Русија је 1914. године објавила рат Немачкој због Србије јер би препуштање Србије Аустроугарској значило и препуштање целог Балкана чиме би биле срушене руске амбиције за излазак на Средоземно море. На то су утицали и присни односи између династија Карађорђевића и Романова. На поруку регента Александра Карађорђевића у којој каже „нама је немогуће бранити се и ми преклињемо Ваше величантсво да нас заштити“ цар Николај Други Романов одговорио је „Ваше величанство може бити уврено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије“. Објављивања рата Немачкој и наређења о мобилизацији у Петрограду је прослаљено паролама „Живеле Србија“.
Пише, Бошко Антић, контраадмирал у пензији
Руски цар одазвао се и на поруку Регента Александра Карађорђевића да спаси српску војску у Албанији. Цар је Савезницима поручио да је он, ако Савезници не помогну српској восји, спреман да закључи сепаратни мир. Тек тада су Савезници почели са спасавањем српске војске која је, исцрпљена у борбама и преласку преко Албаније. умирала на обали мора.
Нажалост, огромна руска помоћ Србији недовољно је била позната и остала је у сенци пренаглашене помоћи осталих Савезника.
Већ крајем августа 1914. године Русија шаље Србији 120.000 пушака берданки, 100 брдских топова и хаубица са одговарајућом муницијом. Захваљујући овој помоћи Србија је успела да заустави први аустроугарски налет. Слично се догодило и са другим, који се завршио Колубарском битком, када је Русија послала велике количине оружја и муниције, 200.000 топлих одела и 50.000 кратких бунди. Све ове пошиљке слате су Дунавом, конвојима уз оружану пратњу под командом капетана првог ранга (касније контраадмирала) Весјолкина. Овим путем послато је и 2.500 добровољаца, бивших аустроугарских војника. Дунавом су транспортоване десетине вагона санитетског материјала.
Крајем августа 1914. године из Одесе у Србију упућен је одред капетана Григоренка са минама и опремом. Конвој пуковника, касније контраадмирал, Весјолкина кренуо је из Ренија 13/14. октобра са војном опремом намењеној српској војсци, а у Прахово је стигао 23. октобра. То је била прва експедиција коју су чинили седам пароброда и шеснаест баржи. До краја новембра у Србију је стигао још један руски одред састављен од седам официра и тридесет војника. Заједно с њима у Србију су sтигла и два моторна чамца, као и оклопни парни брод «Тираспољ» под командом капетана Доброва. Поред пуковника Доброва ту су била још два потпуковника, један инжењер, један доктор-капетан, помoћник бродског капетана и 59 морнара. Ова јединица је укључена у српску војску, брод «Тираспољ» је одређен за специјалне мисије Министарства војног. Укупно је током прве године стигло пет руских конвоја.
Цар Николаj Други Романов и контраадмирал Весјолкин на броду „Штандарт“
Помоћ је стизала и наредне 1915. године. Крајем марта један од конвоја састојао се од 14 парних бродова и 40 тегљача, 40 баржи и 28 понтона. До краја истог месеца размере ових транспорта превазишле су могућност не само српских пристаништа, већ и саме луке Рени која је чак проширивана ради потреба војне сарадње са Србијом.
Укупно је током 1915. године стигло 45 конвоја из руске луке Рени у српске луке Радујевац и Прахово. Обим помоћи је био толико велик да је Руска царска флота ангажовала и приватне барже и пароброде и приступила проширењу капацитета луке Рени да би сву помоћ, која је била више него обилна, могла пребацити у Србију. Допремљена су артиљеријска оруђа и муниција за њих, стока, коњи, храна, радио – телеграфска опрема, угаљ, гориво, санитетски материјал и лекови итд. 1
Руски обалски топ на положају на Калемегдану
Када је Черчил дозволио да немачке крстарице „Гебен“ и „Бреслау“ из Средоземног мора уплове у воде Турске и тако затворе пролаз кроз Босфор и Дарданеле и затворе Русима пролаз из Црног у Средозмено море, свака помоћ Француза у Британаца Русији била је онемогућена. Ове две крстарице, које су формално предате Турској али задржале немачку посаду, су крстариле Црним морем и теко контролисале и подручје испред ушћа Дунава тиме онемогућивши даљу помоћ Русије Србији.2
НА „ЗАБОРАВЉЕНОМ“ ФРОНТУ
Руси Солунски фронт зову Македонски фронт, а често и “заборављени фронт“. Поред већ наведене помоћи упућене Дунавом, Русија је, као израз моралне помоћи српској војсци и Србији, послала на Солунски фронт, у састав Источне армије3, две пешадијске бригаде4 – Друга руска посебна пешадијска бригада под командом генерал-мајора Тарановског и Четврта руска посебна пешадијска бригада под командом генерал-мајора Леонтиева, са укупно 12 батаљона, које су ушле у састав Друге руске посебне пешадијске дивизије, којом је командовао генерал-мајор Дитерихс. Бројно стање било је 224 официра и 9.338 подофицира и војника.
Руске јединице су из Архаnгелска кренуле 21. јуна, стигле су у Брест паробродима „Венецуела“, „Мартазан“ и Умтали“ 3. јула, а затим возом кроз целу Француску до Марсеља, одакле су стигле до Солуна 5. августа 1916. године. На Солунски фронт јединице су стизале у три етапе: 27. јула, 8. и 10. августа. Руске трупе су стациониране у великом војном логору Зејтеншчик на периферији града, где је била главна војна база са складиштима и болницом. По доласку требало је руске војнике наоружати и обучити у употреби непознатог оружја. У рејону Солуна тад је владала маларија, па је 180 војника оболело.
Четврта бригада је каснила са доласком у логор јер је у Марсељу од сопстевних војника убијен командант Трећег батаљона пуковник М. Краусе па је командант бригаде пуковник Александар био приморан да остане у Марсељу и спроведе истрагу, привремено преносећи команду своје бригаде на потпуковника Осиковског.
Дефиле руске војске у Солуну
Генерал М. К. Дитерихс стигао је у Солун са Другом и Четвртом руском посебном пешадијском бригадом, којој се касније придружују Прва и Трећа, које су биле у Француској, и спајају у јулу 1917. године у Другу руску посебну пешадијску дивизију јачине 18.000 људи.5
Те бригаде бориле су се храбро од августа 1916. до јануара 1918. године у непосредној близини Прве и Треће српске армије у време Горничевске (12-16. септембра 1916. године) и Битољске битке6. У тим борбама дошла је до пуног изражаја духовна веза руских и српских официра и војника. Српски и руски војници имали су потпуно поверење једни у друге и са одушевљењем су се заједно борили.7
„Прва битка на Солунском фронту у којој су учествовале руске јединице одиграла се 10. септембра 1916. године. Тада је генерал Дитерихс имао на располагању само једну бригаду и кренуо је у битку заједно са француским јединицама. Дитерихсова јединица је у нападу била у првим редовима. Операција је била успешна и поред тешких планинских услова и несташице муниције“.8
Врховна команда савезничке Источне војске високо је оценила успех руских јединица у овој офанзиви и одликовала Другу руску посебну пешадијску дивизију, генерала Дитерихса и десетине руских војника и официра.
Следећи напад планиран је за 4. октобар 24-часовном артиљеријском припремом. Другог октобра руски командант је предложио да се у напад пређе у две колоне одмах после артиљеријске припреме. Десна колона на челу са пуковником Осиповским, састава три батаљона и батерија 75 мм, наступа на правцу Каланика, а лева, састава три батаљона са батеријама под командом пуковника Тарбеева, наступа на правцу Клестина. Други батаљон Друге бригаде је у резерви.
Бугари си предухитрили напад Савезника и у ноћи 2/3. октобра повукли су се на север. То повлачење Бугара било је везано с бугарским поразом у крвавој бици на горњем масиву Кајмакчалана. Четвртог октобра Дитерихс је својој дивизији издао задатак да предузме праћење непријатеља, разбије његове снаге на делове и главним снагама спречи повлачење. Увече 4. октобра снаге дивизије форсирале су реку Ракова. Јединице су прошле село Негочани и два киометра иза села на чистом пољу наишле су на ураганску митраљеску и пушчану ватру Бугара.
Официр Четврте бригаде В. Смирнов у опису ове епизоде каже да су с бајонетима на пушкама наишли на бодљикаву жицу. Нису имали маказе и под страшном ватром били су приморани да залегну у хладну јесењу воду. Укопавање у блату није било могуће. У води су били до ујутро када су се повукли на средину између утврђеног непријатеља и села Негочани где су се почели укопавати. Ситуација је за руске трупе била веома комликована. И 5. октобра настављено је са утврђивањем својих положаја на којима су остали све до 18. новембра. Два пута је покушан пробој (6. и 14. октобра) кроз бодљикаву жицу и сваки пут су јединице враћене на полазне положаје изгубивши у првом покушају осам официра и 450 војника, а у другом покушају 367 војника.
Француско-руска дивизија Дитерихса, састављена од руске Четврте бригаде, француске Друге бригаде и две артиљеријске групе, кренула је у напад 19. новембра 1916. године. Трећа руска посебна пешадијска бригада ушла је у Битољ заједно са српском војском и тако је пробијен немачко-аустроугарско-бугарски фронт и спојени источни и западни делови Солунског фронта,
За успехе у борбама код Битоља Дитерихс је одликован фанцуским Орденом легије части и руским Орденом светог Владимира другог реда са мачавима.
Након ослобађања Битоља борбе су добиле позициони карактер. Од новембра 1916. године Друга руска посебна дивизија је укључена у Српску војску и држала је положаје у долини Црне реке.
Нова офанзива Савезника почела је 9. маја 1917. године у којој су руске јединице претрпеле велике губитке - 1.300 војника и официра, што је довело до тога да је Дитерихс тражио да се руске јединице извуку у позадину, што је и учињено 24. маја
Руски војници су учествовали у борбама све до Октобарске револуције. Совјетска власт донела је Декрет о миру после чега су војници тражили да се одмах врате у Русију, али француска команда је тврдила да тај Декрет о миру не важи за руске трупе у иностранству. Генерал Тарановски преузео је команду у новембру 1917. године
Крајем фебруара 1918. године руске јединице су подељене: прву категорију представљали су они који после Октобарске револуције нису хтели да се боре под француском командом, другу категорију чинили су они који су одбили да учествују у борбеним дејствима али су пристали да раде за Савезнике и трећу категорију чинили су они који нису хтели ни да се боре ни да раде за савезнике. Последњу категорију су Савезници задржали као заробљенике и од њих формирали радни батаљон9. До краја 1918. године више од половине Радног батаљона умрло је од гладии болести. Највећи део војника вратио се у Русију 1920. године, а повратак је завршен тек 1923. године. Већина бораца је по повратку учествовала у грађанском рату – 2/3 на страни Црвене армије и 1/3 у редовима Белогардејаца.10
У својој књизи „Браћа по оружју“, Бранко Богдановић каже да је „мистериозна судбина више од 10.000 руских војника који су се херојски борили заједно са Србима на Солунском фронту“.11
Руски војници на Солунском фронту
После Октобарске револуције, пише Бранко Богдановић, у заборав је гурнута Друга руска посебна пешадијска дивизија која је 1916. године формирана од најбољих војника Московског војног округа по личној наредби цара Николаја Другог и послата у Солун. Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослоободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контигент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић.
Академик др Драгољуб Живојиновић у свом капиталном делу „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт“ тврди да су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију па им је „руска бригада страшно сметала и неприајтељски су се према њој односили. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав конкакт са српском војском“. Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре више од тридесет година и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, да је академик Живојиновић први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету. Поред тога, он каже да су „илузије о пријатељству на Солунском фронту потхрањиване готово један век биле у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну је гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома“.12
Још је мање познато да су руски добровољци били и на Солунском фронту на који су у саставу Српске добровољачке дивизије пуковника Стевана Хаџића доспели крећући се кроз Манџурију, Северним морем, Тихим океаном и Средоземним морем. Међу њима је био и млади кадет Сергеј Дмитријевич који је учествовао у свим ратовима и потом постао српски официр при Генералштабу.13
Руска болница у Солуну
У борбама на Солунском фронту, у којима је руска војска дала пун допринос победама Савезника, било је много болесних и рањених војника. Тадашњи руски конзул В.Ф. Каља у својим писмима тврди да су руски војници и по неколико дана лежали на земљи са отвореним ранама и без хране. Он, између осталог, каже: „Официри и војници су после евакуације са фронта распоређивани у осам француских болница“ и „да су се поједини француски лекари са презрењем односили према руским пацијентима“.
Због тога је руска заједница својим новцем и личним средствима цара Николаја Другог саградила болницу „Свети Димитрије Солунски“14 у коју су евакуисани руски војници, у којој се персонал састојао углавном од Руса, која је и поред ограничења успешно функционисала.15
Заборављени и живи и мртви
После рата део руских војника вратио се у Русију, чија је судбина остала непозната, део је остао у емиграцији, док је погинулих 65 официра и 4.149 подофицира и војника остало на Солунском фронту. Нове власти нису се бринуле ни за живе ни за мртве руске војнике. Они који су се вратили у Русију изгубљени су у хаосу револуционарних догађаја, а они у емиграцији сматрани су непријатељима, било живи или мртви.
После рата грчке власти наредиле су да се на Зејтинлику, поред Солуна, сахране погинули савезнички војници. Специјална комисија сакупила је остатке војника и преносила их на Зејтинлик, на коме су 11. новембра 1936. године освећени Православни храм, Маузолеј и Костурница, поред којих су српско и руско војно гробље. У српској Спомен костурници чува се списак од 492 војника Друге руске посебне пешадијске дивизије, који су пали на Солунском фронту и сахрањени на Зејтинлику.
По завршетку рата преживели војници Радног батаљона, близу села Градобар, подигли су споменик ратним друговима на чијој стели пише; „Вечно сећање на војнике Русије пале на земљи грчкој“, који је званично откривен 28. септембра 1919. године
У Краљевини Југославији је 1935. године наређено 46. пешадијском пуку да тражи тела погинулих руских војника на нашој територији. Нађена су тела 387 официра и војника, који су 24. маја 1935. године сахрањени у капели у склопу Споменика руске славе у Београду на коме пише: „Вечна слава императору Николају Другом и 2 000 000 руских војника Великог рата“. У основи споменика налази се гробница руских војника погинулих на Солунском фронту, официра и редова руских батерија који су дали своје животе у одбрани Београда, као и посмртни остаци четворице руских ратних заробљеника које су стрељали Аустријанци у Горажду, затим двојице морнара са брода „Тираспољ“ погинулих код Кладова и око сто руских војника преминулих у болницама.
И коначно, после низа деценија, предузимају се мере за очување овог наслеђа:
- У Београду 20. децембра 2010. год. амбасадор Русије у Србији А.В.Конузин, стрешина Подворја Руске православне цркве у Београду протојереј В.Тарасјев и заменик градоначелника Београда М. Кркобабић су потписали Меморандум о узајамном разумевању о пројекту формирања комплекса руских парцела на Новом гробљу у Београду.
- 12. априла 2012. године Скупштина Београда усвојила је одлуку, којом је Руски Некропољ дефинисан као јединствени комплекс четире парцеле Новог гробља (80, 80а, 90, 90а), Меморијалног споменика руским војницима, који су погинули у Првом светском рату, Иверске капеле, као и гробова председника трећег и четвртог сазива Државне Думе Русије М.В.Родзјанко и генерала М.В.Алексеева (начелника Генералштаба, врховног команданта Руске војске до маја 1917. године), који су лоцирани ван наведених парцела, али су суштински неодвојиви део тог комплекса.
- 28. августа 2012. године донета је одлука Владе Руске Федерације којом је Руски некропољ у Београду сврстан у Листу гробних места у иностранству који су од историјског и мемориалног значаја за Руску Федерацију и стога подлежу одржавању и очувању.
- 27. децембра 2013. године представник Россотрудничества у Београду потписао је Државни уговор о изради пројекта и извођењу радова на обнови Руског Некропоља у Београду (парцеле бр. 90 и 90а). Истовремено Подворје Руске православне цркве у Београду потписало је уговор са руском Фондацијом и фирмом извођачем о извођењу радова на парцели бр. 80 и Иверској капели.
- Од јануара 2014. године кренули су радови на реализацији пројекта обнове. У јулу радови су били завршени. Првог августа 2014. године одржан је свечани чин освештења уз учешће Патријарха Српског г-на Иринеја.16
Споменик руске славе у Београду
У Београд je 16. новембра 2014. године откривен споменик цару Николају Другом Романову
Ово је само мало подсећање на Русе на Солунском фронту, а аутор препоручује читаоцима да прочитају наведене књиге Алексеја Тимофејева и Дарка Кремића, Бранка Богдановића и академика др Драгољуба Живојиновића.
Бошко Антић, контраадмирал у пензији
_________________________________________________
1 Драган Вујичић, Конвоји живота руског адмирала Весјолкина, Вечерње новости, 19. јануар 2015, стр. 34-35. Бошко Антић, Михаил Михајлович Весјолкин - Заборављени добротвор, необјављен текст.
2 www.vijesti.me/vijesti/bokelj-ratovao-za-dvije-vojske-nosio-i-fes-910714
3 Солунске експедиционе снаге су се састојале од контингената из четири „велике силе Антанте (Француска, Велика Британија, Италија и Русија) и Србије. Французи су командовали Источном амијом (Armee de l'Orient), која је формално конституисана 12. октобра 1915, под командом генерала Мориса Сараја, и састојала се од десет француских, италијанских и руских дивизија, груписаних у три „дивизијске групе“ које су имале статус корпуса, као и осам српских дивизија.
4 Руска дивизија се састојала од две бригаде специјалне намене (сваки са четири батаљона и митраљеском четом) оформљене за прекоморску службу; Прва бригада (послана у Француску заједно са Трећом бригадом) имала је батаљон са 1.300 добровољаца Срба из Босне..
5 Солунски фронт, Википедија.
6 Битољ је ослобођен 21. новембра 1916. године и подељен на француски, руски, италијански и српски сектор, под командом француског генерала Мориса Сараја. До пробоја Солунског фронта септембра 1918. Битољ је остао на првој линији фронта и бомбардован је из ваздуха или артиљеријом скоро сваког дана и претрпео је велика оштећења.
7 Алексеј Тимофејев, Дарко Кремић, Руска војна помоћ Србији за време Првог светског рата, Институт за новију историју, Београд, 2014, стр. 99. Марко Лопушина, Царска Русија спасила Србију од пропасти.
Јекатерина Турашева, У македонским планинама, далеко до Русије, bobangajic.rs/index.php/bratska-rusija-i-snf/174-ruska...
8 Исто.
9 Професор на Одсеку за балканска питања и источна истраживања Универзитета Македонија (Грчка), Власис Власидис, изјавио је за „Руску реч“ да су у једном селу близу Солуна пронађене људске кости. Предпоставља се да су то кости руских војника треће категорије које су Савезници вероватно стрељали.
10 2. посебна руска пешадијска бригада (на руском), Википедија.
11 Борис Субашић, Заборављени јунаци Солунског фронта, Вечерње новости, 21. децембар 2014,
12 Енглези радили на уништењу Србије - Центар академске речи, Шабац www.carsa.rs/englezi-radili-na-unistenju-srbije
13 forum.krstarica.com/showthread.php/507950...
14 За Русе је Свети великомученик Димитрије заштитник Сибира.
15 Јекатерина Турашева, У македонским планинама, далеко до Русије, bobangajic.rs/index.php/bratska-rusija-i-snf/174-ruska...
16 О Руском Некропољу у Београду, Амбасада Руске Федерације у Републицу Србији, www.ambasadarusije.rs/sr/o-ruskom-nekropolju-u-beogradu
