој и Њеним путевима, испитивао Њене тајне, ишао за Њом узастопце, завиривао у Њена окна, прислушкивао на Њеним вратима...
Може човек размишљати и мудровати колико хоће, заиста је само Премудрост могла устројити тај дивни догађај, долазак у манастир посвећен Пресветој Богородици, велике иконе-диптиха два велика стуба Цркве Православне, два духовна родитеља србског и руског народа, који су за живота удостојени посете Пресвете Богородице. У манастир са два храма, један посвећен Владимирској икони Мајке Божије, други посвећен Тројеручици. Две најзначајније иконе Пресвете Богородице у РПЦ и СПЦ, тесно повезане са земним животом Светог Саве и преподобног Сергија. Само Премудрост је могла надахнути владику Саватија и игумана Симеона, да благослове, а потом Митрополита Дионисија и епископа Викентија да наставе, оно што је Премудрост надахнула. И да се преко нас грешних оствари ова замисао, која тешко да је чисто људским умом могла од некога бити осмишљена и остварена. Само они које је Премудрост нахранила хлебом разума и напојила их водом Премудрости, могли су нас благословити да и ово путовање прође на славу Богу и Његовим угодницима и надам се и на наше спасење.
Отприлике у том духу сам размишљао у авиону током путовања из Москве за Омск, о тој Премудрости Господњој, очаран боравком у Сергијевој Лаври и не сањајући колико нас још дивних момената очекује на нашем путовању.
Још буновни од две слабо проспаване ноћи, заобилазимо уобичајену пасошку контролу и чекање багажа и право из авиона нађосмо се у ВИП салону аеродрома у Омску. Тамо нас чека епископ Викентије са оцем Михаилом, мени познатим баћушком још од првог доласка са Тројеручицом у Омск 2018. године. И наравно, ТВ екипа “Омске телевизије 12”. О доласку иконе за “ТВ 12” говорио је владика Викентије, иконописац Звонимир и моја маленкост.
Велики комби вози нас до хотела ИБИС где практично само смештамо ствари у собе и одмах на бденије у Никољски храм, такозвани „козачки сабор“, храм важан за историју Омска. Преко пута храма налазио се козачки кадетски корпус. Још једно познато и драго лице задужено је за ексурзију са нама наредних дана у Омску - Ирина Ногина, организатор многобројних поклоничких путовања, од којих је једно било и по србским светињама, где сам имао част да будем пратилац тој руској поклоничкој делегацији 2022. године. Иринина десна рука по питању бриге о “сербушкама” била је сестра Олга. Те две жене несвакидашње енергије и срца великог као Русија, одмах су прирасле за срце и остатку Србадије.
После свечаног дочека иконе, свеноћно бденије у Никољском сабору служи Митрополит Дионисије уз саслужење три епископа и мноштво клирика Омске Митрополије.
Сусрет са матушком Људмилом, први пут као монахињом. Доста познатих и драгих лица из моје претходне две посете Омску. На заједничкој вечери посебан утисак на све оставља Митрополит Дионисије. Благе и топле очи, дечији осмех као код нашег Патријарха Павла, господски став и здраво расуђивање какво доликује великом архијереју. Омск је несумњиво благословен град, на челу Митрополије налази се велики архијереј.
Сутрадан, 6. септембра, Литургија у Никољском храму, митрополиту Дионисију саслужују епископ Исиљкуљски и Руско-Пољански Теодосије, епископ Калачински и Муромцевски Силуан и „наш“ епископ Тарски и Тјукалински Викентије.
После Литургије посета несвакидашњем „Суворовском“ предузећу „Мир“. Невероватна прича кроз коју нас је провео директор предузећа, показује да су принципи руковођења руског војног генија Александра Васиљевића Суворова примењиви не само у ратовима, него и у руковођењу предузећем. Средом и петком у мензи је обавезан посни мени, свакодневно се служе молебани уочи почетка радног дана, на црквене празнике предузеће не ради, а лидери су у Русији у својој области производње. Уместо антипразника 8. марта, у овом предузећу женски празник је Дан жена мироносица.
Вероватно најлепши храм у Омску после Успењског сабор, налази се у фабричком кругу веома успешног "суворвског" предузећа
У канцеларији директора (десно) суворовског предузећа
После посете “суворовцима” уследила је прва у низу презентација моје књиге на руском језику “Срби и Руси - браћа по Промисли Господњој”. У Омској државној научној библиотеци имена Пушкина, сусрет са још једним од раније познатим и драгим лицем - Алексејем Петровичем Сорокином, замеником директора библиотеке и саборцем у појединим пројектима Сербирије. У част србске делегације, на презентацији су изложене књиге везане тематски за Србију.
Алексеј Петрович је сјајно водио презентацију која се претворила у једну врсту руско-србског дијалога о историјским темама наших братских односа.
После презентације журимо да са Ирином посетимо Успењски сабор и велику светињу, гроб свештеномученика Силвестра. Потресна историја о зверствима црвених богобораца над верујућим православним клирицима и народом. Слава Богу, мошти су откривене у подруму храма 2005. године, када је испливала једна икона и орлец, сада је тамо већ саграђена и капелица одмах покрај места где су мошти откривене. Два свештеника су нас чекала и отворили су ковчег са моштима одслуживши кратак молебан док смо целивали мошти свештеномученика Силвестра.
Поклоњење Србадије моштима свештеномученика Силвестра
Док се возимо на вечеру коју су у нашу част приредиле сестрице које су са Ирином на челу и у мојој пратњи 2022. године обишле највеће србске светиње у Србији и Црној Гори, Ирина прича о историји Омска. Већ погађате, та историја није могла проћи без Срба. Оснивач Омска, Бухолц, по наређењу Саве Владиславића дошао је овамо да сагради утврђење из кога се потом развио овај дивни град. Касније, на презентацији моје књиге у Тари, добијам књигу у којој је описана значајна улога породице Ивељић у историји Таре, а један изданак те породице био је међу 12 генерала србског порекла у Бородинској бици. Истинска хришћанска љубав наших сестрица према србској браћи и сестрама речима се не може описати, па нећу ни покушавати да је опишем, само ћу рећи да смо те вечери отишли препуних стомака и просто затрпани поклонима.
Сутрадан, 7. септембра, “радни дан” почиње посетом Омској семинарији. Изузетан сусрет србске делегације са семинаристима и студентима високошколских установа у Омску. За мене лично, најлепши од свих наступа, ваљда зато што су учешће узели и други наши представници и што се радило о некој врсти дијалога, било је пуно питања, није се радило о пукој презентацији. После ручка у семинарији са љубазном директорком пролазимо својеврсну ескурзију по семинарији, посебно упечатљиве су иконописачке радионице и изузетно богата библиотека.
Љубазна директорка семинарије (у средини) окружена Србадијом и својим сарадницама
Из семинарије хитамо у Ачаирски женски манастир, један од симбола православног Омска. Упечатљива ескурзија, упечатљива архитектура, упечатљива природа. Препород Православља после деценија богоборства, посебно се одсликава у овом манастиру кроз велике подвижнике Господње. Успевам и да се погрузим у лековитом источнику са сталном температуром од 37 степени целзијуса, одмах осећам олакшање у отеклој нози. О поклонима игуманије већ се досећате, време је да још једном заблагодарим предузећу Ихтис, захваљујући њима имали смо на многим местима лепа уздарја.
Уздарје игуманији
Уметничке душе у Ачаирском манастиру - отац Михаило и наш Звонимир
"Сербушке" у Ачаирском манастиру
Осми септембар остаће у посебном сећању србске делегације. Икона Светог Саве и Сергија изнета је из Никољског храма и креће у петодневни Крсни ход, који је започео молебаном на месту на коме се налазила прва црква у Омску, на Иљинској горки. Интересантно је да су помињани "суворовци" током ноћи монтирали капелу и спомен крст на месту некадашње прве цркве у Омску и изненађење богобораца је било огромно тог јутра, али већ је било прошло време рушења храмова.
Спомен крст и капелицу на Илинској горки постројили су за једну ноћ горе помињани "суворовци"
Кратак молебан одслужио је Митрополит Дионисије и крстоходци крећу у аутомобилски Крсни ход, прва станица Тамбовка, место јављања Пресвете Богородице, место где израста храм посвећен Тројеручици, трајно седиште наше иконе. После свете Литургије у капели на месту јављања Пречисте, Митрополиту Дионисију поклањамо лепу икону Белог анђела, рад мајстора из предузећа Ихтис.
А потом за свечаним ручком под шатором, лепе поклоне добијају и епископ Викентије, архимандрит Серафим (још једна мени тако драга личност, коју сам упознао приликом првог доласка са иконом Тројеручицом 2018. године) и матушка Људмила, настојатељница манастира у коме се Тројеручици придружују Свети Сава и Сергије.
Звонимиров сусрет са иконом Тројеручицом коју је насликао за манастир Рукумија, коју је отац Симеон поклонио а моја маленкост предала владици Саватију 2018. године, није могао протећи без суза. Нама је то изгледало тако дирљиво, као када се после много година поново сусретну најближа бића. Звонимир је рекао да је благослов Пресвете Богородице Тројеручице на свима нама и онима који јој се клањају и целивају је. Она надзиђује љубав на темеље србско-руског братства. То рече и чини ми се до краја живота стече, велико поштовање матушке Људмиле.
Ја бих том великом благослову додао и благослов и друге иконе коју је насликао наш Звонимир, иконе наших духовних отаца Светог Саве и Преподобног Сергија који су дошли у посету Пречистој у далеки Сибир. Када већ говоримо о те две иконе, да не заборавим важну ствар - у Русији смо поделили народу и свештеницима да деле шест хиљада малих иконица Тројеручице и Светог Саве и Сергија (по 500 у Лаври и у Москви и пет хиљада у Сибиру), које је одштампао манастир Рукумија специјално за наше путовање.
Шест хиљада ових иконица подељено је током нашег поклоничког путовања у Русији
Село у коме настаје нови манастир са новим храмовима је мало и сиромашно и благодарим Господу и милосрдној браћи и сестрама који су покренули иницијативу па Србадија прикупи, за овакве услове пута солидан прилог за ову светињу, о којој ћемо, уверен сам, слушати у годинама које су пред нама.
Храм "Тројеручице" у изградњи
А сада неколико речи о још једном изузетно упечатљивом моменту нашег поклоничког путовања. Још док смо били у Србији, Ирина ми је рекла да у нашем програму нема посете храму на Крутој горки, једином храму посвећеном преподобном Сергију у Омској митрополији и да је једино пред вече 8. септембра, после доласка из Тамбовке, могуће посетити га. Испричала ми је историјат тог храма и то је прича која заслужује цео текст, у пар реченица се то чудо Божије не може и не треба описивати.
Црква преподобног Сергија Радоњешког са чудесним звоником направљеним од цеви, на Крутој горки
Наш програм јесте био “згуснут” и схватам и руску браћу и нашу братију и сестрице што су хтели да нас “поштеде” тог излета. Међутим, ја сам сматрао да ми који смо донели икону преподобног Сергија и Светог Саве, треба да посетимо једини храм у Омску посвећен преподобном Сергију, али нисам желео да оптерећујем уморне саборце и рекао сам да бих ја кренуо а остали нека одморе. Међутим, тада на сцену ступа наше “Звонце”, иконописац Звонимир, са речима да нисмо дошли у туристичку него поклоничку посету, и више није било дилеме - сви крећемо ка Крутој горки. И слава Богу! Какву духовну радост смо доживели, тешко је описати. Понављам, дугујем посебан текст о Крутој горки, сада само да истакнем изузетан поклон који сам добио од оца Антонија, старешине храма. Велика икона преподобног Сергија у дуборезу, са два предивна подсвећњака са крстовима.
Са оцем Антонијем и предивним поклоном, резбареном иконом преподобног Сергија Радоњешког
Преподобни Сергије са подсвећњацима - поклон оца Антонија
И “букет” предивних воштаних свећа које отац Антоније лично прави. Како изразити захвалност за овакве поклоне! Ниским поклоном оцу Антонију и надом да ћу на добро вратити добрим. Сигуран сам да отац Антоније неће замерити што ћу тај поклон предати у своју духовну базу, свом духовном оцу од кога је и кренула цела ова дивна историја са србским иконама у Сибиру.
Дакле, 8. септембра се Тројеручица сусрела са Светим Савом и Сергијем, благословила их на аутомобилски Крсни ход посвећен Александру Невском, који је настављен сутрадан 9. септембра.
Али о томе ћете читати у трећем наставку нашег путописног серијала...
