Ранко Гојковић
У суботу 12. новембра, у манастиру Рукумија свечано је откривена и освештана спомен-плоча захвалности последњем руском Цару и постављена икона Царских мученика у подножју великог Крста Господњег. После свете Литургије, игуман манастира јеромонах Симеон, са братијом, у присуству верног народа и угледних гостију из Руске амбасаде у Београду (Владлен Зеленин), Руског дома у Београду (Георгиј Енгелхарт) и „Фонда јединства православних народа“ (Наталија Коцева), освештао је спомен-плочу и икону. Руски гости добили су од игумана Симеона на поклон лепе слике Косовског боја.
На спомен плочи је уклесан текст следећег садржаја:
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују.
(Свети Николај Србски, 1932.)
Светом Руском Цару Николају II Романову, у знак благодарности за спасавање србске војске и народа у Првом светском рату, постављамо икону светих Царских мученика и ову спомен плочу.
Старешина манастира Рукумија, јеромонах Симеон са братијом и верним народом србским и руским.
У јесен 2022. године
Интониране су државне химне Русије и Србије, а потом је хор „Свети Роман Слаткопојац“ манастира Рукумија отпевао песму о светом Цару Николају коју је написао игуман Симеон. Више учесника се обратило присутном народу а Ваш покорни слуга је беседио на тему „Истина о последњем православном монарху“. Текст беседе о светом Цару Николају нудимо Вашој пажњи...
Истина о последњем православном монарху
После срамног ултимату Аустро Угарске упућеног Србији 1914. године после Сарајевског атентата, краљ Александар II Карађорђевић обратио се писмом са молбом за подршком Цару Николају II Романову. Наводимо део одговора Цара Николаја II на то писмо:
Докле год буде и најмање наде да се избегне проливање крви, сви моји напори биће уперени у том циљу. Ако и поред наше најискреније жеље у томе не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!
Како рекао, тако и учинио, светог Цара не зову данас Срби узалуд спаситељем Србије. Пре пет година (2017) навршио се век од пада монархизма у Русији. Била је то прилика да се присетимо да је „Фебруарска револуција“ била прва „обојена револуција“ и да су и српска „петооктобарска револуција“, потом „украјински Мајдан“ и „арапско пролеће“ представљали исто такво рушење легалне државне власти уз помоћ два фактора – једног страног, глобалистичког, прозападног и другог унутрашњег, најамничког.
У Русији тога доба вођена је борба два начела, једног хришћанског, дубоко витешког, које служи „добру, части и достојанству Русије“ како се изразио Цар Александар III на самртном одру, и другог, лукавог и лицемерног, антихришћанског, дубоко неправедног и нечасног које се огледало у програму идеолога рушења руског монархизма. И док су носиоци првог начела у Руској Империји бранили отаџбину и стајали пред победом над германским окупаторима, носиоци другог начела, пета колона руске историје финансирана са Запада, организовала је тзв. Фебруарску револуцију.
Пре четири године (2018) обележена је стогодишњица убиства Цара Николаја и његове породице и царских слугу и у светлу заслуга светог Цара Николаја за српску државу и српски народ, елементарна људскост налаже неговање сећања на његове заслуге за нашу државу и наш народ. Задовољство је истаћи да је управо у србској престоници подигнут први велики споменик светом Цару Николају, који су освештали Патријарски Кирил и Иринеј. Имао сам ту част да у Јекатеринбургу присуствујем обележавању стогодишњице мученичке смрти светог Цара Николаја и светих Царских мученика и учествујем у величанственом Крсном ходу од преко 20 километара, од храма «Спас на крви» саграђеног на месту страшног злочина, до Ганине јаме где су била бачена тела мртвих чланова Царске породице.Тамо сам се могао уверити у поштовање руског народа према светом Цару, неколико стотина хиљада људи учествовало је у величанственом вишечасовном Крсном ходу који је почео после поноћне Литургије у храму Спас на крви.
О светом Цару у протеклом веку изнето је много лажи и клевета, али је ветар историје све то развејао, по оној Његошевој – поколења дела суде, шта је чије дају свима. Данас када је руска држава укинула идеолошке забране и прекинула пропаганду клевета и мржње према Цару Николају, могућно је истинско и непристрасно изучавање историје периода његове владавине. На раскринкавање те црне митологије о последњем руском Цару, нас Србе обавезују и речи српског златоустог владике Николаја о свом великом имењаку:
„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?…“.
Пали су један за другим пред неумитним чињеницама сви лажни митови о светом Цару, од мита о «крвавом Николају», «добровољном одречењу», «млаком и неодлучном владару», «изгубљеном ратру са Јапаном», «увлачењу Русије у рат», «о заосталости Русије», «ниском животном стандарду као узроку револуције», мита о Распућину итд». Сваки од ових митова је у потпуности раскринкан и о томе би се могло дуго причати, ми смо само навели неке од тих лажних митова.
Цара Николаја је током целог периода његове владавине (са 26 година је изненада остао без оца и ступио на престо) пратила издаја као нека зла коб. Издавали су га чак и чланови Дома Романових, и његови министри, издао га је и официрски кадар његове армије који му је положио заклетву, издала га је обезбожена руска интелигенција, издали су га и западни „савезници“ (на жалост, увек на крају испадне да се ради о лажним савезницима, како Руса, тако и Срба), својим непротивљењем цареборству и цареубиству издао га је и добар део народа, издао га је на крају крајева и један део црквеног клира РПЦ. Једина истинска потпора која ни у једном тренутку није помишљала на издају Цара Николаја, била је његова благочестива породица. Цела Царска породица је без двоумљења и без роптања делила и поделила све невоље и туге, патње, сузе, зној и крв свог народа, ни у једном тренутку се не гордећи својим високим пореклом, него је кротко и са смиреношћу, молила Бога и за непријатеље своје. Испили су Царски мученици горку чашу до дна и чисто људским мерилима тешко је предочити њихова страдања. Због тога свакако њихов светачки ореол не само да је заслужен, него већ светли међу православним верницима и са иконама Цара Николаја и Царских Мученика, Господ већ пројављује чудеса.
Хиљадугодишња историја Руса као хришћанског народа, увенчана је владавином једног високо духовног Цара и тај уистину дивни дар од Бога уништио је руски народ, наравно уз обилату подршку капитала из земаља лажних савезника. За такву лакомисленост морала се платити жестока казна. Господ је допустио на Русију тешко искушење - власт богобораца. Прошло је 100 година од тог страшног црног дана руске и светске историје, страшног злочина у Јекатеринбургу, када су духовни наследници христораспинитеља помрачили свест многих првославних руских људи, па су их клеветама и лажима подстакли на бунт и издају свога Руског Цара. Но, слава Богу, Бог није у сили него у Истини, па смо ми данас живи сведоци истине да у милионима руских и србских домова стоји икона Царских мученика, а широм руске земље граде се храмови у част Светог Цара и Његове Свете Породице, што није могло да се не одрази и на њено поновно уздизање у ранг велесиле.
Под утицајем Запада, код нас као да је у последња два века прекинута нит духовног осмишљавања и тумачења историје. А историју како српског тако и руског народа, није могуће тумачити изван контекста Православља, то јест, многе историјске процесе није могуће тумачити само путем рационалистичке научне методике, без сакралног смисла историје Срба и Руса.
Цар Николај II је пројављивао непоколебљиву веру у Бога и са сигурношћу се може рећи да је све време своје владавине своју власт схватао као служење Богу и роду и светој вери православној и попут многострадалног Јова на чији дан је рођен, свој крст је понео са јововском смерношћу и смирењем.
Речи игумана Серафима (Кузњецова) које је записао 1920. године у време страшног бољшевичког терора, биле су уистину пророчке:
„Проћи ће тужни дани грозничавости док руски народ не постане свестан своје кривице. Пре тога ће испити до дна чашу невиђених невоља, туге и кажњавања због невино проливене крви Божијег помазаника и његове породице. Тада ће раскајани руски народ почети да празнује сећање на свог благочестивог Цара-Мученика, молећи га за опроштај страшних грехова народних према њему и његовој породици. Док не дође до тог раскајања у народу, до тада неће бити ни милости од Бога“.
Ко историју не гледа само кроз призму рационалистичких наочара, схватиће да је управо у години канонизације светог цара Николаја дошло и до промене власти у Русији које је означило заокрет од дотадашње најамничке политике руских «државника» (у години канонизације Цара Николаја II Јељцина на власти смењује Путин).
Дакле, видели смо да је прва „обојена“ револуција организована управо у Русији, али смо видели и да, упркос огромним напорима и огромном новцу који је западни фактор уложио у разбијање руске државности, историја показује да се судбина Русије не решава само на земљи, него и на небесима. Заслуга за то што небеса нису савремену Русију гурнула у запећак као многе друге империје пре ње, свакако лежи и на Христоподражавајућој жртви светог Цара Николаја.
„Радуј се Николају, Боговенчани Цару и велики Мучениче!“.
Свети Царски Мученици молите Христа Бога за спасеније Русије и Србије.
Фото: Лична архива
