Ранко Гојковић
Први део овог путописа можете прочитати ОВДЕ
За разлику од лета Москва-Уфа, лет на повратку из Уфе за Москву није каснио, слава Богу. После праштања на аеродрому са новим пријатељима, умор чини своје, после кратке шетње по околини, практично остатак дана проводим у хотелској соби.
Сутрадан две обавезе на дневном реду - преузети књиге од издавача за промоцију у Иванову и увече већ традиционално дружење на чувеној тераси Бориса Земцова. Виктор Бојчев, директор Бугарског културног центра у Москви са којим сам се дружио неколико дана у Уфи, показује да Срби и Бугари могу братски да сарађују и помажу један другом. Доноси ми колица на точкиће са којима је много лакше преузети два пакета књига од издавача.
Приликом преузимања књига овај пут нисам имао среће да се видим и са старим познаником и другом Сергејем Тимченком, директором „Ковчега“ и главним уредником чувеног часописа „Славјанка“, али сам о ситуацији у Србији успео да поразговарам са његовим братом. Будући да често летује у Црној Гори, пријатно ме изненадио познавањем прилика у Србији.
Код Бориса већ позната слика – са супругом Олгом за србског госта припремио је сто као за свадбу.
Аутор са Борисом Земцовом у његовом стану у Москви
Поклони за мене и супругу су неизбежни, али један поклон је овај пут посебно драгоцен. Већ сам писао о православном витезу Јурију Земцову, Борисовом сестрићу који је јуначки погинуо код Бахмута. Борис је остварио велико дело, приредио је три књиге о свом ближњем – једну са приказом историјско-философског наслеђа хероја СВО Јурија Земцова, другу са његовим религиозним радовима и трећу књигу као зборник успомена на овог великог човека.
Ту књигу добијам на поклон те вечери од Бориса и тако комплетирам трилогију о овом истинском православном витезу. У књизи је штампан и мој осврт о овом великом човеку, емоције је тешко обуздати. Имао сам част да преспавам у његовом дому у Тули, да уживам у предивним иконама у његовом сликарском атељеу, да слушам дивно музицирање његове дивне деце, да са њим обиђем музеј знамените Куликовске битке… На 240 страници књиге моја слика са Јуријем у његовом атељеу, уз натпис: Амбасадор словенског света у гостима код руског иконописца: Јури Земцов је угостио србског подвижника Ранка Гојковића у свом атељеу у улици Шишкина.
Иако сам покушао да се уздржим, сузе су оквасиле моје лице. Желим да верујем да ће Јуријева жртва и жртве многих руских хероја бити на славу Русије, како је Јури писао у последњем писму својој мајци са фронта. Вјечнаја памјат руском хероју Јурију Земцову!
Са Борисом, на његовој тераси, увек се води плодан дијалог. Не могу да схватим да његовог сина, добровољца на Донбасу, потом учесника СВО, чак ни после рањавања и шест операција не пуштају из армије. Борис Земцов, србски добровољац из легендарне битке на Заглавку код Вишеграда, поред овог огромног посла око издања поменуте три књиге свог родственика, ради као заменик главног Уредника Руског Вестника, једног од најзнаменитијих часописа у Русији чија уређивачка политика негује вредности Свете Русије и руског патриотизма. Последњи тост те вечери са Борисом био је за нови долазак Земцових у наше крајеве и на „Дан руских добровољаца“ који се у Републици Српској посебно обележава 12 априла, на дан поменуте битке на Заглавку.
† † †
Сутрадан, 30. септембра, већ око седам часова јутра налазим се у возу за Иваново. Овај град руског текстила налази се у центру чувеног „Златног прстена Русије“. Раније сам боравио у многим градовима „Златног прстена“ али први пут у Иванову. На железничкој станици у Иванову изненађење, уз мог руског пријатеља Евгенија и мој братанац Богдан Мастиловић који студира у Русији, син мог брата од ујака, доктора историјских наука, професора на универзитету у Источном Сарајеву.
Неочекиван сусрет са братићем у Иванову - Богдан Мастиловић и аутор текста
Одмах по смештању у хотелу Вознесенскаја, са Евгенијем и Богданом шетамо улицама Иванова, кратка екскурзија по граду а онда таксијем крећемо до чувеног центра текстилне индустрије, како су ми рекли ради се о огромном центру за куповину одевних производа, желео сам да драгом пријатељу купим дуксерицу коју је наручио. На жалост, сутрадан се обележавао Дан сухопутних јединица Руске армије и била је у току војна вежба која је обухватала и простор око поменутог центра и пролазак кроз капију био је дозвољен само лицима са специјалним пропусницама. Праштај брате Драгане, није суђено да ти овај пут купим жељену мајицу. Враћамо се до канцеларије Руског Балканског пословног центра где нас чека Михаил Јарујев, још један пријатељ са којим сам се сусретао у Београду и Бања Луци на руско-србским манифестацијама. Уочи презентације моје књиге „Срби и Руси браћа по промисли Божијој“ мало загревање уз кафу и квалитетну србску дуњевачу у Балканском пословном центру у Иванову.
У Руско-Балканском центру пословне сарадње и културе
У „Дому националности“ где је одржана промоција моје књиге на руском језику, пријатно изненађење, много младих људи је дошло да чује причу о промислитељским везама Срба и Руса. Нисам желео да пуно говорим о јунацима моје књиге, више пажње сам посветио духовној вертикали и координантном систему моралних вредности који је код Срба и Руса веома сличан. Наравно, уз навођење многих историјских примера и паралела. После мог излагања уследила је веома занимљива дискусија, многе присутне је занимало стање ствари не само у Србији, него и на просторима бивше Југославије. После промоције књиге љубазни заменик директора „Дома националности“ зове србског госта са Евгенијем и Михаилом на послужење са чајем и наставак разговора на балканске теме.
Евгениј Осенков и Ранко Гојковић, презентација књиге "Срби и Руси браћа по промисли Божијој"
Руска браћа Михаил и Евгениј су после краће шетње центром Иваново и неколико фотографисања аз успомену, србског госта одвели на вечеру у Ирски ресторан.
Ранко Гојковић и Михаил Јарујев
Невероватно укусна храна, одлично точено пиво, љубазна конобарица, веома пријатна атмосфера у ресторану, лагана музика, учинили су да се србски гост опустио и може се рећи осећао као код своје куће. Ако буде још посета Иванову, лично не бих мењао ресторан 😊.
Сутрадан ујутро сам крећем у обилазак храмова у Иванову. Први је Преображењски храм, после јутарње службе купујем иконицу и у разговору са женом у црквеној продавници сазнајем да су јуче такође ту били неки Срби који су јој поклонили једну икону. Објашњава ми како да дођем до Успењског катедралног сабора. Чекајући аутобус ка Успењском сабору на станици испред храма, поменута жена долази на станицу и уз речи да се плашила да сам већ отишао, поклања ми икону светог епископа Василија Кинешемског. Шта рећи, мени већ добро позната широка руска душа, тешко је тако нешто доживети у некој другој земљи.
Улазећи на капију катедралног Успењског сабора, пажњу привлачи велика слика светог Патријарха Тихона на једном зиду, уз натпис који подсећа на његов долазак у Иваново у рангу Патријарха. Веома богата и веома велика црквена продавница нуди заиста широк избор књига и икона и уопште црквених предмета, тако широк избор не постоји ни у многим московским храмовима. Тешим се да сам купио неке лепе поклончиће за Драганову децу, кад већ нисам дукс за њега.
Успењски катедрални храм у Иванову
Време брзо лети и већ око 13 часова креће воз за Москву, наравно, Михаил и Евгениј прате србског брата до самог уласка у воз. Спасибо, братја на прекрасна два дана у Иванову. Чекам Вас са радошћу у Београду, до новој встречи! Спасиба и Татјани на предивним конфетама које је купила за србског брата.
Долазак у Москву и поновни сусрет са Виктором Бојчевим коме враћам колица и у грузијском ресторану пробамо неке грузијске специјалете. Виктор ме напушта, спасибо братушек, чекам кратко још једну мени драгу персону из Москве, Светлану Игоревну Скороходову. Поклања ми своју нову књигу у којој са захвалношћу помиње и свог србског брата.
Много интересантних и заједничких тема уз чај са Светланом, женом која је докторирала на чувеном словенофилу Самарину. Време заиста као да лети, остало је пар сати за праштање са Борисом и полазак практично последњим аероекспресом ка Шереметјеву.
Спасибо драги Борисе и Ољечка, драги Михаило и Евгеније, драги Викторе, драга Светлана, драги Анатолиј (са којим се овај пут нисам видео али сам био у сталном контакту), спасибо дивној жени из Преображењске цркве, спасибо и до свиданија…
Збогом Москва, збогом Русија, надам се до неког скорог виђења!
