Ранко Гојковић
Напомена аутора: Поштовани читаоци, текст који је пред Вама представља мој реферат са конференције «Каљазинска чтенија» (Русија, 18-19 мај 2022) написан на руском језику. Публикован је на Руској Народној Линији и руску верзију пренели смо на Саборнику (ОВДЕ). Због заузетости нисам стигао да га преведем и био сам пријатно изненађен када сам видео текст на србском језику публикован на братским порталима ИН4С и ВОСТОК. Тај текст преносимо уз ситне корекције и захвалност непознатом преводиоцу, а као изворник на крају текста указујемо на ова два сајта...
† † †
Часни оци, драги пријатељи, драга руска браћо и сестре!
У својим текстовима и јавним наступима који се тичу српско-руских односа увек истичем улогу Промисла Божијег. Не може бити случајно да је наш духовни отац, Свети Сава, изабравши монашки пут, отишао на Свету Гору управо са руским монасима и замонашио се у руском манастиру. О томе сведочи и његово поштовање у Русији – он је најпознатији светац у „Своду лица“ Ивана Грозног, једини који је представљен са две фреске у Архангелској цркви Московског Кремља, где су велики кнезови сахрањени у предпетровском периоду руске историје.
Не може бити случајност ни прича о икони Богородице Пећке. Прошла је далек пут од Јерусалима, преко Цариграда, до Новгорода и Херсона, била је сведок Владимировог крштења. Свети Сава је икону добио на поклон од цариградског патријарха када је прихватио Томос аутокефалности 1219. године. Није случајно да су се под омофором Пресвете Богородице и Њене Пећке иконе догодила два најзначајнија догађаја у историји руског и српског народа – Крштење Русије и мисија Светог Саве.
Паралеле између Косовске и Куликовске битке нису случајне и изненађујуће, као ни наш савез у свим ратовима. Није случајно српски свети владика Николај подсетио Србе да треба да плачу и тугују када плачу и тугују Руси… Нити је случајно да је светог цара Николаја назвао „Нови Лазар“, а његову жртву „новом косовоском жртвом“. На крају, није случајно да се данас наставља изградња храма Светог Саве у Београду, захваљујући огромној помоћи руске државе…
Дакле, трагедија православних Словена није почела 24. фебруара ове године и не од Мајдана 2014. године, већ од агресије на српске земље 1992-1995 и наставила се агресијом НАТО неонацистичког пакта против Србије и Црне Горе 24. марта 1999. године.
Српски народ је у последњој деценији двадесетог века прошао многа искушења и доживео сав сатанизам западног света. Данас су руска држава и руски народ подвргнути апсолутно истом сатанистичком медијском линчу као што су Срби били крајем прошлог века. Ово је одвратна кампања у којој Гебелс изгледа као дете…
Дакле, мала Србија је све ово преживела и Запад схвата да је управо србски народ на Балкану последња тврђава руског света на Западу, последњи православни Кремљ који је изашао у сусрет јеретичком Западу. Речи које сам последњих година понављао у својим публикацијама постају сасвим очигледне: „После Другог светског рата они који су мрзели друге народе називани су нацистима, они који су мрзели друге расе називани су расистима, а последњих деценија на Западу су они који мрзе Русе и Србе називани борцима за демократију…”.
Српски народ је у историји бранио праведно гледиште, а покушај оправдања било каквог срамног чина је удар на српски витешки кодекс. И поред тога што су НАТО бомбардери донели Србији прозападну власт, они се и даље не усуђују, знајући какво је расположење српског народа, да уђу у НАТО. И не само Србија, него и Босна и Херцеговина није чланица НАТО-а, захваљујући Републици Српској.
Срби се радују што се руски народ коначно вратио на своје место. Русија је моћна сила и, благословена Господом Богом, она је катехон који држи и спасава цело човечанство од западне цивилизације ЗЛА. Као и наша браћа Руси, ми у Србији осећамо сву исправност циља уништења неонацизма у Украјини.
Сада активно радим на Гогољевим списима, читајући и преводећи „Тараса Буљбу” на српски, јавиле су се асоцијације на актуелну ситуацију у Украјини. Пре него што крене у бој, Буљба доводи своје синове њиховој мајци да их она благослови: „Сад, мајко, благослови своју децу!” рекао је Буљба. „Моли се Богу да се храбро боре, да увек бране част витешку, да се залажу за веру Христову. Приђите децо мајци – мајчина молитва спасава и на води и на земљи.“
За Гогоља, као најпатриотскијег писца, није било ништа горе од издаје вере и Отаџбине. И због тога, срамни чин Андрије, најмлађег сина Тараса Буљбе, који је издао своју отаџбину и прешао на страну непријатеља, не наилази на разумевање и саосећање чак ни сопственог оца. Пре него што хришћанин осуди овај чин Гогољевог јунака Тараса Буљбе, нека се сети Гогољевог високоморалног живота и да се он никада није удаљавао од Јеванђеља Христовог.
Данас мајка Русија, попут мајке која је родила два сина Тарасу Буљби, тужно гледа колико је њених синова издало веру у Отаџбину у малоруској земљи, овога пута не због лепе Пољакиње, већ зарад геополитичких интереса сатанског Запада. С друге стране, она види како су њени верни синови подвргнути суровим мукама, ухваћени, попут Остапа, али овога пута нису били мучени од Пољака, већ од некадашње малоруске браће…
Марко Марковић, дипломирани теолог, дипломац Правног факултета, доктор историјских наука на Сорбони, један је од најпаметнијих представника српске дијаспоре у западној Европи после Черчилове издаје монархиста и доласка на власт Тита. Његова анализа односа Запада према српском народу након распада Југославије умногоме објашњава садашњи однос према руском народу. Ево шта је рекао у једном интервјуу: „Два феномена су фундаментално уздрмала светски поредак после Другог светског рата – рушење светске равнотеже и кварење демократије. Русија није била спремна након пада Берлинског зида и колапса комунизма да замени Совјетски Савез. Под његовим рушевинама, на овом геополитичком простору, зјапи огромна празнина. И док Руско царство не васкрсне, светом ће владати америчка аутократија и хаос. Демократија се распада пред нашим очима…“
Марко Марковић је још пре 20 година веровао да у новом светском поретку нема места ни за Србе, ни за Русе, ни за православље.
Као монархиста и као верник који поштује Владимира Владимировича, који је подигао Русију са колена, желим да кажем да сам сигуран да Руска империја мора поново да устане, на челу са помазаником Божијим. Бојим се да ће само Русија са Божијим помазаником моћи да се одупре безумном светском злу.
Путинова Русија је изградила темеље и утрла пут будућем православном царству. Мислим да би у том процесу и наша монархијска организација „Руско сабрање“ требало да да свој допринос кроз мобилизацију омладинских организација, и кроз одлучујућу улогу Православне Цркве.
Ранко Гојковић, преводилац и правни консултант за руски језик, православни публициста, председник „Руског сабрања у Србији“, генерални секретар „Свесрпског словенског покрета“ (Београд, Србија), русклине.ру
Фото, лични архив аутора:
Аутор покрај моштију светог Макарија Каљазинског
Са конференције у Каљазину
Са предавања у Градској библиотеци у Каљазину
Пловидба Волгом, покрај чувеног Каљазинског звоника
Учесници конференције на фону Каљазинског звоника, на обали Волге
Аутор са познатим руским историчарем Леонидом Болотином, покрај споменика великом руском војсковођи Михаилу Шујском, на месту победе над Пољацима 1612. године, после које су пољски војници прекинули опсаду Свето Тројичино-Сергијеве лавре и повукли се у Москву...
